15. jul 2014.

Pravdu i danas dele sudije koje su sejale nepravdu

sudNakon brojnih presuda kojima je tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih kažnjavan zbog slobode izražavanja, novinar i urednik Kikindskih Željko Bodrožić je pre pet godina dobio dva spora pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, ali Srbija do danas nije sprovela ove sudske odluke.

Evropski sud je, naime, odlučio da je država Srbija ograničila slobodu izražavanja novinara i time prekršilo član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

To što država do danas nije postupila po rešenjima suda u Strazburu, kako kaže Bodrožić, samo govori da se ona i dalje neprijateljski ophodi prema svojim građanima.

– Ne samo u slučajevima Kikindskih, već i u drugim koji se vode u Strazburu, a u kojima se naša država ponaša i dalje zločinački prema građanima koje je već oštetila u ovdašnjim procesima. Kada pročitam čime se sve služi država ne bi li srušila tužbe svojih građana u Strazburu, naš slučaj mi izgleda prilično bezazlen. Takav bezdušan i bezobziran odnos države, u trenutku kada je svim vlastima, barem tako kažu, imperativ da se popravi imidž zemlje i civilizacijski napreduje, govori da ovakvu državu treba srušiti i graditi novu, na zdravim temeljima, kaže za Danas Željko Bodrožić.

Kikindske su godinama sudski proganjane, a ujedno su i najkažnjavaniji medij po zloglasnom Zakonu o informisanju iz 1998. godine. Međutim, vi ste pravo novinara na slobodu izražavanja uspeli da odbranite u Strazburu. Podsetimo o kojim predmetima je reč…

– Mi smo se pred Evropskim sudom borili za pravdu u dva slučaja u kojima su nam tužioci bili istoričar Jovan Pejin, odnosno kikindski advokat Slavko Kolarski. Ti slučajevi su nam, mislim na našeg advokata Velimira Lipovana i nas u redakciji, delovali kao najdrastičniji primeri nepravde koju su nam naneli domaći sudovi, počev od kikindskog, pa nagore.

Očekujete li uskoro postupanje po presudama?

– Ne. Ne samo zato što su sudsku vlast opet preuzeli oni koji su i napravili najviše slučajeva za Strazbur i naneli nepravdu i zločin svojim sugrađanima, a državu obrukali, već zato što je to za mene ispričana priča. Nikada nisam verovao u nezavisnost i pravednost sudova države Srbije, bez obzira ne neke pomake poslednjih godina, tako da ne želim da se upuštam u te procese. Ako jednog dana neko raspusti ceo pravosudni sistem i potom na posao vrati samo one koji se nisu ogrešili o ljudska prava svojih sugrađana, onda bi bilo smisla da tražimo pravdu u ovoj državi, s tim da se prvo obeštete svi oni koji su zbog Srbije i njenog pravosuđa pretrpeli veliku bol. Mi jesmo maltretirani po sudnicama, nepravedno osuđivani i finansijski čerupani, ali smo ostali čitavi i niko od nas nije pretrpeo drastične posledice zbog svih tih sudskih slučajeva, čak ni u finansijskom smislu, jer smo dobijali pomoć i podršku od mnogih dobrih ljudi. Uz to smo uz pomoć ovih slučajeva iz Strazbura, ali i onog koji sam uz veliku pomoć Jukoma vodio pred Komitetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija, ušli u pravne udžbenike i oni su neke stvari pomerili nabolje u domaćem pravosuđu. To je za mene lepa satisfakcija.

Postoji šala na vaš račun koja kaže da nije naučno utvrđeno da li ste krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih više vremena provodili u redakciji ili u sudnici. Ima li istine u tome?

– Ima malo istine u njoj, kao i u svakoj šali. Mnoge smo sate moje kolege i ja proveli u sudnicama i sudskim holovima, ali to je u državi Srbiji sastavni deo novinarskog posla. Kikindske su drastičan primer i to zahvaljujući našim tužiocima koji su u nekoliko godina bili ohrabreni postupanjem lokalnih sudija, a i mi smo tome doprineli, jer se nismo mirili sa nepravdom i pravili smo namerno ista dela ne bi li skandalozne presude do kraja obesmislili.

Sudije koje su presuđivale u tužbama protiv vas bile su tokom reforme, 2008. godine, otklonjene iz sudstva, ali su onda, pre dve godine, vraćene na posao. Kako to vidite?

– I to vam je slika i prilika današnje države Srbije. Kad državni sekretar u Ministarstvu pravde može da bude čovek koji seiri nad atentatom na Zorana Đinđića, onda nije neočekivano da u državi Srbiji i dalje pravdu dele ljudi koji su godinama sejali nepravdu. Nisu sve sudije u Kikindi odstranjene zbog presuda protiv Kikindskih, neki su se ogrešili o druge ljude, ali su sve vraćene na posao i ponovo presuđuju u ime naroda.

Malo je vlasnika koji se mogu suprotstaviti krupnom kapitalu i političarima, malo je urednika koji bi svoj komoditet ugrozili čačkanjem mečke, a samim tim malo je prostora za hrabre novinare. Besparica je mnogim stručnjacima u svim oblastima slomila kičmu, pa tako i mnogim novinarima, koji, gledajući kako da prežive, ne žele da se zameraju i postaju protočni bojleri.

Kako danas vidite slobodu govora i prava izražavanja, budući da ste često tuženi upravo zbog te slobode?

– Vidim da Milorad Vučelić čak i preko stranica Danasa deli lekcije o novinarstvu i slobodi izražavanje, a vlasnici i urednici Informera, Kurira i Pinka govore nam svakodnevno o moralu i poštenju, ali ja te pojave, bez obzira koliko ih prezirem, upisujem i na svoj konto borbe za slobodu javne reči. Odvratno je šta sve imamo priliku da čitamo, slušamo i gledamo, no to bi trebala biti cena slobode, ukoliko je društvo normalno. Ali, problem je što naše društvo nije normalno. Da su vlasti nakon 2000. godine htele da sprovedu istrage o tome ko je sve ubijao, pljačkao i huškao tokom devedesetih, ne bi bilo Vučelića i drugih u javnom prostoru, jer bi bili zabavljeni svojim problemima, a ne bi, zasigurno, danas imali ovakav sastav Vlade, niti bi se predsednik države i njegova supruga zvali ovako kako se danas zovu. To su pogubne posledice vlasti Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Oni su legalizovali nakaradnu državnu tvorevinu Slobodana Miloševića i mi smo danas zarobljeni u ovom šizofrenom uređenju. Kao želimo novo, slobodno i demokratsko društvo, a ne želimo da demontiramo staro, zbog kojeg smo doživeli civilizacijski slom i dodirnuli ljudsko dno. Takvo stanje je izrodilo i političare koji kradu, varaju, spletkare i gledaju samo svoju korist. Zato su nam i mediji takvi kakvi su, uglavnom kontrolisani i u službi raznih centara moći.

Koliko su danas, u poređenju s devedesetim, novinari hrabri?

– Ima hrabrih, ali je malo medija koji su spremni da ulažu u hrabre i istraživački nastrojene novinare i tu je priča spala na jednu televiziju, par štampanih medija i nekoliko internet portala, kao i na CINS, gde postoji ogroman potencijal i u šta vredi ulagati. Malo je vlasnika koji se mogu suprotstaviti krupnom kapitalu i političarima, malo je urednika koji bi svoj komoditet ugrozili čačkanjem mečke, a samim tim malo je prostora za hrabre novinare. Besparica je mnogim stručnjacima u svim oblastima slomila kičmu, pa tako i mnogim novinarima, koji, gledajući kako da prežive, ne žele da se zameraju i postaju protočni bojleri.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend