Tanjug javlja: Živ je Koraks, umro nije

Ne znam tačno koliko prijatelja imate na zemlji, bojim se da ih je gore DANAS na nebu,sve više… – napisao nam je pre neki dan veliki ilustrator Gradimir Smuđa i poslao ilustraciju na kojoj su – Teofil, Dragoljub Bakić i Filip David, na nekom oblaku sa anđeoskim krilima – a uz merdevine na oblak upravo stiže Koraks.

Stigli su još mnogi na taj oblak poslednjih godina, ali ih država, kao ovu veliku četvorku sa oblaka, za makar saučešće porodici udostojila nije. Jednog od njih vesti o smrti nije udostojio čak ni poneki paradržavni medij, baš Koraksa, iako je vest, vest, ali čak i vest da je neko umro može biti politički nepodobna.

U ovom trenutku znamo da su inicijativu NUNS-a da Koraks bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju prihvatile gradske vlasti Beograda, i to je dobro, ali se ne zna da li će Tanjug ikada javiti da je umro Koraks, jer do danas javio nije, očekivano je to bilo od Informera koji svojim nejavljavanjem zapravo dokazuje da je Koraks besmrtan i umro nije.

Ili su mnogo pametni, pa to kapiraju, ili nisu mnogo pametni, pa to ne kapiraju.

Tako da Tanjug nejavljanjem zapravo nešto javlja: „Živ je Koraks, umro nije, dok je Srpstva i Srbije“.

Čak je i organizacija Al Kaida na Arapskom poluostrvu (AQAP) svojevremeno izdala saopštenje da je pobila karikaturiste Šarli ebdoa u Parizu. Vest je vest.

U Tanjugu još vagaju da li da objave Koraksovu smrt, Koraks bi to nacrtao ovako: njega (Koraksa) drže u ormanu, a kolegijum Tanjuga na čelu sa predsednikom ispred ormana zaseda na temu: da l‘ da Tanjug javi ili da Tanjug ne javi.

Javili su da je umro Koraks, ipak, i Kurir i Srpski telegraf, očekivano je bilo da se od Koraksa oprosti makar ministar informisanja, koji se naravno oprostio nije, nijedan čovek iz vlasti nije rekao: „Umro je najveći i najstariji politički karikaturista u Srbiji. Nek nas je crtao u svim pozama svih ovih 36 godina od kada smo političari, alal mu vera“.

O predsedniku da ne govorimo – predsednik se oprašta samo od umetnika koji su pod samo sebi znanim okolnostima podržali predsednika i njegovo pozlaćeno doba, i umetnici se dele po tom kriterijumu – lojalisti ili nelojalisti. Umetnička veličina tu nema nikakve veze.

Otišlo je bezbroj umetnika i velikana u poslednje vreme – ali predsednik se pojavio samo na sahrani i komemoraciji umetniku koji je režirao spotove za izborne kampanje Srpske napredne stranke.

Dao mu je i čitulju: „Hvala ti za tvoje znanje, dobru energiju i hvala za sve pobede koje smo zajednički ostvarili. Tvoj doprinos svakoj od tih pobeda bio je nemerljiv. Nikada te neću zaboraviti. Aleksandar Vučić”.

Za života se nije ni pisalo da ovaj umetnik snima spotove za SNS, samo se šuškalo, valjda zato što nijedan umetnik, pa čak ni umetnik lojalista, nije lud da stavi u biografiju takav impresivan rediteljski angažman koji će znati da ceni samo naručilac. Mora da ga je bio i blam, jer jednom su ga pitali, on je rekao: „Ne!“

I svi mediji, uključujući i Danas, danima su pisali o odlasku tog čoveka i umetnika, bio je na naslovnoj strani visoko, baš nas je bilo briga za njegov tajni angažman, uostalom, snimio je čovek nekoliko finih filmova, bio je svestrano obrazovan i zaslužio je da se od njega dostojno oprostimo.

Al problem je što samo lojalne umetnike ceni današnja vlastodržačka Srbija i možda će im doći i na sahranu i na komemoraciju. A daće im i čitulju na četvrt strane.

Jer samo Betmenov prijatelj je i naš prijatelj, a svi Betmenovi kritičari su i naši neprijatelji.