Nezavisnim medijima ni dinara pomoći Beograda

Ono što odmah upada u oči jeste da mediji koji kritički propituju vlast nisu dobili ni dinara, dok su ogromne iznose dobile nepoznate produkcijske i PR kuće, od kojih su pojedine registrovane tik uoči ili čak u toku konkursa.

Među dobitnicima budžetskog novca provuklo se samo nekoliko medija u pravom smislu reči – kao što su Politika, Novosti, FoNet, ali je više nego simptomatično da ni dinara nisu dobili kritički mediji kao što su dnevnik Danas, nedeljnik Vreme, Udruženje Eutopija, agencija Beta.

Najviše javnog novca dobili su neki drugi igrači.

Generalni sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije Svetozar Raković za Radio Slobodna Evropa kaže:

„Sad sam sabrao te nekakve agencije, preduzeća za audio i video produkciju, za reklame, koje su dobile 44 miliona dinara, što je više od polovine ukupnih sredstava koja je Grad izdvojio. Neke od njih ne mogu ni da nađem na sajtu.“

Među takvima je, recimo, „Irik“ preduzeće za audio i tv produkciju, osnovano tek krajem septembra ove godine, kad je konkurs bio pred samim krajem, ali je uprkos tome dobilo devet miliona dinara. Adresu deli sa „Studiom B“, koji ove godine nije konkurisao, verovatno zato što su se prošle godine uzburkali duhovi jer je tom mediju, koji ne razvija kritički odnos prema vlasti, dodeljeno 23 miliona dinara, što je više od polovine ukupne sume iz gradske kase, i to za emisiju „Beograde, dobro jutro“.

Rampu visoku čak 7.500 000 dinara preskočila je i firma „Brender“, za projekat „Moj Beograd kroz vreme“, registrovana za snimanje i izdavanje zvučnih zapisa i muzike, i to tek 16. avgusta.

Posrećilo se i firmi „Magic Records“, koja je dobila osam miliona za projekat „Zaustavimo nasilje“, kao i Internet grupi, osnivaču sajta Telegraf.rs, kojoj je dodeljeno osam miliona dinara budžetskog novca za projekat „Prvo razmisli pa lajkaj! Stop digitalnom nasilju!“

Za istraživanje korupcije u Gradu Beogradu – nula

Nije, međutim, podržan projekat udruženja „Eutopija“, koje vodi istraživački portal „Pištaljka“, koje je, možda se tu i krije ključ konkursnog neuspeha – predložilo projekat „Istraživanje korupcije i sukoba interesa u izvršnim i upravnim organima Grada Beograda i gradskih opština“.

Da li smo to izgnali korupciju iz gradskih i opštinskih organa vlasti, pa ovakvi projekti ne predstavljaju više interes javnosti?

„Nažalost, korupcija je hronična bolest našeg društva, ali prema našim analizama, takve teme ni u drugim lokalnim sredinama, a ni u Beogradu prošle godine, nisu dobile podršku, tako da mediji masovno masovno izbegavaju da se bave takvim temama kroz ove konkurse. Jednostavno su uvideli da je to nepopularno za nekakve nazovi stručne komisije, koje verovatno odlučuju po nečijoj političkoj volji i koje onda tako raspodeljuju sredstva“, ocenjuje Raković.

Tanja Maksić, direktorka istraživanja u BIRN-u, kaže da joj je najveći problem ove gradske odluke to što su najviši novčani iznosi otišli trima konsultantskim ili PR kućama koje su javnosti potpuno nepoznate – pomenutom „Magic Recordsu“, „Internet grupi“ i preduzeću „Irik“.

„Kad saberete iznose koje su one dobile, dođete do cifre od 25 miliona dinara, a mi ne znamo ko su zapravo nosioci ovih projekata, kao ni to na kojim medijima će njihov sadržaj biti na kraju emitovan. Po kojim kriterijumima je, zapravo, komisija odlučivala, kada je ovako velika sredstva dala firmama koje su javnosti potpuno anonimne“, pita se Maksićeva.

Ne mora, naravno, i ne treba, odlučujući činilac pri izboru da bude poznatost medija jer bi se u tom slučaju stalno isti igrači obrtali na konkursnoj vrtešci. Problem je, međutim, u tome što evaluacija projekata pobednika i onih koji su odbijeni nije predstavljena javnosti, kako bi ona mogla da prosudi da li su zaista izabrani oni najbolji.

Tanju Maksić takva netransparentnost Grada ne iznenađuje.

„Mi smo, po našem istraživanju BIRN-a o evaluaciji programa koji su sprovedeni na osnovu javnih konkursa za informisanje u 2015. godini, tražili informaciju od grada Beograda, kao što smo je, uostalom, tražili i od deset lokalnih samouprava, AP Vojvodine i Ministarstva za kulturu i informisanje. Na svim mestima smo dobili podatke bez problema, ali je Služba za informisanje grada Beograda naš zahtev odbijala kao nedovoljno precizan i na kraju i nismo dobili uvid u kompletnu dokumentaciju. Naša prepiska sa njima je trajala nekoliko meseci oko zahteva koji je bio potpuno u skladu sa zakonima i sa našim pravom na pristup informacijama od javnog značaja“, kaže Maksićeva.

Svetozar Raković kao ozbiljan nedostatak ističe i činjenicu da je rešenje doneseno dve nedelje pred istek godine:

„Još se nije dogodilo da se ovolike pare u ime sufinansiranja javnog interesa u javnom informisanju podele petnaest dana pre isteka godine, da će neko da dobije sedam, osam ili devet miliona i da će za desetak dana ne znam kakav kvalitetan sadržaj u interesu građana da proizvede za ovolike novce jer u Konkursu i u rešenju se ponavlja da je reč o sufinansiranju projekata proizvodnje medijskih sadržaja… u 2016. godini“, kaže on.

Na upit RSE zašto je raspisala konkurs za sufinansiranje medijskih projekata tek 5. septemra ove godine, ako je godina realizacije odobrenih projekata 2016, Služba za informisanje Gradske uprave grada Beograda odgovorila je da „u tekstu Konkursa nije navedeno da projekat treba da bude realizovan do kraja 2016. godine“.

Udvostručen novac za sufinansiranje medijskih projekata

Tanja Maksić ističe još jedan aspekt u ovoj priči koji joj se čini vrlo problematičnim, a to je visina odobrenih sredstava:

„Zato što su, recimo, najskuplji projekti koji su odobreni po konkursima Ministarstva kulture i informisanja negde između jedan i dva miliona dinara, a to su projekti koje nose ozbiljni mediji i ozbiljne produkcijske kuće koje se bave istraživačkim novinarstvom i novinarstvom najviših profesionalnih standarda. Dakle, ove producentske kuće ili PR agencije dobile su četiri ili pet puta više novca nego što dobije najskuplji projekat na konkursu Ministarstva kulture i informisanja!“, ukazuje naša sagovornica, dodajući da upada u oči i to da je rešenje o dodeli novca veoma šturo. Ne vidi se, recimo, u kojim medijima će projekti biti emitovani, posebno u slučajevima kada je istoj kompaniji odobreno više projekata.

Činjenica da je toliko nepoznatih produkcionih, reklamnih i PR kuća dobilo značajne novčane iznose, može ukazivati na skrivene povezane interese kako bi se zaobišao duh medijskih zakona i novac poreskih obveznika završio tamo gde ne leži interes javnosti:

„Meni je to indikator da je ovaj konkurs napravljen tako da se kroz produkcijske kuće ili PR agencije izvuče dobar deo novca, što nije nepoznata šema jer smo to imali i ranije i to ne samo na konkursima u vezi sa medijima nego i na konkursima koji su, recimo, u vezi sa finansiranjem organizacija civilnog društva, da se uvek na konkursima pojave neke fantomske organizacije, udruženja, preduzeća, preko kojih se praktično budžetski novac vadi i tunelilše nekim kanalima koji su nama kao građanima, koji to sve u stvari finansiramo, potpuno nepoznati i netransparentni“, upozorava Tanja Maksić.

Javnosti gradska vlast, naglašava ona, nije objasnila zašto je ove u odnosu na prošlu godinu gotovo udvostručen novac za sufinansiranje medijskih projekata.

„Ne vidim neko validno objašnjenje zašto je novac za ovu svrhu praktično dupliran i zato mislim da će biti jako važno da se vidi da li će Grad da pokaže evaluaciju projekata, odnosno, da pokaže na šta su pare tačno potrošene, kako bismo mi kao građani dobili kompletan uvid u to kako je više od 85 miliona dinara potrošeno, a da unapređuje javno informisanje.“

Svetozar Raković ukazuje i na to da novinarska udruženja sve do odluke o raspodeli sredstava uopšte nisu imala informaciju o tome ko su članovi komisije koja je odlučivala o projektima, što, kako pojašnjava, predstavlja kršenje zakona koje dovodi u pitanje regularnost konkursa:

„Medijska koalicija je delegirala svoje kandidate za komisiju, ali do kraja procesa nikakvu povratnu informaciju nismo dobili. U šturom obrazloženju rešenja direktora Službe za informisanje koje su dobili mediji čiji su projekti podržani, stoji da su imenovani članovi komisije za konkurs. Do dana objavljivanja rešenja sam tragao o tome na njihovom sajtu, ali nisam uspeo da nađem tu informaciju iako zakon obavezuje onog ko raspiše ovakav konkurs da mora da učini transparentnim ceo postupak, da mora da po isteku konkursa obavesti javnost ko su članovi komisije koji će odlučivati o sredstvima koja se raspodeljuju tim konkursom, a u samom konkursu mora da se objavi i poziv novinarskim i medijskim udruženjima i zainteresovanim medijskim stručnjacima da se kandiduju za tu stručnu komisiju“, ukazuje Raković.

Ukoliko su ti propusti učinjeni, jesu li oni dovoljan razlog da se konkurs obori?

Raković kaže da će Nezavisno udruženje novinara Srbije to inicirati, a odluka o tome će zavisiti od stava ostalih članica medijske koalicije. U svakom slučaju ostaje u uverenju da je nedopustivo da se na ovakav način podele sredstva iz budžeta grada.

Zakon o medijima i javnom informisanju usvojen pre dve godine prema njegovoj oceni nije loš, ali ima i nedostataka:

„Jedna od ključnih slabosti je što nema predviđenih sankcija za one koji prekrše zakon i koji potroše novac poreskih obveznika tako što ga dodeljuju podobnim medijima, medijima koji ne rade svoj posao u interesu javnosti.“

Uz potpunu netransparentnost celog konkursa, primetno je da je gradska uprava i ove godine odlučila da ignoriše predstavnike najreprezentativnijih novinarskih udruženja.

Zakon ne precizira na osnovu kojih kriterijuma se bira komisija, ali je simptomatično da je njen sastav na beogradskom konkursu ove gotovo isti kao prošle godine. U njoj su dva sportska novinara, kao i novinari RTS-a, Pink televizije i Studija B, Najblaže što se može reći jeste da to nisu mediji koji su se istakli u kritičkom odnosu prema vlasti.