Neutralnost pod lupom

Može li novinar da podržava određene društvene ideje, izlazi na proteste ili javno kritikuje odluke vlasti, a da pritom ne dovede u pitanje svoju profesionalnost? I da li publika može da veruje njegovom izveštavanju ako zna kakva su njegova politička uverenja? To su neka od pitanja koja se otvaraju svaki put kada se povede rasprava o odnosu novinarstva, ličnih stavova i političkog angažmana.

Debata „Da li novinar sme da ima politički stav?“, održana 13. oktobra u organizaciji Saveta za štampu u Pres centru UNS-a, pokazala je da na ova pitanja nema jednostavnog odgovora. Učesnici su se saglasili da je potrebno zaštititi profesionalne standarde, ali su ukazali i na to da nije svako javno iskazivanje mišljenja isto, kao što ni svi novinari ne obavljaju isti posao.

Suština dileme, kako je istakla Olivera Milošević, članica Komisije za žalbe Saveta za štampu i potpredsednica UNS-a, nije u tome da li novinar ima politička uverenja, već u tome da li ona utiču na način na koji obavlja svoj posao. Jedno je imati lični stav, drugo javno ga iznositi, a nešto sasvim drugo aktivno učestvovati u radu političke stranke ili izbornoj kampanji.

Od novinara se ne može očekivati da nema mišljenje o društvu u kojem živi. Može se, međutim, očekivati da proverava informacije bez obzira na to kome idu u prilog, da sasluša relevantne strane i da jasno razdvoji činjenice od sopstvenog komentara. Profesionalnost ne znači odsustvo uverenja, već sposobnost da ona ne postanu merilo prema kojem se biraju činjenice.

Između društvene odgovornosti i političkog svrstavanja

Problem nastaje kada se granica između novinarskog rada i aktivizma zamagli. Učesnici debate ukazali su na to da pojedine redakcije pokušavaju da ovu dilemu reše jasnim internim pravilima, prilagođenim okolnostima u kojima rade.

Nemanja Marinović, urednik omladinskog medija Zoomer, govorio je o pravilima uvedenim nakon početka studentskih protesta. Prema tim pravilima, novinari koji su stalno angažovani u redakciji ne mogu da budu deo studentskih plenuma i drugih organa pokreta, niti da javno podržavaju određene izborne opcije na društvenim mrežama. Saradnici koji učestvuju u protestima mogu da dostavljaju materijal, ali se njihov doprinos tretira kao izvor informacija koji redakcija dalje novinarski obrađuje.

Sličan proces razgraničavanja prošla je i redakcija portala Mašina, koji je nastao iz aktivističkog pokreta i civilnog sektora. Njegov urednik Marko Miletić objasnio je da su vremenom uvedena pravila koja novinarima ograničavaju članstvo u političkim strankama i aktivno učešće na protestima, uz obavezu da na događajima koje prate budu jasno označeni kao novinari.

Ovi primeri pokazuju da redakcije ne moraju nužno da imaju ista pravila, ali da bi trebalo da budu jasna u tome šta očekuju od svojih novinara. Kada pravila ne postoje ili nisu dostupna javnosti, prostor za različita tumačenja postaje veći, a sumnja u nepristrasnost lakše se prenosi sa pojedinca na čitav medij.

Ipak, ni razdvajanje novinarstva od aktivizma nije uvek jednostavno. Društvena pitanja često imaju i političku dimenziju, pa nije lako odrediti gde se završava građanska odgovornost, a počinje političko svrstavanje. Novinar Nikola Krstić upozorio je upravo na to da se društveno i političko ne mogu uvek posmatrati kao dve odvojene oblasti.

Zalaganje za ljudska prava ili osuda nasilja, na primer, nisu sami po sebi isto što i podrška određenoj stranci. Međutim, u politički polarizovanom društvu čak i postupci koji nisu zamišljeni kao stranačko opredeljivanje mogu biti protumačeni na taj način. Zato nije dovoljno posmatrati samo šta je novinar uradio; važno je razumeti i kontekst u kojem se njegov postupak tumači.

Društvene mreže: privatno mišljenje, javna posledica

Dodatnu složenost unose društvene mreže, na kojima se profesionalni i privatni identitet novinara često prepliću. Objava namenjena prijateljima može biti snimljena, podeljena i izvučena iz prvobitnog konteksta, a lični stav pojedinca lako može postati razlog za preispitivanje rada redakcije u kojoj je zaposlen.

Milica Vukomanović, novinarka Istinomera, ukazala je na to da pri proceni uticaja javnog nastupa treba uzeti u obzir vrstu novinarstva kojom se osoba bavi. Nije isto kada politički stav iznosi novinar koji prati dnevnu politiku i kada to čini novinar čiji se rad zasniva na proverljivim dokazima u drugoj oblasti. Sama činjenica da se novinar pojavio na protestu ne znači automatski da su njegove informacije netačne ili da je njegov tekst neprofesionalan.

S druge strane, Marko Miletić i novinar Bojan Cvejić upozorili su da društvene mreže ne treba posmatrati kao potpuno privatan prostor. Objavljeni sadržaj može da dopre do mnogo šire publike od one kojoj je prvobitno namenjen, a čitaoci neretko lične stavove novinara poistovećuju sa uređivačkom politikom medija.

Upravo tu nastaje problem koji prevazilazi pitanje prava na lično mišljenje. Novinar može smatrati da govori isključivo u svoje ime, ali publika njegov javni nastup može doživeti kao poruku medija za koji radi. To ne znači da novinar treba da se odrekne privatnosti ili da prestane da učestvuje u društvenom životu, već da bude svestan posledica koje javno izražavanje može da ima.

Ni ovde, međutim, ne postoji univerzalno pravilo koje bi podjednako važilo za svaku redakciju i svaku vrstu novinarstva. Zbog toga su jasne smernice, dogovorene unutar redakcije i dostupne javnosti, važnije od nepisanih očekivanja koja se primenjuju tek kada izbije spor.

Nepristrasnost nije isto što i odsustvo vrednosti

Rasprava o političkim stavovima novinara ne može se odvojiti ni od uslova u kojima mediji rade. Pojedine redakcije suočavaju se sa ograničenim pristupom događajima, ometanjem novinara, bezbednosnim rizicima i nedostatkom resursa. Sve to utiče na mogućnost da se različiti politički akteri podjednako prate i da se publici predstavi šira slika događaja.

Predstavnici redakcija na debati ukazali su na teškoće sa kojima se suočavaju prilikom praćenja skupova vladajuće stranke, kao i na razlike u mogućnostima malih i velikih medija. Zbog toga se zastupljenost političkih aktera ne može uvek procenjivati bez razumevanja okolnosti u kojima je sadržaj nastao.

Novinar Nikola Krstić otvorio je i pitanje same ideje potpune neutralnosti. Svaka redakcija ima određene vrednosti i uređivačka načela koja utiču na izbor tema i način na koji im pristupa. Problem, međutim, nastaje kada takva orijentacija počne da potiskuje činjenice ili da ih prilagođava unapred postavljenom zaključku.

Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković i Olivera Milošević upozorile su da mediji mogu imati različite uređivačke politike, ali da to ne sme biti opravdanje za netačno predstavljanje događaja i njihovog konteksta. Kada uređivačka politika preraste u propagandu, više nije reč samo o vrednosnom opredeljenju, već o narušavanju profesionalnih standarda.

Važno je, zato, razlikovati kritičko izveštavanje od neprofesionalnog postupanja. Novinar ne krši pravila samo zato što kritikuje vlast, prati proteste ili se ne slaže sa stavovima uredništva. Istovremeno, političko opredeljenje ne može biti opravdanje za prećutkivanje relevantnih činjenica, jednostrano predstavljanje događaja ili zanemarivanje druge strane.