Sindikalna scena u Srbiji – realna društvena snaga ili politička scenografija

Materijalno stanje srpskih novinara i medijskih radnika i činjenica da uprkos tome izostaje, ako se izuzmu sporadični slučajevi, bilo kakav oblik bunta, nedvosmisleno ukazuje na odsustvo sindikalne svesti na srpskoj medijskoj sceni. Prema zvaničnim podacima Ministarstva rada u Srbiji je registrovano 23.310 sindikalnih organizacija i šest sindikalnih centrala. U vreme nastanka protiv sindikata je sprovođena represija, u posleratnom komunističkom uređenju postojao je samo jedan sindikat i bio deo državnog aparata koji je služio za udomljavanje partijskih kadrova, danas je Srbija verovatno svetski rekorder po broju registrovanih sindikata, a prava radnika i sindikalna svest su na nivou od pre 110 godina kada je oformljen prvi sindikat. Za stanje na sindikalnoj sceni većina sindikalaca opravdanje traži u urušavanju srpske privrede i apatiji radnika. Nasuprot njima sociolozi i ekonomisti, srpski sindikalni apsurd objašnjavaju tvrdnjom da se sindikati i sindikalni lideri u Srbiji umesto pravima radnika bave sami sobom i sopstevnim privilegijama, zbog čega su se sindikati u Srbiji umesto da predstavljaju respektabilan društveni subjekt pretvorili u najobičniju scenografiju vlasti bez društvenog uticaja i moći. Sve to podstaklo je redakciju Čačanskih novina da kroz serijal tekstova, realizovan uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja, pokuša da da odgovor na pitanje, da li je srpska sindikalna scena realna društvena snaga ili je, kao što neki tvrde, puka politička scenografija.

Materijalno stanje srpskih novinara i medijskih radnika i činjenica da uprkos tome izostaje, ako se izuzmu sporadični slučajevi, bilo kakav oblik bunta, nedvosmisleno ukazuje na odsustvo sindikalne svesti na srpskoj medijskoj sceni. Ovakvo stanje, po oceni Svetozara Rakovića generalnog sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i bivšeg novinara i urednika u sindikalnom listu Rad i dnevnom listu Danas, direktna je posledica odsutva bilo kave radno-pravne zaštite zaposlenih u medijima.

Najkraće, novinari znaju puno o pravima svih profesija i, obrnuto proporcionalno, veoma malo znaju svoja prava. To, zapravo, govori i o skromnoj sindikalnoj svesti medijskih radnika.

Jeftina roba

– Najkraće, novinari znaju puno o pravima svih profesija i, obrnuto proporcionalno, veoma malo znaju svoja prava. To, zapravo, govori i o skromnoj sindikalnoj svesti medijskih radnika. Zato su novinari i drugi radnici u medijskoj industriji Srbije van organizovane radno-pravne zaštite.

Koliko znam, u Srbiji nisu rađena specijalizovana istraživanja o radno-pravnom položaju zaposlenih u medijskoj industriji, ali se prilično pouzdano zna da su u materijalnom smislu novinari i drugi medijski radnici među najugroženijim profesijama. Više je uzroka ovakvog stanja, a prvi, možda i ključni, je nezainteresovanost samih medijskih radnika. Usko povezan s tim je i strah, jer poslodavci, posebno privatni vlasnici ne kriju da je sindikat nepoželjan gost u kući. Setite se samo čuvene piljarske izjave osnivača i gazde Kurira i ugašenog Glasa javnosti Radoslava Raje Rodića da su novinari najeftinija roba na tržištu.

S druge strane, ideju sindikalizma obezvređuju i destimulišu i sami sindikati. Na nacionalnom nivou, u medijskom sektoru postoje Samostalni sindikat zaposlenih u grafičkoj, izdavačkoj, informativnoj delatnosti i kinematografiji Srbije i Granski sindikat medija Nezavisnost – ukazuje Svetozar Raković

Činjenica da se na prste mogu nabrojati medijske kuće koje imaju potpisane kolektivne ugovore sudeći na osnovu sindikalne letargije koja karakteriše srpsku medijska scenu očigledno nikoga ne uzbuđuje. Ni medijske radnike, još manje poslodavce, a stiče se utisak ponajmanje državu.

– Osim Samostalnog sindikata zaposlenih u grafičkoj, izdavačkoj, informativnoj delatnosti i kinematografiji Srbije i Granskog sindikata medija Nezavisnost postoji još nekoliko sindikalnih falsifikata i imitacija koje ne zavređuju ni da se pomenu.

Činjenica da se na prste mogu nabrojati medijske kuće koje imaju potpisane kolektivne ugovore sudeći na osnovu sindikalne letargije koja karakteriše srpsku medijska scenu očigledno nikoga ne uzbuđuje.

Svi oni su neefikasni i javno jedva vidljivi. Njihove aktivnosti se iscrpljuju u međusobnim sporenjima i osporavanjima, kako bi se na taj način javno promovisali i privukli što veći broj članova, u čemu, očigledno, ne uspevaju. Rezultat jalovih aktivnosti medijskih sindikata je da nisu uspeli da se izbore za sistemske pozicije u socijalnom dijalogu.

Na prste se mogu nabrojati medijske kuće u kojima su sindikati sa poslodavcima potpisivali pojedinačne kolektivne ugovore: Politika, Večernje novosti, RTS. Međutim, i u ovim kućama postoji po nekoliko sindikata, a takva fragmentacija, pre svega, pogoduje poslodavcima kako bi u kolektivnom pregovaranju nametnuli svoja pravila igre – u interesu vlasnika, a na štetu zaposlenih.

Utemeljeni pesimizam

Mada stanje, najčešće, niskog stepena radnih prava zaposlenih u medijima i neefikasnost postojećih sindikata koji okupljaju novinare i medijske radnike, predstavljaju idealnu podlogu za formiranje istinski jakog i uticajnog sindikata novinara, generalni sekretar NUNS nije optimista u pogledu realizacije jedne takve ideje.

– Teško je govoriti o objektivnim uslovima za sindikalno organizovanje. I šta bi to bili objektivni uslovi? Ako govorimo o formalno pravnim uslovima, oni svakako postoje. Zakon o radu, pa i ovaj poslednji koji je drastično unazadio radna prava, garantuje slobodu sindikalnog organizovanja i aktivizma. Nekakva tradicija sindikalizma postoji, iako smo decenijama unazad imali sindikate više kao metaforu nego kao realan odraz radničkih slobodna i prava.

Država garantuje pravni okvir za socijalni dijalog i tu treba da bude tačka, posle koje slede potreba, motiv, volja, solidarnost, hrabrost, znanje, finansije i još štošta kako bi sindikati postali reprezenti sveta rada. A sve to spada pre u subjektivne nego u objektivne pretpostavke – upozorava Raković

Ali, s druge strane, nema tog paragrafa koji će zaposlenima obezbediti jaku sindikalnu organizaciju. Uostalom, i nije posao države da radnicima pravi sindikate i da im još obezbedi jaku partnersku poziciju u dijalogu sa poslodavcima. Država garantuje pravni okvir za socijalni dijalog i tu treba da bude tačka, posle koje slede potreba, motiv, volja, solidarnost, hrabrost, znanje, finansije i još štošta kako bi sindikati postali reprezenti sveta rada. A sve to spada pre u subjektivne nego u objektivne pretpostavke – upozorava Raković.

Trenutno stanje sindikalne scene, po oceni generalnog sekretara Nezavisnog udruženja novinara Srbije najlakše je opisati prafrazirajući sociologa Srećka Mihajlovića, koji sindikalnu scenu u Srbiji ocenjuje kao pasivnu i nesposobnu da rezultuje bilo kakvim konkretnim pomakom. Kada je reč o novinarskoj profesiji Raković smatra da su dva sindikata, Samostalni sindikat zaposlenih u grafičkoj, izdavačkoj, informativnoj delatnosti i kinematografiji Srbije i Granski sindikat medija Nezavisnost u potpunosti dovoljna kada je reč o sindikjalnom prularizmu. Naravno pod uslovom da poseduju realnu snagu i društveni uticaj.

Neznanje, sebičnost i sindikalni autizam

– Nije malo to što postoje samo dva granska sindikata i treći čija “liderka” uporno mantra o nekakvoj snazi, uticaju i reprezentativnosti. Broj dva već podrazumeva nekakav pluralizam koji je prirodna pretpostavka sindikalnog aktivizma. Ali pluralizam postoji i nekim jelima koje zbog loše recepture i kulinarskih improvizacija zovemo bućkurišom. Pun tanjir vitamina, proteina, boje – ali je, svejedno, bućkuriš.

Ključne odrednice dijagnoze stanja sindikata u Srbiji su nisko poverenje i mala društvena moć. Ugledni sociolog dr Srećko Mihajlović, istraživač koji se poslednjih godina intenzivno bavi sindikatima, u jednom svom tekstu ukazuje da je politika sindikata u Srbiji najčešće zaglavljena u “tronošcu” neadekvatnog tretmana radničkih problema. S jedne strane “tronošca” je izbegavanje udaraca, s druge “okretanje drugog obraza”, a s treće strane zakasnelo sindikalno reagovanje “tek kad dogori do noktiju”.

Sve tri strane “tronošca” ukazuju na pasivnu politiku koja, logično, ne donosi nikakve značajne rezultate.

Kritikujući sindikalnu “strategiju čekanja” Mihajlović konstatuje da je “jedina aktivnost čekajuć ih sindikalaca sva|a sa čekajuć im sindikalcima iz drugih sindikata”, što, zapravo, predstavlja “sebičluk, neznanje, rečju – osobeni sindikalni autizam”, zaključuje Svetozar Raković, generalni sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije.