Milan Srdić: Znamo za dva spiska sa nepodobnim novinarima na RTS, pokažite ih svima, pa onda perite ruke

„Dva spiska, pa perite ruke“.

U izbornoj noći, u specijalnoj emisiji RTS-a, nismo videli Železničku stanicu u Novom Sadu sa imenima šesnaestoro stradalih. Grad žrtva, grad u kojem je sve počelo i u kojem već dve godine traje borba za istinu i odgovornost, nije našao mesto u programu javnog servisa. Nismo videli ni uključenje iz drugog najvećeg grada u Srbiji, niti kako je taj grad glasao.

Ni posle toga nismo videli uživo uključenje sa proslave u Novom Sadu, na kojoj bi reporter iz našeg grada objasnio zašto su se i kako njegovi građani veselili. Ni sutradan, u Jutarnjem programu, niti u bilo kojoj drugoj emisiji, nismo videli uključenje ispred Železničke stanice, koje bi podsetilo na to zašto je sve ovo počelo.

Ali to nije počelo izborne noći. Počelo je padom nadstrešnice i traje već dve godine. Još tada smo jasno odbili da slušamo direktive iz Beograda. Kada je predsednik države novinare iz Niša nazvao imbecilima, novosadsko dopisništvo bilo je jedino dopisništvo RTS-a koje je stalo uz svoje kolege i odlučilo da više ne prati predsednika i njegove aktivnosti. Tog stava smo se držali do kraja – nijednom se više nismo pojavili na njegovom događaju.

Ali isti taj predsednik naše je dopisništvo nazivao predvodnikom obojene revolucije na RTS-u, a mene lično njenim vođom, iako ni sam ne znam šta je ta obojena revolucija za koju me je optuživao trebalo da bude. Više puta me je nazivao i „žuti novinar“, uz poruku da takvi ne mogu biti na javnim frekvencijama.

Zato sam se pre dve godine, u obraćanju glavnom i odgovornom uredniku, potpisao kao novinar daltonista.

I sada taj isti novinar daltonista ima nekoliko pitanja za vas.

Zbog svega toga smo dve godine trpeli različite pritiske od svojih, nazovi kolega. Ti pritisci su vremenom doveli do toga da se umesto nas šalju ekipe iz Beograda, čiji su novinari u programu izgovarali neistine.

Od svih cenzura kojima smo bili izloženi, meni je lično, i kao profesionalcu i kao čoveku, najteža bila ona kada je Anja Radonjić, petnaesta žrtva pada nadstrešnice, podlegla povredama u Kliničkom centru. Bili smo jedina ekipa na licu mesta, uz direktora i lekare. Svi su čekali da se uključimo. Do početka Drugog dnevnika ostalo je dvadesetak minuta, ali nam je rečeno da snimimo izjave i pošaljemo ih. Jedva smo stigli da to uradimo.

Profesionalno gledano, uključenje reportera sa lica mesta na samom početku Dnevnika dalo bi toj vesti posebnu težinu i neposrednost. Umesto toga, gledaoci su dobili snimljene izjave. A nije bila reč o nekom običnom događaju, već o smrti Anje Radonjić, mlade žene koja se sedamnaest dana borila za život. I upravo zato mi je ta odluka bila jedna od najtežih.

Uprkos našem insistiranju, pozivi nisu stizali jer istina očigledno nije mogla da se čuje na RTS-u. Ni tada, a izgleda da ne može ni sada. Za RTS, šesnaest minuta tišine i odavanje pošte stradalima na Železničkoj stanici već mesecima nisu vest. Rečeno nam je da ne moramo ni da snimamo.

A onda, vi koji ste se ovih dana toliko zabrinuli za sopstvenu odgovornost – da li zaista mislite da ne znamo za DVA SPISKA?

Dva spiska nepodobnih novinara – jedan sastavljen u samoj kući, na RTS-u, a drugi u jednoj stranci. Spiskovi onih koji nisu poželjni i koji su, očigledno, već označeni za odstrel.

Vreme je da ih pokažete. Ko ih je sastavljao? Po čijem nalogu? I ko je odlučio čija će imena na njima završiti? Pokažite spiskove svima, pa onda perite ruke.

Znamo i da su mnogi od vas dolazili u redakciju da izbacuju naša pitanja. Dolazili ste i u montažu, gde ste isto to radili. U cenzuri su učestvovali i oni koji su se predstavljali kao naši prijatelji. Danas biste, izgleda, da se od svega toga ogradite i nastavite kao da se ništa nije dogodilo.

I na kraju, šta je RTS pokazao gradu žrtvi? Novom Sadu, u kojem je sve počelo? Ima li išta simboličnije od toga da je, uz sve što je preživeo, žrtva postalo i njegovo dopisništvo? Valjda se od javnog servisa očekivalo više. Ali lakše je prećutati drugi najveći grad u Srbiji, okrenuti glavu i praviti se da se ništa nije dogodilo.

I zato pitanje za kraj – ne više vama, jer ste pokazali da na njega ne želite da odgovorite, već svima nama: šta je danas osnovna uloga javnog servisa?

Jer, sudeći po svemu što gledamo, na RTS-u se ništa nije promenilo. Promenile su se samo okolnosti, ali ne i način na koji se odnosite prema istini, novinarima i građanima kojima bi trebalo da služite.

Ono što radite nije ni profesionalizam ni hrabrost. To je odsustvo odgovornosti i kičme. Nastavili ste da radite isto ono što ste radili i ranije, verujući da će vreme učiniti svoje, da će ljudi zaboraviti, a da ćete vi nastaviti kao da se ništa nije dogodilo.

Ali Anja Radonjić nije bila samo vest koju ste odlučili da nam ne dozvolite da ispričamo onako kako je trebalo. Bila je mlada žena koja se sedamnaest dana borila za život. Iza svakog imena koje ste prećutali, svakog pitanja koje ste izbacili i svakog uključenja koje nije emitovano stoji nešto što ne može da se izbriše uredničkom odlukom.

Odgovornost za ono što ste prećutali neće nestati s vremenom.

Od Anje Radonjić do šesnaestoro stradalih, nijedno ime ne sme da postane još jedna stvar koju će RTS pokušati da prepusti zaboravu. Od vašeg traga neće vas oprati ni ćutanje, ni spiskovi, ni vreme.