02. nov 2021.

Curenje podatka iz državnih institucija ka moćnim pojedincima može biti opasno po istraživačke novinare

Pitate policiju o supruzi člana kriminalnog klana, na vratima vam se pojavi – član kriminalnog klana. Istražujete poslovanje kuma Aleksandra Vučića, za to pre nego što objavite tekst sazna – Informer. Tražite od institucija podatke o poslovanju kompanija u vlasništvu Roberta Čobana, javi vam se – Robert Čoban. Predstavnici države upozoravaju moćnike o interesovanju medija, što ne samo da dovodi u pitanje rad istraživača već može po njih da ima i opasne posledice

Foto: Pixabay

Kada je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) objavio istraživanje o tome kako su udruženja povezana s kompanijom Color Media Communications Roberta Čobana na konkursima organizovanim u poslednje četiri godine dobila najmanje 78 miliona dinara, ono je sadržalo i jednu priču u priči.

Tokom istraživanja, naime, pošto je novinarka Teodora Ćurčić zatražila relevantne podatke od javnih institucija, umesto nekog od državnih službenika – javio joj se sam Čoban. Ponudio je da on dostavi informacije koje nedostaju.

Šarić: Čoban hteo da stavi do znanja da je moćan

„Postupak Roberta Čobana, to što je Teodori poslao mejl, prvenstveno doživljavam kao pritisak. Prosto je želeo da stavi do znanja da je upućen, moćan, da ima prijatelje na različitim visokim pozicijama. A mi da povedemo računa“, govori za Cenzolovku Milica Šarić, glavna urednica CINS-a.

Čoban je novinarima poručio da mu je „sa više mesta“ javljeno da se CINS zanima za njegove poslove s državom. On, međutim, nije hteo da otkrije odakle mu te informacije. Samo je ocenio da je „sasvim razumljivo“ da ovakvo istraživanje izazove pažnju.

Kad institucije dobiju dopise medija koji se kritički odnose prema vlasti, oni smišljaju mehanizam kako da se kontroliše šteta. Siguran sam da se neposredno dogovaraju kako će reagovati, tu nema slučajnosti, sve je vrlo organizovano (Vukašin Obradović)

„Sve je to izgledalo prijateljski, ponudio se da nam dostavi informacije, a, u stvari, bilo je veoma preteće. Tako smo mi taj mejl shvatili. Rekli smo mu da ćemo mu se javiti kad bude bilo vreme za intervju s njim. Pristao je, ali kad smo mu se ponovo obratili – nije želeo intervju, već je tražio da mu pošaljemo pitanja. Izbegao je da odgovori ko mu je dojavio o čemu pišemo.“

Ovo nije prvi dopis CINS-a državnim institucijama koji je „procurio“ ka drugim mestima. Milica Šarić smatra da je svako obraćanje institucijama zapravo najveći rizik za tekst, što je, kako kaže – „suludo“.

„Uvek moramo da razmišljamo – možda je neko u toj instituciji, možda šef te institucije, dobar s osobama o kojima pišemo. I to se dešava, nije nam prvi put. Kod svih tih curenja informacija najveći problem je to što ne možete da utvrdite tačan izvor. Da li je to prisluškivanje redakcije? Zahtevi institucijama? Sagovornici povezani s osobama o kojima pišemo? To su sve škakljive stvari“, objašnjava urednica CINS-a.

Zbog toga su novinari često primorani da čekaju poslednji trenutak kako bi tražili pojedine informacije.

„Kod našeg poslednjeg istraživanja, kompanija Wireless Media zahtevala je dodatno vreme da nam pošalje odgovore. A već je bilo prošlo 10 dana. Sve to vreme oni znaju o čemu mi istražujemo. Pozicija novinara tu nije nimalo prijatna.“

OBRADOVIĆ: NEMA TU SLUČAJNOSTI, SVE JE ORGANIZOVANO

Vukašin Obradović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) kaže da ne veruje da postoji zakonska obaveza državnih organa da sadržaj koji novinar pošalje oni moraju čuvati u tajnosti, ali da to jeste nepisano pravilo, pitanje fer-pleja.

„Iskreno, vidim to kao manifestaciju političko-medijskog sistema koji je uspostavljen u Srbiji. Postoje mediji i institucije u ovoj vlasti koji su uvezani u jednu neformalnu organizaciju. Funkcionišu po principu po kojem se mediji dele na ‘naše’ i ‘njihove’“, smatra Obradović.

„Suštinski – pitanje je odnosa vlasti prema medijima. Taj odnos ilustruje položaj kritički nastrojenih medija i onih provladinih koji imaju povlašćen status. Kad institucije dobiju dopise medija koji se kritički odnose prema vlasti i društvenoj stvarnosti uopšte, oni smišljaju mehanizam kako da se kontroliše šteta. Siguran sam da se neposredno dogovaraju kako će reagovati, tu nema slučajnosti, sve je vrlo organizovano.“

Obradović ocenjuje da se u tim prilikama zanemaruje interes javnosti i da se on pretpostavlja interesima subjekata koji ne bi želeli da se o njima piše.

„Druga faza je da se zajedno smišlja kakav bi odgovor kritičkim medijima trebalo da bude. Od onog najjednostavnijeg da im se uopšte ne odgovori do toga da se smišlja kontrakampanja. Sve zavisi od teme, ozbiljnosti istraživanja, procene koliko sve to šteti njihovim zajedničkim interesima. Ako vi, kao novinar, želite da pišete o određenoj osobi, umesto odgovora pokreće se mehanizam, traži se slabost, način na koji bi se mogao diskreditovati onaj koji želi da dođe do informacija koja se tiču te političko-medijske grupacije“, zaključuje sagovornik Cenzolovke.

„Ja čuo da ste se raspitivali o mojoj ženi“

U međuvremenu, novinarska pitanja više istraživačkih redakcija završavala su u posedu osoba kojima nisu bila namenjena.

„Pre dve godine pošaljem zahtev MUP-u da li je XY osoba zaposlena kod njih, jer sam dobila informaciju da je to supruga člana jednog od dva najveća klana. Dva dana kasnije čovek zvoni na vrata, kaže – ja čuo da ste se raspitivali o mojoj ženi, pa sam došao da vam objasnim“, napisala je na svom Tviter profilu Jelena Radivojević, novinarka Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).

Tri godine ranije, kako kaže, procurio je njen zahtev o vezama jedne kompanije s Ministarstvom odbrane.

Može biti veoma opasno kada ljudi iz kriminalnih klanova znaju da se njima bavimo… Možda je to ekstreman primer, ali u Slovačkoj je takvo curenje informacija na kraju dovelo do ubistva novinara Jana Kucijaka (Bojana Pavlović)

Do redakcije KRIK-a takođe je stigla vest da je zbog njihovog istraživanja imovine funkcionera promenjeno čitavo jedno odeljenje u Katastru. U toj instituciji nisu bili sigurni ko je bio tako revnostan pri dostavljanju podataka novinarima.

„U slučaju gradonačelnika Beograda Zorana Radojičića, kada smo otkrili da, osim vikendice, nije prijavio ni da je vlasnik stana i zemljišta, poslali smo pitanja Agenciji za borbu protiv korupcije. Umesto odgovora, u Radojičićeve imovinske kartone dopisani su ovi podaci“, priča za Cenzolovku novinarka KRIK-a Bojana Pavlović.

„Ne mogu, naravno, sa sigurnošću da tvrdim da je Agencija dojavljivala funkcionerima naše zahteve, ali jeste se dešavalo da oni koji nisu prijavili imovinu to odjednom urade tokom našeg istraživanja, pošto smo iskazali interesovanje za njih. Očigledno su bili alarmirani.“

Koliko je očekivano da oni o kojima se piše to i saznaju, zavisi od opsega ljudi kojima su novinari prišli, smatra novinarka KRIK-a.

„Ako su kontaktirali s kompanijama ili saradnicima povezanim s tom osobom, onda je negde i očekivano. Međutim, ako se radi o državnoj instituciji, one su dužne da dostavljaju informacije od javnog značaja. Naša pitanja ne bi smela da dođu do onih koji su predmet našeg istraživanja.“

Tokom rada na Pandorinim dokumentima (engl.: Pandora Papers), istražujući poslove Nikole Petrovića, srpskog biznismena i kuma predsednika Aleksandra Vučića, KRIK se zainteresovao za poslovanje jedne kompanije tokom devedesetih godina prošlog veka.

Pre nego što je priča objavljena, a posle KRIK-ovog obraćanja državnim organima, urednik prorežimskog tabloida Informer Dragan Vučićević pokušao je da diskredituje KRIK kao grupu ljudi koja se bavi nekim tamo nebitnim poslovima iz devedeset i neke. Nagovestio je, dakle, da zna nešto što u tom trenutku nije bilo javno dostupno.

Pavlović: Curenje informacija dovelo i do ubistva novinara

„Curenje novinarskih pitanja vidim kao pritisak, ali pre svega kao pokušaj zastrašivanja, jer osim što istražujemo korupciju, bavimo se i organizovanim kriminalom“, kaže Bojana Pavlović.

Kod svih tih curenja informacija najveći problem je to što ne možete da utvrdite tačan izvor. Da li je to prisluškivanje redakcije? Zahtevi institucijama? Sagovornici povezani s osobama o kojima pišemo? To su sve škakljive stvari (Milica Šarić)

„Može biti veoma opasno kada ljudi iz kriminalnih klanova znaju da se njima bavimo. Iako to nekada bude samo u formi dobronamernog saveta: ‘Znamo da se raspitujete, stigao je glas do mene.’ Ovo što ću navesti je možda ekstreman primer, ali u Slovačkoj je takvo jedno curenje informacija na kraju dovelo do ubistva novinara (Jana Kucijaka, prim. aut.).“

U kom trenutku je curenje novinarskih pitanja postala redovna praksa teško je proceniti. Predrag Blagojević, novinar i jedan od osnivača niških Južnih vesti, napisao je na svom Tviter profilu kako je još 2011. godine od Ministarstva odbrane tražio informacije o transakcijama prema medijima u Nišu. Kako kaže, usledio je poziv vlasnika jednog od tih medija, koji mu je i pretio.

„To se desilo nakon što je u Nišu večerao sa tadašnjim ministrom odbrane (Dragan Šutanovac, prim. aut.). Tada sam saznao da institucije nemaju obavezu da kriju identitet osobe koja od njih traži informacije od javnog značaja. Dakle, od Ministarstva odbrane (!) sam tražio informacije o potencijalnoj korupciji, koje su lagano stigle do osobe koja je mogući saučesnik u tome“, napisao je Blagojević.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend