Gojkovići bez zaštite

Čitav se naš politički život sve više odvija na liniji oštre polarizacije oko toga da li nešto šteti ili koristi Aleksandru Vučiću

U pravu je bio Saša Janković kada je ovih dana za „Vreme” izjavio da je slučaj Gojković upravo pokazao potrebu za postojanjem zaštitnika građana. Nevolja je u tome što ceo problem tu i počiva.

Jer za Gojkoviće iz Loznice, građane Srbije koji od 1993. godine ne mogu da rasvetle tačne okolnosti pod kojim su tragično izgubili sina, Saša Janković je bio najgori mogući izbor za zaštitnika. Onog dana kada je Srbija 2007. godine izabrala svog prvog ombudsmana, Gojkovići nisu dobili zaštitu, oni su izgubili nadu.

Dobro, to je tragedija jedne porodice, reći će neko. Uostalom, i roditelji Predraga Gojkovića znaju da nisu ni prvi ni poslednji koji od države u smutnim vremenima dobijaju sumnjive „službene verzije” nasilne smrti.

Ali, gde Saša Janković vidi moguću ulogu zaštitnika građana u slučaju Gojković? Šta bi službeno poduzeo „da se ne radi o njemu”, kako se proteklih dana izrazio u „Blicu”?

Odgovor me iznenadio. Bavio bi se, veli, zloupotrebom policijske dokumentacije i curenjem službenog dokumenta, „pažljivo odabranog da u javnosti podstakne sumnju”. To je važno jer se isto sutra, kaže Janković, može desiti i nekome ko nema pristup medijima, kao što ga ima on, i ko onda neće moći da se odbrani. A „to je pogubno, to je rušenje institucije policije”.

Dve su stvari problematične u ovom viđenju uloge zaštitnika. Razumem da je za Sašu Jankovića u slučaju Gojković najvažnija odbrana Saše Jankovića, ali zar zaštitnik ne bi morao na prvo mesto da stavi porodicu Gojković? Od ugleda i karijere Saše Jankovića, zaštitniku bi morala biti preča familija koja 22 godine traži odgovore o sinovljevoj pogibiji, i to bez pristupa medijima.

Nisu li, uostalom, Gojkovići i njihova životna priča važniji od „curenja informacija” i „urušavanja” institucije policije?

Znam da hiljade građana, sve zvučna imena „građanske Srbije”, potpisuju peticiju u odbranu Saše Jankovića, ali ne razumem da makar u fusnoti ne kažu da bi bilo dobro da se do kraja rasvetle okolnosti pod kojim je jedan dvadesetdvogodišnji apsolvent, pun planova za budućnost, pošao kući u Loznicu, a završio prostreljene glave na podu u stanu Saše Jankovića. Zar u istrazi slučaja nikom od njih ne nedostaje makar neka radna hipoteza o motivima samoubistva, ako im već ne smeta odsustvo istražnog sudije i reč tužioca?

Kako je moguće da je toliko „dobromislećih” pripadnika srpske elite zadovoljno rezultatima jedne očigledno manjkave policijske istrage iz 1993, i još protestuju što su mediji uopšte saznali za taj šlamperaj?

Imam samo jedno objašnjenje: posredi je politika. Građanska Srbija brani Jankovića jer je ušao u direktan sukob s Vučićem, jer se, kako na „Peščaniku” likuje jedan žustar Jankovićev branitelj, „direktno protivstavio Vučić Aleksandru”. Ovde je reč o političkoj odbrani čoveka koji uz ostale igra i političku ulogu. U takvim okolnostima, Gojkovići nemaju šansi. U najboljem od svih mogućih svetova, njihove bi interese branio zaštitnik građana, ali ombudsman je trenutno preokupiran slučajem Saše Jankovića.

Čitav se naš politički život sve više odvija na liniji oštre polarizacije oko toga da li nešto šteti ili koristi Aleksandru Vučiću. Pa ako može da mu koristi, mi ćemo biti protiv, a ako može da mu šteti, mi ćemo biti za. Čak i ako vuče poteze za koje smo se uvek zalagali. Zar da on od naše politike i retorike izvuče ćar?

Dabome, važi i obrnuto. Rado ću se složiti s tezom da se protiv Saše Jankovića u nekoliko medija vodi žestoka kampanja. Ne mogu da zamislim da bi ti mediji vodili tu kampanju da se Janković nije zamerio vlastima.

Ali šta s tim? Ne mogu nipošto da se složim da bi sve bilo dobro, samo da je fioka sa slučajem Gojković ostala zaključana. Ne bi bilo dobro. Ne kažem to samo zato što su neki članovi porodice Gojković novinari. Proveravajući njihovu priču, „Politika” je utvrdila da su Gojkovići proteklih decenija zaista pokušavali da svaku vlast, i svaku opoziciju, zainteresuju za svoj jad. U stenogramima Narodne skupštine Srbije našli smo da je poslanik Srpske radikalne stranke Momir Marković izneo podatak o sumnjivim barutnim česticama na rukama kandidata za zaštitnika, i da to 2007. nije izazvalo nikakvu pažnju poslanika vladajućih stranaka. Jednako kao što porodica Gojković ni danas za svoj problem ne uspeva da zainteresuje medije koji vode kampanju u korist Saše Jankovića, i u kojim zaštitnici zaštitnika povremeno podrugljivo postavljaju pitanje šta li je porodica čekala 23 godine… Njihove ispovesti nema u „Blicu”, kao ni na televiziji N1, na primer. Gojkovići, sada to znamo, nisu čekali da se na njih smiluje beogradska elita. Vukli su za rukav koga su mogli, ali nisu mnogo mogli. Jeste li primetili da su nevladine organizacije i novinarska udruženja koja su najviše pomagala porodici Dade Vujasinović da zvaničnu verziju o samoubistvu prekvalifikuje u istragu ubistva, potpuno ravnodušni prema njima? Pre nekoliko dana saznam da se Nezavisno društvo novinara Vojvodine sada, baš kada se potegla ova priča, protivi svakoj javnoj priči o samoubistvima. Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović su uverenja da je objavljivanje detalja o pojedinačnim slučajevima samoubistva „nedopustivo za državne organe i medije”. Stvarno? Treba što pre javiti Bi-Bi-Siju, u poslednjem „Hardtoku” nadugačko je elaborirano zašto samoubistvo mora da dobije tretman fundamentalnog ljudskog prava.

Doduše, nije to jedina loša vest sa Zapada. Danas je Dan slobode medija, i da sam na mestu kolega koje čekaju pomoć sa Zapada, ne bih se previše nadala, bez obzira na Legiju časti Olje Bećković. U Kijevu je za samo nekoliko dana ubijeno nekoliko opozicionih novinara i političara. Vašington i Brisel se drže ravnodušno, otprilike kao „Blic” i N1 u odnosu na porodicu Gojković. A čujem i da je Kristijan Amanpur upravo izabrana za Uneskovu ambasadorku dobre volje u oblasti slobode izražavanja…

Bilo kako bilo, nekadašnji poslanik Momir Marković se u međuvremenu politički penzionisao, radikali danas više mrze Nebojšu Stefanovića nego što ih je ikada zanimao Saša Janković, ali još nije poznato koliko su o slučaju barutnih čestica u ono vreme znali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Javnost ima pravo na odgovor na to, i mnoga druga pitanja u vezi s ovim slučajem.

Mislim da je veoma dobro što je vlast u proteklih nekoliko sedmica imala priliku da se uveri da je javnost u Srbiji strahovito gadljiva na vađenje dosijea iz starih fioka u cilju kompromitacije političkog protivnika. Tim pre što je hajku na Jankovića povela televizija čiji vlasnik nije jedan od moralnih stubova društva, i kom oni poslovični kosturi bezmalo vire iz ormana. Ali zar jedno sme da isključi drugo? Zar da zatvaramo oči pred nečijom nesrećom ili sumnjivom rabotom, samo da se Vučić ne bi okoristio?

Razumem strah od ogromne političke moći premijera. I sama sam se ne jednom opekla na sličnoj ili manjoj vatri. Ali se katkad pitam razumeju li predsednik Vlade Srbije i njegova stranka koliko zapravo duguju novinarima iz nekadašnjeg antimiloševićevskog borbenog bratstva? Kao uostalom i drugim pripadnicima „građanske Srbije”, koji politički i dalje gravitiraju strankama bivšeg DOS-a i ne mogu da se pomire da je vlast promenila stranu. Demokratska stranka i Boris Tadić bi daleko bolje prošli da su psi čuvari demokratije lajali dok je njihov karavan prolazio – ali nisu. Velika moć Aleksandra Vučića zasniva se na jednom novom političkom konsenzusu u Srbiji. Zvali mi tu novu većinu desnom, desničarskom ili pak konsenzusom staleža koji su dugo držani podalje od vlasti, njena velika moć iziskuje veći stepen kontrole. To je dobro za republiku. Ako opozicija ne ume da nađe nove ljude za neki novi konsenzus, onda je u interesu vlasti da mediji, makar i politički motivisani, proizvode otpor koji u demokratiji igra ulogu kontrolora vlasti.

Ljudi koji ne čine deo vladajućeg konsenzusa imaju potrebu i da neosnovano napadaju vlast. To je refleksna samoodbrana od vrlo jake vlasti, one u kojoj imate utisak da je autoritet u vazduhu opipljiv i da biste mogli na kriške da ga režete. Dobro je da ljudi „građanske Srbije” jedni drugima čuvaju strah, da se nemilosrdno rugaju vlasti, pa i da u tome preteruju, ako ih to kuraži. Daleko je gore i opasnije da vlast u bilo čemu preteruje.

Ali što se zaštitnika građana tiče, stvari su jasne. Dok Gojkovići ne dobiju valjane odgovore na svoja sasvim legitimna pitanja, svi moramo da budemo Gojkovići.

Povezani članak

Dušan Mašić: Pismo glavnoj urednici