Zorica Popović o zločinu nad novinarima u Boru: Sekirom na ljude?! Tad sam videla da su nas napale ubice

„Ne mogu da sedim od bolova, mogu da ležim ili stojim. Ne mogu ni da se setim da su me njih trojica udarili i po leđima. Jedan je direktno udarao laktom u desni bubreg, ispričao mi je Ivan Bjelić. Uopšte se ne sećam, samo osećam strašan bol. U tom trenutku, toliko sam bila fokusirana da vratim telefon koji su mi oteli zbog snimaka, da nisam ni o čemu razmišljala, samo sam jurila”, pokušava da se seti horora koji je preživela Zorica Popović, frilens foto-reporterka, koja je zajedno sa aktivistima i novinarima portala Revolt Lazarom Dinićem i Ivanom Bjelićem, pretučena u borskom naselju Šarbanovac:

„Potom su me šutirali po stomaku. Toga se sećam. Sada sam uz telefon, čekam poziv iz tužilaštva, pa ću čim to završim otići da snimam bubreg. Tešim se, da je nešto ozbiljnije, bilo bi mi još gore. Bolovi jesu prilično jaki, ali još mogu da stojim.”

Zoricu Popović, fotoreporterku sitne građe, koja nije viša od 160 cm, tukli su i šutirali muškarci sa maskama, duplo veći od nje. Tukli su i Ivana Bjelića i Lazara Dinića, da bi ih na kraju napali i sekirom. Napadači su bili na „video pozivu” sa osobom koja je davala instrukcije i vređala Bjelića. Nazivala ga je „ustašom” i pretila smrću.

Zorica za Cenzolovku priča da se sumnja da je sa druge strane linije bio čovek koji je dugo godina u vrhu režima Aleksandra Vučića. Video trag više nemaju jer su im telefoni svima polomljeni. Članovi biračkog odbora, uglavnom stariji ljudi, koji su svedočili zločinu, bili su previše šokirani ili uplašeni da podignu telefon i snime.

Okrenula sam se i videla sekiru

Novinari su napadnuti upravo zato što su radili svoj posao.

Kada sam videla Lazara, počela sam da plačem. Nisam mogla da se smirim narednih par sati. Svi smo bili uznemireni. I nas troje i ljudi koji su bili prisutni. Neka devojka je počela da se trese.

„Dobili smo dojavu da se u tom naselju, na biračkom mestu kod škole, dešavaju nepravilnosti. Zaista, kada smo stigli, videli smo kombi i maskirane ljude. Kod biračkog mesta pitali smo članove biračkog odbora da li je bilo nekih incidenata, nepravilnosti, da li su bezbedni. Na putu do našeg auta prošli smo pored kombija. Videli smo dvojicu unutra i dvojicu vani. Počeli su da nam dobacuju i da nas vređaju. Pokazala sam legitimaciju, uzela telefon i pitala da li hoće da skinu fantomku i da daju izjave za medije, da kažu zašto su ovde. Međutim, on mi se uneo u facu, a ja sam pružila ruku. Prvo počinje da viče da sam ga fizički dotakla i da će me tužiti, a odmah zatim mi otima telefon iz ruke. Počinjem da se borim sa njim za telefon”, priča Zorica Popović za Cenzolovku i nastavlja.

„Dohvatila sam njegove ruke. Otimali smo se. Izlupao mi je telefon i bacio ga u voćnjak pored. Utrčala sam u trnje i uspela da ga nađem, nisam uspela da ga spasem. Tada sam podigla fotoaparat da ga fotografišem, a on je krenuo da ga otme. Dala sam fotoaparat Bjeliću da ga skloni u auto. Nasilnik je nastavio da me šutira u stomak. On je mnogo viši od mene. Nije mu trebalo mnogo da me tačno pogodi. Dvojica su skočila na Bjelića. Krenula sam da ga odbranim. Taj koji me je šutirao oteo je apart. Dvojica su pustila Bjelića, a ja sam nastavila da trčim za aparatom.” 

Tada je čula zvuk koji je nepogrešivo ukazivao na tuču. Odjednom se, kaže, pojavilo 15 osoba oko njih. 

„Okrenula sam se i videla sekiru. Mislila sam da me mozak izneverio. Sekirom na ljude? Ivan modar, Lazara nema. Ivan viče oteli su Lazara. Dozivamo ga. Polupani su nam telefoni, ne možemo nikoga da pozovemo. Taj nivo očaja, kada znaš da će neko da pozove policiju, a da policija neće ništa da uradi. A vidiš da su doneli sekiru i da imaš posla sa ubicama”, priča Zorica Popović.

„Maskirani napadači, kako smo kasnije saznali, jurili su Lazara Dinića. Stigli su ga pored reke Timok i mučili. Tukli su ga, snimali i terali da viče: Aca je moj predsednik.”

Kad sam videla Lazara, počela sam da plačem

Kada su kolege spazile Lazara, bio je krvav, modar i mokar.

„Lazar Dinić je momak od jedva 50 kilograma. Udarali su ga, vređali, snimali. Neko je pozvao policiju. Policija došla. Policija nam se smejala”, nastavlja sagovornica Cenzolovke:

„Svi smo bili uznemireni. I nas troje i ljudi koji su bili prisutni. Neka devojka je počela da se trese. Kada sam videla Lazara, počela sam da plačem. Nisam mogla da se smirim narednih par sati. U mojoj glavi je sve ovo bila moja odgovornost. Oni su mlađi od mene i ja sam počela da snimam. Tih 15 minuta dok nismo našli Lazara biće mi najintenzivnija trauma do kraja života.”

Nasilnik je nastavio da me šutira u stomak. On je mnogo viši od mene. Nije mu trebalo mnogo da me tačno pogodi. Dvojica su skočila na Bjelića. Krenula sam da ga odbranim. Taj koji me je šutirao je oteo aparat.

Napadači se nisu uplašili policije, naznačava:

„Vidim kola koja idu iz suprotnog smera nenormalnom brznom. Kažem policiji, ovo je jedan od njih, zaustavite ga. Policija se ne pomera. Stoji i gleda.”

Uskoro se pojavila i hitna pomoć.

„Sumnjali su da su Lazaru polomljena rebra. Oko je bilo prilično kompromitovano. Morao je hitno za Bor, Ivan je otišao sa njim. Odbornik u prošlom sazivu Aleksandar Kulić i ja smo ostali da sačekamo medije, ali se niko nije pojavio. Njemu nije bilo dobro. Imao je jezivi otok na glavi, počelo je da mu se vrti. Meni je krenula mučnina, da mi se povraća. Policija je završila, a mi smo otišli u hitnu službu Doma zdravlja. Tu su me samo pitali kako sam, ispipali stomak, izmerili pritisak i dali bensedin. Dobila sam uput za hirurgiju, a Kulić za maksiofacijalnu. Lazara su uputili hitno sanitetom za Beograd. Bjelić je otišao sa njim.”

Četvrti put dobijam batine na protestima 

„Nije mi ovo prvi put. Ovo mi je četvrti put da dobijam batine od kada su počeli protesti. Teže povrede su mi bile kada sam bila pretučena na protestu u Novom Sadu, ali mi se čini da je ovo bilo najgore. Bukvalno, kada zatvorim oči, pokušam da mislim o nečemu drugom, ali kreću fleševi: na hitnu, na krvavog Lazara, na osećaj užasa jer ne znam gde je. Ovo je doslovno bio rat”, podvlači Zorica Popović.

U Boru je, kaže, glavni inspektor „bio više nego korektan”.

„Rekli su mi da ovo ide po hitnom postupku i ponudili su mi da prespavam u Boru i da sutra izađem pred tužioca. Rekla sam da ne mogu i da će mi obezbediti tužioca.”

U utorak, dva dana nakon napada, Zorica Popović još nije dobila poziv tužioca koji bi otvorio istragu o jezivom napadu na novinare koji su toga dana pokušavali da izveste javnost o izbornom danu u Boru.