Porodica i reakcije

Prvo, da je sadašnja srpska opozicija ipak potpuno u pravu. Moć Radio-televizije Srbije je ogromna, odnosno njen uticaj na svest naroda. Prikazana u udarnom terminu RTS-a, serija „Porodica“ nametnula je temu sećanja u srpskom društvu i uzdigla epsku snagu koju priča o Miloševiću ima do ogromne razmere. Svi ostali morali su to da prate.

Drugo, glavna tema o kojoj se raspravlja u Srbiji postalo je to kako se završava jedna diktatura. To dobro, pomalo lekovito i vrlo doprinosi i da se sadašnjost i Vučićev režim bolje shvate.

Treće, nebitno koliko je to bila stvarna namera kreatora serije, ali jedna od njenih poruka je i rehabilitacija DOS-a. U naprednjačkoj sadašnjosti vreme vladavine ove grupacije, odnosno njenih stožernih stranaka DS-DSS od 2000. do 2012. označeno je kao pljačkaško zlo doba nazadovanja.

U TV rehabilitaciji DOS-a krije se i zamka za sadašnji Vučićev režim „zlatnog doba“. Dok se DOS donekle ne prikaže javnosti u dobrom svetlu, neće biti moguće ni razvlašćivanje Srpske napredne stranke.

Četvrto, tvrdnje da serija još više pokušava ili nehotice proizvodi i rehabilitaciju samog Miloševića, jednostavno nisu tačne. Milošević je prikazan doslovno u ključu koji je važio i tokom njegovog svrgavanja. Ako se nešto promenilo, nije ta tragična negativna slika njega i Mire Marković, nego svet u kome živimo.

Peto, uprkos svim opterećenjima, srpsko društvo je ponovo pokazalo nameru da izgradi kulturu sećanja, i da gleda prošlosti u lice, umesto da kukavički odvraća pogled. Na nama je da ta kultura sećanja bude poštena i prema drugima i prema nama samima.

Kako na konkretnom primeru izgleda taj „govor“ „Porodice“ o sadašnjosti? Na primer, Čedomir Jovanović, koji je prikazan kao heroj i neko ko je ispregovarao Miloševićevu predaju bez prolivene krvi, rekao je za RTS da je odgledao 20 minuta serije na poziv autora, i da stvarni likovi nisu takvi kakvi su prikazani.

Ali, otkrio je recimo i da je sadašnji generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević bio taj koji mu je pre 20 godina dao kućni broj telefona socijaliste Branislava Ivkovića da ga pozove i da preko njega proba da stupi u kontakt sa Miloševićem.

Taj detalj svedoči kako o neformalnim kanalima moći, tako ponovo i o tome koliko je uloga novinara, a Bujošević je u to vreme bio novinar antirežimskih nedeljnika, važna.

Dobro je podsetiti se na taj detalj i danas, kada se novinari antirežimskih medija tretiraju ili kao puki „zlikovci“, ili kao pokvareni „poslušnici“.

Komentar redakcije lista „Danas“