17. jul 2021.

Veran Matić – (Su)finansiranje medija

Postepeni nestanak višedecenijskog poslovnog modela na osnovu kojeg su funkcionisali lokalni mediji nije samo ovdašnji problem. Pronalaženje novih izvora za finansiranje svakodnevnog rada postaje goruće pitanje i u našem u regionu.

Prema podacima Hrvatskog sindikata novinara, tamo na lokalu postoji 18 televizija, 130 radio stanica, tridesetak dnevnih novina i stotinak internet portala, od kojih su neki povezani sa drugim medijskim platformama, dok većina radi samostalno. Procenjuje se da u tim medijima radi približno 2.000 novinara. Preovlađujuća ocena da je sadašnji model „loš za pluralizam, nezavisnost medija i opstanak samog demokratskog društva“ otvara debatu o daljem načinu finansiranja lokalnih medija u Hrvatskoj.

Mi u Srbiji znamo da nema jednostavnih, brzih i lakih rešenja. Dugo se ovdašnja medijska i stručna javnost zalagala za izlazak države iz vlasničke strukture medija i uvođenje projektnog sufinansiranja. Suštinski opstruiran od samog početka, proces privatizacije je, uz nekoliko izuzetaka, okončan tek pre par godina. To nije moglo da nadomesti činjenicu da je davno prošlo najbolje vreme (pre ekonomske krize 2008. godine) kada je trebalo isterati državu iz medija, pronaći najbolje kupce i hrabro izaći na tržište, uz novčanu pomoć za zaštitu i promociju javnog interesa. Umesto toga, dobili smo Radojicu Milosavljevića kao simbol propuštenih prilika, tako da je mnogima ostalo samo da lamentiraju tražeći izlazak iz postojećeg stanja.

Na ovdašnjem, jednom od najkompetitivnijih tržišta, posebno su na udaru manji mediji kojima su radi održivosti potrebni novi izvori prihoda. Zato je vredna hvale inicijativa u vezi sa različitim izvorima finansiranja koja je po rečima predsednika NDNV-a „dugoročni proces, poput maratona, a ne sprinta. Zahvaljujući e-komercu, danas i najmanji lokalni medij može lako da pokrene donacijski ili model pretplate, da organizuje kraudfanding kampanje, a posebno ako ima podršku i drugih organizacija. Zajednice na lokalnom nivou su aktivne i željne kvalitetnih informacija, potrebno je samo komunicirati sa njima.” Norbert Šinković dodaje i  da je potrebna i promena u razmišljanju samih medijskih profesionalaca i novinara, jer u današnjem svetu punom informativne buke i lažnih vesti „nije dovoljno samo proizvoditi kvalitetan sadržaj”.

Situaciju komplikuje činjenica da marketinški budžeti sve više migriraju ka društvenim mrežama, tako da je prošle godine u Srbiji za oglašavanje na Fejsbuku i Instagramu otišlo čitavih 14 miliona evra. Učešće ostalih društvenih mreža je znatno manje – na Snapčet je  potrošeno 78.000 evra, LinkedIn 780.000 evra, Tviter 454.000, a na Viber 402.000 evra.

Zajedno sa marketinškim budžetima javnih preduzeća, ka provladnim medijima sve više migriraju i budžeti za projektno sufinansiranje na svim nivoima vlasti. Imamo i problem neatraktivnih projekata inače profesionalnih medija koji se linijom manjeg otpora šalju na konkurse, sa nadom da tako neće biti odbijeni od strane politički svrstanih i instrumentalizovanih članova komisija.

Dokaz da granice zloupotrebe ne postoje jeste ponašanje ekipe koja plagira internet sajtove. Oni su trgovinu pretvorili u produkciju, nazvali je po poznatoj televiziji, pa konkurisali za državne pare.

Ne želeći da pravim bilo kakvo poređenje i svodim u istu ravan, ostajem zatečen kada pročitam da postoje određene rezerve zbog odluka tročlane komisije za projektno sufinansiranje u Leskovcu čija dva člana imaju nesporno iskustvo, znanje i autoritet u ovoj oblasti. Ne želeći da relativizujem stanje stvari, deluje da će uvek biti nezadovoljnih, kakav god bio sastav komisije ili odluka koju ona donese. Ideja je da se nivo nezadovoljstva svede na razumnu meru, što je daleko od trenutnog stanja uzrokovanog zloupotrebom vlasti.

Dobro je da uz kritiku postoje i predlozi za poboljšanje postojećeg stanja, koje se čak i pogoršalo nakon usvajanja Medijske strategije. Ne znam šta se čeka – iluzija je da će izmena zakona odjednom promeniti sve nabolje. Zato treba odmah primeniti ono što se predlaže i tako pokazati političku volju za promenom. Umesto toga, imamo prezir i ignorisanje koje vodi u drugu vrstu isključivosti koja proizlazi iz besmisla participacije u pisanju i usvajanju strateških dokumenta koji se ne primenjuju u praksi.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend