21. dec 2022.

Paradoksi

Nalaz Fridom hausa o slobodi interneta u Srbiji ukazuje nam na svojevrstan paradoks. Kategorizovana kao delimično slobodna/hibridna država od strane ove nevladine organizacije, Srbija zauzima 17. mesto među 70 država koje predstavljaju 89% globalnih korisnika interneta.

Sudnica Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Foto: CherryX per Wikimedia Commons/CC BY-SA 3.0/Wikimedia Commons

Srbija je relativno visoko rangirana zahvaljujući dostupnosti pristupa internetu, srazmerno malom nivou blokiranja i relativno niskim kaznama zbog aktivnosti na internetu za koje se zakonski odgovara. Idiličnu sliku kvari niska ocena u domenu ovdašnjeg nivoa dezinformacija, koji obuhvata zastrašivanje putem uznemiravanja i nasilnih napada.

Nije to jedini paradoks sa kojim živimo. Tolerancija ovdašnje vlasti na SLAPP tužbe (strateške tužbe protiv učešća javnosti) su nešto što se teško prihvata. Iako nismo deo Evropske unije, jasno je da se suočavamo sa problemom koji je sve masovniji. Na rasprostranjenost ovog problema ukazuje i Koalicija protiv SLAPP-ova u Evropi (CASE) koja je publikovala anti-SLAPP deklaraciju i poziv na akciju s konkretnim preporukama za Evropsku Uniju, Savet Evrope, Evropski parlament, države članice EU i sve vlade. U fokusu su tri cilja: razotkriti SLAPP-ove i one koji ih koriste; izgraditi otpornost na ovakve tužbe, i zagovarati reformu zakona kojim bi se onemogućile SLAPP tužbe. Formiranje ministarstva informisanja i telekomunikacija prilika je da se i kod nas otvori dijalog na tu temu i uspostave formalni mehanizmi koji će nas zaštiti od ove negativnosti i kao državu pozicionirati dijametralno suprotno od Hrvatske koja je šampion SLAPP tužbi. Plašim se da ćemo po običaju reagovati kada bude prekasno.

Verovatno sam jedan od retkih koji u već zaboravljenoj odluci Evropskog suda za ljudska prava pronalazim argumente za dodatnih par rečenica na tu temu. Stav sutkinje Pauline Koskelo, koja je izdvojila mišljenje uz argumentaciju da je glasala za ovakvu odluku sa dosta oklevanja jer nije imala dovoljno informacija, indikativan je jer na praktičnom primeru pokazuje mehanizme odlučivanja u tako uticajnim međunarodnim telima. Stičem utisak da je nedostatak informacija po više osnova bio jezičak na vagi koji je poslužio kao idealan alibi za sudije koje su smatrale da Srbija nije prekršila član Konvencije koji štiti slobodu izražavanja. Argumentacija da oklevetani aktivisti i novinari pre obraćanja sudu u Strazburu nisu iskoristili sva pravna sredstva, kao što su žalbe REM-u i pokretanje postupka zbog uvreda, zvuči kao idealno opravdanje za nekoga ko bez neposrednog ličnog iskustva na terenu, teško može da razume kompleksnost ovdašnje situacije. Za ovu tezu vam na treba bolji argument kršenja Zakona o elektronskim medijimaštrajka Saveta REM i jučerašnje rasprave na skupštinskom odboru za kulturu i informisanje.

Iskustvo me uči da poimanje realnosti od strane Evropskog suda za ljudska prava, koji se striktno drži pravnog okvira i procedura, nije usamljen primer nerazumevanja ovdašnje stvarnosti i diskrepancije između pravnog okvira i usporene, uglavnom nedelotvorne prakse.

To su paradoksi čijim nabrajanjem sam započeo pisanje ovog Dnevnika. Naše medijsko okruženje je u toj meri delikatno da je teško suditi na daljinu bez neposrednog uvida u realno stanje stvari. Zato mislim da je odluka Suda za ljudska prava mogla da bude drugačija da nije tih simboličnih 1.311 kilometara između Beograda i Strazbura koje je izgleda razumela samo sutkinja Paulina Koskelo koja je izdvojila mišljenje.

Realizacija medijske strategije je u trećoj godini, a brojni problem čekaju da budu rešeni kroz pisanje zakona, kao da je to jedina moguća aktivnost za poboljšanje stanja.

A postoji niz drugih mogućnosti za akciju, samo ako bi bilo političke volje i vizije nadležnih.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend