12. jun 2016.

Problemi novinara regiona najvidljiviji u Makedoniji

tamara_causidisTamara Čausidis za Prelistaj.me: Od medija se pravi alatka za borbu protiv neistomišljenika

„Ako smo pre recimo šest, sedam godina mogli da govorimo da ima pojedinaca koji su sram za profesiju, koji ne poštuju standarde, koji pod izlikom novinarstva rade propagandu, danas možemo da kažemo da, srećom, tu i tamo još uvijek ima profesionalaca. Zato i kažem da je stanje u medijima strašno, ali je stanje u novinarstvu užasno. Profesija nam je potpuno na kolenima!“

„Medijska situacija je takva da je gotovo nemoguće ili iziskuje neverovatan napor da se uopšte bavite novinarstvom. Mediji su, većina njih a posebno televizije, pod kontrolom vlasti i produciraju ostrašćeno, potpuno neprofesionalno novinarstvo koje se zapravo zove propaganda, ali se oni pri tom prave da to ne znaju. Imaju čak i svoje udruženje koje svaki pokušaj kritike, ukazavinja da ono što se emituje nije novinarstvo već partiska propaganda tretiraju kao napad naslobodu novinarstva. Da nije tragično, bilo bi smešno to što se plasira i predstavlja kao novinarstvo u velikom broju medija koji egzistiraju u Makedoniji,“ kaže u razgovoru za prelistaj.me Tamara Čausidis, predsjednica Sindikata novinara i medijskih radnika u Makedoniji.

Ona kaže da se mediji teretiraju kao alatka za obračun sa neistomšljenicima.

„Naravno postoje izuzeci, ali oni se targetiraju i etiketiraju kao opozicioni i jedva opstaju na sceni. Nemaju podršku vlasti, oglašivači se boje da kod njih oglašavaju, finansijski su iscrpljeni. Stanje u medijima je loše, u novinarstvu je užasno. Toliko užasno da nisam  usamljena u stavu da smo već i umorni da govorimo  o tome. Makedonija tone ili je u slobodnom padu po pitanju slobode medija nekoliko godina unazad. Samo kao ilustracija, 2009. godine Makedonija je bila na 34 mestu na Indeksu slobode medija Reportera bez granica. Danas je na 118-a, u društvu zemalja kao Katar ili Saudiska Arabija, poslednja od svih zemalja u regionu,“ navodi ona.

Tamara Čausidis nedavno je učestvovala na konferenciji „Ka vladavini prava i slobodi izražavanja: kako obezbjediti kažnjivost napada na novinare, kako spriječiti napade i obezbjediti pravni okvir povoljan za istraživačko novinarstvo“. Konferenciju je organizovala NVO Akcija za ljudska prava (HRA), koja čini više za zaštitu prava novinara u Crnoj Gori, nego oni sami.

O tome kako se Sindikat novinara u Makedoniji nosi sa užasnom situacijom, naša sagovornica kaže: „ Mi radimo i postojimo u društvu u kojem vas institucije tretiraju kao neprijatelja broj jedan, kao domaćeg izdajnika. Ignorišu vas, ili vas napadaju partijskim saopštenjima, tvrde da ne postojite, zabranjuju novinarima da se organizuju. Prosto mi je neprijatno da kažem, jer to toliko loše govori o demokratskom kapacitetu moje zemlje, u nekim medijima je de facto zabranjeno biti uopšte član sindikata i mi imamo tajne članove, dakle ljude koji plaćaju članarinu, al to niko ne sme da zna. Imali smo situacije u dve nacionalne televizije, da su kolege pozivane u kadrovske službe i davan im je izbor – da potpišu ispisnicu iz sindikata ili da potpišu otkaz. Naravno da smo im savetovali da potpišu ispisnicu. Atmosfera straha je prosto paralizirala racionalno mišljenje,“ navodi ona.

Čausidis navodi da je Sindikat te slučajeve pokušao da prijavi Inspekciji rada, ali da ona ne reaguje, kao ni sudovi. „To naravno ne znači da se mi ne bunimo, da ne tužimo, ne reagujemo. Naprotiv. Sindikat novinara je organizator nekoliko protesta, prilično smo aktivni, ali je činjenica da opstajemo u jednom neprijateljskom okruženju. U tome naravno nismo usamljeni, jer nedemokratska vlast proglašava izdajnicima i plaćenicima sve koji se prema njoj odnose iole kritički.“

Predsjednica Sindikata kaže da su njihovi saveznici medijske organizacije sa kojima dele zajedničke vrednosti – slobodno i profesionalno novinarstvo, poput Udruženje novinara (ZNM), Makedonski institu za medije (MIM), Savet za etiku, Visoka škola za novinarstvo. „Isto tako smo osnovači Povelje za solidarnost u kojoj je nekoliko nezavisnih i aktivističkih sindikata,“ dodaje.

Na pitanje o odnosu vlasnika medija prema šikaniranju reportera i političkim pritiscima ona kaže da je „na snazi ideologija koja od medija pravi alatku za borbu protiv neistomišljenika“.

Tada vam trebaju poslušni vlasnici i jos poslušniji novinari.Vlasnici koji nisu bili poslušni ili su u jednom trenutku otkazali poslušnost završili su u zatvoru. Ne zaboravite da je ugašena cela medijska imperija Velije Ramkovskog, dakle najjača privatna televizija A1 i tri dnevne novine, a Ramkovski je osuđen na višegodišnju robiju. Šta mislite između robije i korupcije, šta su drugi vlasnici izabrali? Uostalom to možemo i da čujemo u prisluškivanim razgovorima, kako se oni između sebe dogovaraju ko koliko naplaćuje, i ko bolje isporučuje za taj novac.

Čausidis dodaje: „Tako je to sa vlasnicima. Oni koji nisu hteli ili nisu mogli da učestvuju prodali su svoje medije, ili ih ugasili. Ono malo njih koje je nezavisno jedva preživljava, bore se svakodnevno, a verujem i da su ih ostavili relativno na miru tek da pokažu balans. Naravno, ja sad prilično simplificiram stvari, medijska industrija je prilično kompleksna tema. U takvoj atmosferi vi zapravo i ne trebate novinare, ako pod novinarstvom podrazumevamo kritičko preispitivanje društvenih i političkih zbivanja, ako pod novinarstvom podrazumevamo istraživanje korupcije, zloupotrebe moći, ako pod novinarstvom podrazumevamo zaštitu javnog nasuprot interesu biznisa i političkih centara moći“, navodi sagovornica prelistaj.me.

Ona kaže da vlastima ne trebaju takvi, već novinari poslušnici, koji će nekritički preneti stav i prećutati pitanja, ili postaviti pitanja koja su političari, odnosno vlasnici unapred odobrili: „A kako novinari mogu biti poslušni? Tako što će biti ucenjeni, uplašeni, demoralisani. To se prvenstveno radi preko ekonomsko- socijalnog statusa. Ljudi sa integritetom, stariji profesionalci se otpuštaju, degradiraju, a u profesiju se uvode neiskusni, mladi ili ljudi koji su spremni da odrade zadatak bez pitanja, koji nisu gadljivi na laž, na sakrivanje informacija, na propagandu. Oni napreduju. Drugi ostaju bez posla.

Vremenom se krvna slika u medijima potpuno promenila. Ako smo pre recimo šest, sedam godina mogli da govorimo da ima pojedinaca koji su sram za profesiju, koji ne poštuju standarde, koji pod izlikom novinarstva rade propagandu, danas možemo da kažemo da, srećom, tu i tamo još uvijek ima profesionalaca. Profesija nam je potpuno na kolenima“!

Upitana da li zakonodavstvo pruža ikakvu zaštitu za napade na novinare, koliko je bilo tih slučajeva i da li su kažnjeni, ona odgovara odrečno.

„Nema posebne zaštite. Udruženje novinara je registriralo preko 25 napada na novinare u zadnjih nekoliko godina. Počinioci su uvijek nekažnjeni. Karakteristično je i evidendno da su novinarske ekipe posebno izložene riziku u vreme protesta i politički tenzičnih situacija.

Zadnji slučaj su protesti koji su rezultirali incidentima i intervencijom specijalne policije, gdje su novinari i fotoreporteri bili tretirani kao nasilnici i dobili udarce pendrekom. Šta se zapravo dogodilo: novinarske ekipe se tretiraju kao nepoželjni svjedoci koje treba odstraniti. Interesantno je da zapravo vlast koja deklarativno i u praksi ignoriše i minimizira ulogu novinarstva, svojim ponašanjem zapravo prepoznaje i potvrđuje važnost profesije – da bude svedok i zastupnik javnosti, i upravo stoga želi da je eliminira.

Na žalost moram priznati da je taj proces eliminacije, marginalizacije pa ako hoćete i kriminalizacije profesije prilično napredovao u Makedoniji. Sve je manje novinarskih ekipa koje se bune zbog tretmana, sve je veći broj onih koji će poslušati naredbu ne snimaj, izbriši snimke, koji će dati kameru. Nije ni čudo. S jedne strane imate brutalnu naoružanu silu, a s druge ste vi koji znate da onaj koji vas napada nikad neće biti kažnjen, čak neće biti ni opomenut, možda bude unapređen,“ kaže predsjednica Sindikata Makedonije.

O novinarskim zaradama kaže da su nevjerovatno pale, jer ne postoji tržiste.

„Mediji opstaju od vladinih reklama, koje su trenutno prekinute, ali to je uvijek glavni izvor prihoda. Zarade idu nadole neverovatnom brzinom. Ono što je nekad bila normalna zarada od recimo 500 eura, danas je užasno visoka plata rezervisana za urednike. Sindikat je pokušavao da dođe do prosečne plate i moram da vam priznam da sam lično bila zaprepašćena koliko malo može da bude plaćen novinar. Prosečna plata je negde oko 250 eura, što je manje od nacionalne prosečne plate. A govorimo o profesiji za koju je potrebno visoko obrazovanje“, rekla je Čausidis.

Ona navodi primer Sindikata novinara, koji je pravio nacrt kolektivnog ugovora, predlažući da minimalna novinarska plata bude 400 eura.

„Znate na kakve reakcije smo naišli? Uh, pa to je mnogo!? Niko nikad neće biti zapošljen ako tražimo toliko. Eto, takve su nam plate! A zna se da ucenjena, uplašena i slabo plaćena novinarska ekipa može da producira nekvalitetno i neprofesionalno novinarstvo, koje naravno formira jedan vulgarni, diletantski javni diskurs. I to je ono što nam se događa.“

Naša sagovornica smatra da bi novinari u regionu trebalo da sarađuju i da će pitanje medija i zaštite novinara u Makedoniji doći na red kad se okonča politička kriza. „ Sada je jako važno da budemo spremni za taj trenutak,“ smatra Tamara Čausidis.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend