Natalija Jakovljević: Ako nisu bezbedni tužioci – ko jeste?

Automobil tužiteljke Osnovnog javnog tužilaštva iz Subotice Aleksandre Stojsavljević je zapaljen na parkingu u blizini doma u kom živi sa svojom porodicom zbog toga što savesno obavlja svoj posao. Ona je zastrašena, i opravdano strahuje za svoju i za bezbednost svoje porodice.

Jedno od osnovnih ljudskih prava je pravo na miran san. Dok joj je automobil goreo, Aleksandra je, kao i većina onih koji rade u institucijama sistema, spavala mirno. Mirno, jer je svoj posao obavljala onako kako najbolje ume i zna.

Između ostalih, bavila se i slučajem grupe onih koji su, kako se sumnja, pretukli palicama čoveka u sred bela dana na Prozivci. I kod kojih su policajci kasnije pronašli i kilogram marihuane i podosta municije.

Pojedini mediji su ovaj slučaj doveli u vezu sa paljenjem njenog automobila, ali istraga – koja je u toku – to još uvek nije ustanovila. Ono što jeste ustanovljeno, to je da je od automobila subotičke tužiteljke ostala neprepoznatljiva masa čelika.

Šta god o organima javnog reda i mira mislili, policiji u ovom slučaju svaka čast. Kao što su brzo pronašli i pred Aleksandru izveli one koji se sumnjiče da su prebili čoveka, tako su i desetak sati kasnije pronašli i one koji se sumnjiče da su joj zapalili automobil.

E, sad, da li je do efikasnosti, ili možda do toga da se u ovom gradu sve zna, samo se ćuti… Procenite.

Dok je Aleksandrin esnaf sa svih nivoa stoički pokazao da je uz nju, gradska vlast – ćuti: na napad na ženu; na napad na sugrađanku kakav do sada nije viđen, ne samo u ovom gradu, nego i šire; na napad na nezavisno tužilaštvo.

Ćute i stranke na vlasti. Ćute na napad na lice koja obavlja državnu funkciju; na bezbednost sistema; na pravosuđe kao jedan od stubova demokratskih društava.

Izostanak reakcije gradskih zvaničnika je u najmanju ruku neshvatljiv propust, i zapravo – velika sramota za Suboticu.

Pa, kakva nam se poruka šalje?

Ako nisu zaštićeni tužioci, ako nisu bezbedni novinari koji profesionalno obavljaju svoj posao, ako nisu sigurni građani koji javno iznose svoje stavove ili jednostavno misle drugačije – ko jeste?

Da li treba da se u Subotici, „mirnom gradu“, pitamo kojim putem smemo da idemo kući, koliko treba da strahujemo za sopstvenu sigurnost, za život naše dece, porodica?

Danas se na ulicama „sudi“ i tužiocima, i novinarima, i građanima.

Zapitajte se: kako biste se osećali da vam policija zakuca u 4 ujutro na vrata i saopšti da vam je automobil u plamenu? Kako biste sutra izašli na ulicu? Da li biste se plašili da odvedete decu u vrtić, školu, da odete na posao, da samo odgovorno radite ono što najbolje znate – vaš posao?

Razmislite: jesmo li u odsustvu funkcionalnog sistema zaista prepušteni samo sebi, svojoj intuiciji i savesti? Da li je država u proteklih godinu dana neformalno suspendovana? Čini se da jeste.

Pa ipak, i dalje u tom državnom sistemu postoje pojedinci i pojedinke koji savesno rade svoj posao – u tužilaštvima, sudovima, policiji, školama, bolnicama, ustanovama kulture, medijima. Nismo prestali da ih cenimo, niti smo prestali da se družimo sa njima. Naprotiv: podržavamo ih zato što i dalje, pa makar i pod pritiskom, rade odgovorno.

Ali šta ćemo sutra, kada zbog svog posla ti ljudi dobiju otkaz, budu šikanirani, kada im se preti, kada im gori imovina – ili se dogodi nešto još gore?

Zbog toga je važno što su se oglasile mnoge institucije, osudile ovaj napad i pružile podršku tužiteljki. Takođe, važno je i što mediji o ovom slučaju profesionalno izveštavaju.

Javnost je danas najjača zaštita koju tužiteljka ima. Koju svi imamo.