23. okt 2021.

Svi ćemo u zatvor!

Dragi čitaoci, ovo je možda jedan od poslednjih tekstova koje potpisujem, čisto zato što mi se ne ide u zatvor. I iduća epizoda DLZ biće možda jedna od poslednjih koje ćete gledati, jer se ni Nenadu Kulačinu (i opet meni) ne ide u zatvor. Ko voli „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, neka se polako oprašta od ove emisije, jer se, ni Kesi, kao i članovima redakcije Njuz neta, siguran sam, ne ide u zatvor. Isto, garantujem, važi i za Olju Bećković i Jelenu Obućinu, ali i za sve vas.

Kazna zatvora do jedne godine predviđena je za izvršenje dela iz člana 149, Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa, koje se planiranim izmenama Krivičnog zakonika proširuje na OBJAVLJIVANJE INFORMACIJA I MIŠLJENJA OD JAVNOG ZNAČAJA, a način izvršenja je „grubo vređanje, zlostavljanje, drsko ili bezobzirno ponašanje, koje za posledicu ima značajno ugrožavanje spokojstva lica koje je informaciju ili mišljenje objavilo“. Nije bilo dosta, pa se predviđa krivično gonjenje i za pogrdno izražavanje počinioca o nečijem afirmativnom mišljenju o informaciji ili mišljenju od javnog značaja. Ovo delo goniće se po službenoj dužnosti.

Smrad koji je ovo smislio šatro ispoljava pojačanu brigu za novinare, tako što bi ih, kada objave informaciju ili mišljenje „od javnog značaja“, zaštitio od, primera radi, salve uvreda koja će novinara stići, zbog izrečenog mišljenja ili objavljivanja informacije „od javnog značaja“. Primer: ja, novinar, iznesem mišljenje, koje je u skladu sa svim međunarodnim presudama, ali ne i zvaničnom domaćom retorikom, da se u Srebrenici dogodio genocid i u inboks mi stigne gomila najjezivijih uvreda. Tužilaštvo će osobe koje su me vređale goniti po službenoj dužnosti, pod uslovom da oceni kako mišljenje koje sam izneo ima javni značaj.

U spornom članu se, međutim, ne navode eksplicitno novinari, već LICA, kao subjekti kojima se drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, jer su izneli u javnost informacije ili mišljenje od javnog značaja. Dakle, ministar policije, i on je, složićemo se, ipak, nekakvo lice, iznese mišljenje, koje je u potpunoj suprotnosti sa svim međunarodnim pravnim aktima, ali jeste sa zvaničnom domaćom retorikom, kako u Srebrenici nije bilo genocida, a ja ga zbog toga nazovem pokvarenom smradinom. Šta se onda dešava? Ministarsko mišljenje, za razliku od mog, kod pravosuđa kakvo je srpsko, ima veću šansu da prođe kao mišljenje od javnog značaja, a nazivanje ministra smradinom zbog iznošenja smradovskog mišljenja, u blatu domaćeg bezakonja, olako će biti okarakterisano kao grubo vređanje ili makar drsko ponašanje.

Ministar unutrašnjih poslova, lice krhke mentalne i emotivne strukture, ni ne mora da zavapi kako sam mu ugrozio spokojstvo, njemu i crno kuče od kojeg mu se učinilo da je belo (kuče), može da ugrozi spokojstvo, ali kuče zbog toga neće biti krivično gonjeno. A ja ću po svoj prilici biti, jer to je, bojim se, suština ove tehnički nakaradno skrojene izmene člana 149 – pogodna je za široka tumačenja i zloupotrebe, što predstavlja veliku opasnost za šačicu preostalih kritičkih glasova u našem antidruštvu. Dovoljan je samo savestan tužilac, koji se po službenoj dužnosti stara o mom nedoličnom ponašanju i ugroženom spokojstvu LICA po čijem sam se „mišljenju od javnog značaja“ posrao i time ugrozio njegovo spokojstvo gore nego da mu je zafalio gram u pet ujutru.

No, ostavimo sad po strani ministra policije, a i mene. Pozabavimo se na trenutak predsednikom Srbije i vama. Predsednik Srbije je LICE koje je objavilo informaciju „od javnog značaja“, da je Velika Britanija organizator najnovijeg sranja na Kosovu i Metohiji. Vi ćete, naravno, pomisliti: „Šta ovaj kreten sve neće da smisli“, a ako ste ustali na levu ruku, njome ćete to što ste pomislili napisati kao komentar na fejsbuku i dobiti trista pedeset lajkova. Dovoljan je samo savestan tužilac, koji se po službenoj dužnosti stara o vašem nedoličnom ponašanju, koje je, on će u to biti uveren, ugrozilo spokojstvo predsednika.

Dovoljno je, zatim, da se na vašem i na mom suđenju, nađe sudija, koji će, prema planiranom dodatku člana 149, utvrditi činjenično stanje: da je LICE objavilo informaciju ili mišljenje od javnog značaja i da su naše reakcije na to bile dovoljno drske i bezobzirne da su ozbiljno ugrozile spojokstvo tog LICA. Pošto je delo novo, a mi se zaneli, dobićemo novčanu kaznu, ući ćemo u kaznenu evidenciju iz koje ćemo biti izbrisani tek za tri godine, a ukoliko sudija bude malo strožiji, dodeliće nam uslovnu kaznu zatvora, recimo šest meseci, koju ćemo odležati ukoliko u određenom vremenskom periodu ponovimo delo.

Ukoliko vi ili ja ponovimo delo (ovo delo je vrlo lako počiniti, pa i ponoviti, zaključićete kad se nad njim udubite, jer je sa zlom namerom napisano nejasno i poludebilno), idemo u Zabelu ili Mitrovicu na šest meseci, a ako ga po izlasku opet ponovimo, jer od boravka u srpskom zatvoru nemamo više kontrolu nad svojim rečima, postajemo povratnici i idemo opet u zatvor, na šest meseci ili godinu, zavisi koliko će postupajući sudija biti nadrkan, pardon, revnostan. Kad ovo delo, po izlasku iz zatvora, opet ponovimo, postajemo višestruki povratnici, a kazna će biti maksimalna.

Strašno je to što sam formalno pretvaranje Srbije u Severnu Koreju planiranim izmenama Krivičnog zakonika uočio još pre deset dana, ali su me stručnjaci, koji bi trebalo da zastupaju novinare i brane naše pravo na slobodu izražavanja, a koji učestvuju u stručnoj raspravi o ovom jebenom sranju, uveravali kako sam se isparanoisao, te da ovo delo samo znači kako ubuduće nećemo smeti da vređamo Sarapu ili Dragana J Vučićevića, a ni oni nas i bilo bi možda tako da u predviđenom dodatku člana 149 stoji „NOVINAR“, a ne „LICE“.

Još strašnije je to što je javnost sa ovom nastupajućom pravnom, državnom, političkom i istorijskom katastrofom upoznata tek juče, tekstom Slobodana Beljanskog, na portalu „Peščanik“. Kad sam ga pročitao, prvo sam pozvao osobu koja me je uveravala kako se predviđene izmene člana 149 donose za dobrobit novinara, a ne za njihovo slanje u aps. Ta osoba mi je rekla da je sve što piše u tekstu tačno, ali „sačekajmo ponedeljak“, (25. oktobar), kada će se negde sastati nekakvi pravnici da većaju o tome, jer, upamtite, član 149 odnosi se na Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa, što valjda podrazumeva delo protiv novinara, a to valjda važi i za svaki dodatak koji se prikači osnovnom delu. Problem je u tome što se u pravu ništa ne podrazumeva. Problem je u tome što u pravu nema „valjda“. Sve jasno piše. Ako jasno piše LICE, onda se kao oštećeni ne podrazumeva novinar, već bilo koje LICE. Ma koliko nategnuto delovalo tumačenje po kojem Anu Brnabić sprečavate u emitovanju programa tako što ste na njenu „informaciju od javnog značaja“ da nove kovid mere nisu potrebne javno izgovorili „Alo, glupačo!“, u ovom antidruštvu naći će se sudija dovoljno nategnut da vas zbog toga osudi.

Najstrašnije od svega je što rok za javnu raspravu o nacrtu zakona iz doba Staljina i Hitlera ističe 27. oktobra! Kad sam to skontao, poslao sam tekst Beljanskog svim kolegama, urednicima, te domaćim i međunarodnim novinarskim udruženjima, pa i ponekom opozicionom političaru. Imamo samo pet dana da dignemo dreku, kao za privremeno upokojeni nacrt Zakona o policiji i na taj način sprečimo situaciju u kojoj će kriminalac postati svako ko se naglas suprotstavi informaciji ili mišljenju koje je iznelo neko LICE iz banditskog, pardon, državnog vrha, što je prava suština ove fašističke parapravne pizdarije.

Za dvadeset godina bavljenja novinarstvom, koje je često prelazilo ivicu ekscesa, navikao sam na najjezivije uvrede putem društvenih mreža. Mala je to cena za zadovoljstvo koje mi pruža sasipanje istine, pa i uvreda, pravo režimu u lice. Kad me neko na internetu uvredi, ja ga blokiram. I tako hiljadu puta. Nikada nisam poželeo da neko ide u zatvor zato što me vređa zbog mišljenja ili informacija koje iznosim u javnost, a smatram da su itekako od javnog značaja. Ako baš preterate s vređanjem i ugrozite mi spokojstvo, podići ću privatnu krivičnu prijavu protiv vas, kako Zakonik trenutno predviđa.

Nijednom normalnom novinaru ne treba zaštita od nečije drskosti i bezobzirnosti. Naročito ne po službenoj dužnosti. Novinarima treba zaštita od ugrožavanja sigurnosti direktnom i kondicionalnom pretnjom, fizičkog napada, obijanja stana, krađe laptopa, te spaljivanja doma ili motornog vozila. Fašističkom režimu, s druge strane, treba upravo frankenštajnovo čudovište koje se krije u dodatku člana 149 – aparat prinude, koji će po službenoj dužnosti krivično goniti svakoga ko se javno ne slaže sa informacijama i mišljenjima koje stižu od LICA sa vrha piramide zla. Ustav Republike Srbije u članu 46 jemči slobodu mišljenja i izražavanja, brojne presude Evropskog suda za ljudska prava govore kako su lica na javnim funkcijama dužna da trpe svaku kritiku, pa i onu najoštriju, naročito ako su odgovorna za stvaranje napete atmosfere u društvu. Ali, dok vaše i naše presude stignu do Evropskog suda za ljudska prava, rodićemo mečku. Odavno me je jedan bivši specijalac Državne bezbednosti posavetovao: „Mare, samo gledaj da te ne uhapse i da ne završiš u CZ-u. Jer u CZ-u sve može da ti se desi.“

Rok između donošenja ovog zakona i početka njegove primene je osam dana.

Šta ćemo da radimo?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend