Surdulica: Izveštavanje u neprijateljskoj atmosferi, pod pritiscima, pretnjama i uvredama

U saobraćajnoj nesreći 9. februara poginuo je Surduličanin Rastko Jović. Usmrtio ga je sugrađanin albanske nacionalnosti koji je trenutno u pritvoru. Građani su se okupili 11. februara ispred pekare u vlasništvu Liridona, ujaka vozača, i gađali je jajima.

Nakon protesta, nekoliko ljudi je otišlo i do Liridonove kuće. Gađali su je kamenicama i jajima. Osoba koja je prevezla njegovu ženu i decu na bezbedno označena je kao „izdajnik”, a njegovi lični podaci podeljeni su na Viber grupi „Pravda za Rastka”.

Budući da sam o svemu tome izvestila za Vreme, profili mojih društvenih mreža i pojedine objave završili su u grupi preko koje se organizuju protesti, u kojoj je oko 1.500 članova.

U ovoj grupi završe profili sa mreža i lični podaci svih Surduličana koji su protiv toga da se protestuje protiv albanske porodice, umesto da se usmere ka institucijama. Građani u grupi pozivaju na bojkot pekara i proterivanje ove porodice iz Surdulice uz šovinističke komentare, jer kažu da policija godinama toleriše njihovu bahatu vožnju i da ih štiti.

U Viber grupi se nalazi i ministar bez porfelja, Novica Tončev, koji je napisao „da je uz svoje Surduličane” i koji tvrdi da se zalaže da tragedije ne prođu nekažnjeno i da nadležni odrade svoj posao.

Targetiranje onih koji ukazuju na šovinizam 

Surdulica je multietnička sredina u kojoj zajedno žive pripadnici srpske, bugarske, romske i albanske zajednice, a međuetnički odnosi su osetljivi.

Imajući sve to u vidu, trudila sam se da izveštavam profesionalno i senzibilisano o protestima i dešavanjima u Surdulici. Ali u takvoj atmosferi svaki pokušaj da se javno imenuje šovinizam i problematizuje pozivanje na kolektivnu odgovornost lako postaje povod za targetiranje onih koji na to ukazuju.

Izveštavajući sa protesta 14. februara, videla sam da me ljudi prepoznaju jer su prethodno profili sa mojih mreža podeljeni na Viberu. Prišla sam da uzmem izjave od građana, pitala sam ih koji su zahtevi protesta. Rekli su da je ovo spontani skup bez organizatora, a pravnik mi je pokazao papir na kome između ostalog traži neopozive ostavke čitavog policijskog vrha u Surdulici i da se „iz bezbednosnih razloga porodica i najbliža familija ubice Rastka Jovića trajno iseli iz opštine Surdulica“.

U protestnoj šetnji su obišli tri od četiri pekare u Surdulici. Osetio se veliki prezir prema policiji, kojoj su dobacivali jer smatraju da oni štite ovu porodicu. Deo mase je u jednom trenutku svoj bes okrenuo ka meni. Ometana sam dok sam snimala, vikali su mi „đubre”, „lažove”, rekli su da će me tužiti ako objavim slike i snimke, da ne smem da snimam, pretili su da će mi razbiti opremu i „kupiti novu”. Govorili su mi da „dođem da razmenimo brojeve” jer oni „već imaju moj”. Dobacivali su mi iz mase „da li nosim tange” i komentarisali da će na kraju ispasti „da su me silovali”. Uzvikivali su „silovana”.

Pokušala sam da umirim deo mase i pozvala one koji se nisu slagali sa izveštavanjem Vremena da daju izjavu. Umesto izjave, dobila sam uvrede i „marš”. Na snimku koji je kružio Vajber grupom čuje se dobacivanje: „Ona nas linčuje i zvala je sada da javi kako je linč u toku. Tebi da damo izjavu?! Pišeš gluposti.”

Rekla sam da to nisam izgovorila, a onda otišla do policije. Okupljeni su prokomentarisali kako se sklanjam. Policajci koji su prisustvovali dobacivanju rekli su mi da ih ignorišem i da im ne odgovaram.

Bilo je izuzetno teško raditi u tako neprijateljskoj atmosferi. Trudila sam se da budem pored kolega kako bih izbegla da mi zaista polome opremu bez koje ne mogu da izveštavam. I oni koji su do malopre sa mnom mirno razgovarali, pod uticajem mase postali su verbalno agresivni prema meni. Trčkarala sam pored ekipe N1, ili išla rame uz rame sa kolegom iz Slobodne reči.

Dobacivanje i izvinjenje

Nakon protesta, zamolila sam kolegu da me isprati kako bih se našla sa prijateljem koji me je dovezao. Tada mi je prišlo nekoliko građana, ali i napadača, svaki pojedinačno. Mislila sam da će nastaviti da me uznemiravaju, ali su se umesto toga izvinili neki koji su mi dobacivali, bilo ih je sramota zbog „ovih drugih koji su preterali”.

Pojedini građani su me zamolili da usporimo dok smo razgovarali da ih ne bi videli sa mnom, i da ne bi postali meta napada. Jedan od njih mi je rekao da mi je i on dobacivao, ali da ga je u jednom trenutku bilo sramota šta su pojedini izgovorili.

Moja prva reakcija na situaciju u Surdulici bila je – potpuni izostanak reakcije. Mi novinari smo stvorili mehanizme odbrane da „preživimo” u takvim situacijama. Kako su dani prolazili, tako sam sve više osećala šta se desilo. Zovu te kolege iz medija da daš izjavu, a onda, dok to ponavljaš iznova i iznova, zapravo shvatiš šta se desilo.

Pritisci su počeli ubrzo nakon što sam objavila tekst o dešavanjima u Surdulici. Usledili su pozivi, građani koji su protestvovali su se raspitivali o meni. Tokom suočavanja sa pritiscima imala sam ogromnu podršku redakcije Vremena, kao i Cenzolovke čija sam stalna saradnica, što me je dosta ohrabrilo. Posebno izdvajam ANEM, koji je reagovao brzo i efikasno, sa kojim sam u stalnom kontaktu.

Nisam očekivala toliku podršku većine koleginica i kolega, organizacija i javnosti. To zaista mnogo znači, jer kada institucije zakažu, javnost je najbolja, a često i jedina odbrana.

Nisam prijavila uvrede i pretnje sa protesta policiji, očekivala sam da se situacija smiri. Nakon događaja u Surdulici, međutim, novinaru portala InfoVranjske koji je objavio tekst o napadu na mene, telefonskim putem su upućene pretnje „da će i njemu i meni j***i majku” i da njemu „treba da se ubije dete, pa da vidi kako je”. ANEM je ove pretnje prijavio policiji.

U Viber grupi podeljeni su i moji tekstovi o manjima, od kojih su neki i prevedeni uz komentar da me „ladno plaćaju Albanci”.

Ne osećam se bezbedno da izveštavam sa terena u Surdulici, ali i dalje pratim ovu temu. Nisam želela da prijavljujem, jer sam očekivala da se situacija smiri. Nakon pisanja medija Surduličani iz Viber grupe su komentarisali na mrežama „da sam pisala kako treba, ne bih prošla tako”. S druge strane, pojedini Surduličani su mi se na mrežama javili porukama podrške.

U ovakvoj atmosferi profesionalno izveštavanje se često tumači kao „zauzimanje strane”. Ako pišete o pravima manjina, vrlo lako dobijete etiketu izdajnice ili nečije „plaćenice”.

Ono što se desilo u Surdulici je posledica dugotrajnog huškanja i normalizacije podela. Granica između profesionalnog rada i lične bezbednosti nekada je vrlo tanka jer vi na terenu morate da odlučite da li ćete da zaštitite sebe u situaciji koja nije bezbedna po vas ili ćete da rizikujete kako građani ne bi ostali neinformisani o temama od javnog interesa.

Osnovno javno tužilaštvo u Vladičinom Hanu pozvalo me je po službenoj dužnosti da dam izjavu u svojstvu građanke povodom svega što se desilo 14. februara.

Povodom ovog slučaja reagovao je NUNS, UNS, ANEM, EFJ i mnogo druge organizacije koje su tražile hitnu reakciju nadležnih institucija.