04. maj 2018.

Čuvari obraza na opasnom terenu

Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Hrvatska svaka na svoj način generišu neprijateljsko okruženje za novinare koji bi da pišu ni po babu ni po stričevima. Na Dan slobode štampe, DW upoređuje situaciju.

Bosna i Hercegovina je prema proceni međunarodne nevladine organizacije Fridom Haus (Freedom House) „delimično slobodna“ zemlja sa 55 od ukupno sto mogućih bodova. To znači da političke i građanske slobode u odnosu na Hrvatsku (86 poena), Srbiju (73 poena) pa i Crnu Goru (67 poena) nisu baš uznapredovale.

Zemlja koja je na začelju slobodarske tabele u poređenju sa susedima na listi Reportera bez granica ima pak bolje rezultate od komšiluka – u oblasti slobode medija. BiH je tu na 62. mestu od 180 zemalja, dok je Hrvatska na 69. mestu, a Srbija je ove godine proklizala za čitavih jedanaest mesta, zaustavivši se na 76. poziciji. Crna Gora se popravila prešavši sa katatrofalne 106. na katastrofalnu 103. poziciju.

Pomalo slobodni mediji

Ovakvo ukrštanje dve rang-liste dovodi do paradoksalnog rezultata da zemlja koja najmanje poštuje politička i građanska prava ima najslobodnije medije u regionu. „Možda su mediji u BiH i u većim nevoljama nego u okruženju, no čini mi se da nije neskromno reći da je osnovni razlog što su mediji u Bosni i Hercegovini napredovali dok okruženje stagnira ili nazaduje, u činjenici da kod nas još uvijek ima medija koji se otimaju režimima“, kaže Vildana Selimbegović, predsednica samoregulatornog Veća za štampu u BiH i glavna urednica sarajevskog „Oslobođenja“.

Ona u razgovoru za DW dodaje da mediji koji čuvaju obraz i profesionalnost „gotovo nikome ne valjaju, vlasti ih proglašavaju izdajnicima, oglašivači zaobilaze, a neretko se događaju nasrtaji i na kamere i na novinare. O verbalnim napadima nećemo pričati, oni dođu skoro kao olakšavajuća okolnost – psovke i uvrede su manje zlo od nasrtaja.“

U Srbiji pak vlasti ne smatraju da postoji problem. Premijerka Ana Brnabić  je u decembra izjavila da su mediji u Srbiji potpuno slobodni, a u aprilu dodala da ne razume tačno probleme što se tiče slobode medija. Svemoćni Aleksandar Vučića je listu Reportera bez granica nazvao „političkom kampanjom“.

O tome predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Slaviša Lekić ima sasvim jasno mišljenje: „U situaciji kad je jedan čovek okupirao i monopolizovao gotovo kompletnu javnu scenu, eksploatišući je do krajnjih granica, i kad vodeća stranka medije u Srbiji koriste kao sredstvo kreiranja javnog mnjenja u skladu sa svojim sebičnim interesima – ono malo slobodnih medija živi, najblaže rečeno, u neprijateljskom okruženju.“

Novinari pod pritiskom

To „neprijateljsko okruženje“ novinara koji žele da sačuvaju pravo na kritičko preispitivanje vlasti jeste zajednički imenilac zemalja regiona. Blagi napredak Hrvatske na listi Reportera bez granica Saša Leković, prvi čovek Hrvatskog novinarskog društva (HND), komentariše ovako: „Očito su honorirali percepciju nešto uspešnijeg rada policije kada je reč o napadima na novinare nego što je to bilo godinu ranije, ali to je praktično jedini konkretan napredak koji se u izveštaju spominje dok su nasuprot tome nabrojani kao aktuelni svi oni problemi koji su postojali i ranije – od kriminalizacije klevete i sramoćenja, preko političkog pritiska na HRT.“

Saša Leković nabraja još neke probleme u Hrvatskoj kao što je ekonomski pritisak na novinare bez postojanja kolektivnih ugovora, netransparentno vlasništvo, nepostojanje medijske strategije iz koje bi proizašao koncept sufinansiranja neprofitnih medija – stari sistem je ukinut za vreme prošlog ministra kulture – koketiranje pojedinih vlasnika medija sa vlašću što otežava ionako težak položaj kritički orijentisanih novinara.

Kada se ide istočno, prema Beogradu, slični problemi dobijaju na oštrini. „Mediji su u Srbiji organ vlasti i temelj Vučićeve moći. Sudbina onih koji nisu u tom kolu vrlo je neizvesna i izvesno žalosna“, kaže Slaviša Lekić. „Nikad, ni u vreme Miloševića, nije bilo teže biti novinar u Srbiji.“

Vildana Selimbegović podseća da je Bosna i Hercegovina specifična po tome što je, u etnički podeljenoj zemlji, sve utrostručeno: „Specifikum BiH je što – za razliku od medija u Srbiji i Hrvatskoj gde se režimi kriju iza patriotizma a novinari neretko pristaju na tu matricu – mi ovde imamo tri patriotizma, tri režima iako deluju po sistemu spojenih posuda, imamo i tri tržišta i vrlo često, naročito u predizbornim godinama kakva je ova, atmosferu straha, zveckanja oružjem i pretnjama.“

U takvim neprilikama, dodaje naša sagovornica, novinarstvo zapravo dobija šansu: „Opredjeljenje za profesionalan pristup nije samo pitanje obraza već i opće odgovornosti.“

Vesele devedesete

Da li je povampireni duh devedesetih zarobio ovo područje? Saša Leković iz zagrebačke perspektive kaže: „Situacija se ne može u potpunosti upoređivati jer smo tada imali i rat, ali ako je ipak pokušamo uporediti ispada je u nekim elementima sada i lošija. Naime, tada je rat mogao biti deo objašnjenja – ali nikako i opravdanje – za ono što se događalo sa medijima i novinarima. Danas nema rata, ali i dalje postoje mediji i novinari koji se proglašavaju neprijateljima ili nacionalnom sramotom jer rade profesionalno, kao i oni koji besramno lažu i huškaju, a nisu zbog toga sankcionisani. Štoviše neki od njih dobijaju državnu potporu i društvena priznanja.“

U Srbiji je jedan od vrlo istaknutih aktera devedesetih sada na vlasti – Aleksandar Vučić. On tvrdi da je radikalno promenio svoju tadašnju radikalnu politiku. Ali nešto je ostalo od u najmanju ruku ambivalentnog odnosa prema novinarima. Predsednik je pojasnio početkom godine da nikome, pa ni sebi, neće oduzeti pravo na odgovor.

Kollage - Serbische Titelblätter verschiedener ZeitungenNaslovne stranice nakon posete Edija Rame Beogradu 2014.

„Danas se njegov odnos prema novinarima koji imaju kritički stav prema vlasti, dakle njemu, svodi na devalviranje, vređanje, često i ponižavanje“, kaže Slaviša Lekić. „Daleko je veći problem što njegove reči nemaju samo jezičku funkciju i nikada nisu samo reči: danas će i poslednja stranačka šuša, bez straha od bilo kakvih sankcija, dići glas na novinara. I ne uvek i ne nužno glas.“

Lekić podseća da je u prvoj godini vlasti SNS njegovo udruženje zabeležilo 23 napada ili pritiska na novinare, prošle godine tih incidenata je bilo 92, a ove godine, samo u prva 3 meseca, zabeleženo je 30 incidenata u kojima su novinari žrtve.

Domaći političari su uvereni da su mediji u njihovoj zemlji slobodni. Čak preslobodni. A koju god međunarodnu rang-listu uzmemo, doći ćemo do zaključka da u regionu postoje tek evropski našminkani i različito dizajnirani nivoi uslovne slobode medija koja se u kritičnim situacijama graniči sa neslobodom. Samo što putujući od zapada ka istoku radna temperatura, pritisak i rizik od povrede na radu ipak rastu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend