07. nov 2023.

DNO NE POSTOJI

Tabloidi su odlazili toliko daleko da su čak i roditelje ubijenih pitali šta misle o toj teoriji. Kodeks novinara Srbije zabranjuje novinarima razgovor sa ljudima u stanju povišenih emocija i sa bitno smanjenom sposobnošću rasuđivanja

Dva velika masovna ubistva obeležila su ovu godinu u svakom, pa i u medijskom smislu. Mediji su pali na ispitu etike u oba slučaja, ali najviše zabrinjava to što se nad ovom činjenicom niko nije iznenadio.

Višestruko ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u beogradskoj opštini Vračar dogodilo se 3. maja 2023. godine kada je učenik te škole K. K. pucao na učenike i zaposlene. Ubio je deset i ranio šest osoba. Policija je ubrzo uhapsila počinioca za koga se kasnije saznalo da je trinaestogodišnji učenik sedmog razreda te škole, označen inicijalima kao K. K.

Tabloidno lešinarenje

U ovom slučaju, prvom školskom masovnom ubistvu u Srbiji, mediji su u potpunosti zaboravili na medijsku etiku. Samo sat nakon što se pucnjava dogodila, jedan tabloid objavio je da je preminulo osmoro dece, što je u tom trenutku bila tačna informacija, ali nepotvrđena i, kasnije se ispostavilo, dobijena nečasnim sredstvima, iako Kodeks obavezuje novinare da se u prikupljanju informacija služe isključivo časnim sredstvima. Televizije su se utrkivale da intervjuišu decu koja su preživela masakr, a jedan drugi tabloid objavio je puno ime, prezime i fotografiju počinioca K.K. Mediji su takođe razgovarali sa maloletnom decom na licu mesta, bez prisustva i/ili saglasnosti roditelja.

Nekoliko sati kasnije, u medijima se našao spisak sa imenima učenika koje je K.K. Kako je rečeno „nameravao da pobije“, spisak koji je načelnik beogradske policije Veselin Milić pokazao na konferenciji za novinare. U danima nakon masakra, mediji su se podelili u dve grupe: jedni su izveštavali o psihološkim posledicama na decu, roditelje i celo društvo, o prevenciji i nošenju sa kolektivnom traumom. Drugi su iznosili nepotrebne detalje iz života K.K. i njegovih roditelja i sestre, njegove navodne iskaze u policiji i navodna saznanja o tome kako se ponaša nakon masakra. Jedan medij iz regiona je objavio fotografiju zgrade i vrata stana u kom je porodica počinioca živela.

Na meti tabloida našla se majka K.K. Pošto je naučnica koja se bavi i sudskim veštačenjem, povezivana je sa kontroverznim suđenjima za organizovani kriminal, što se brzo pokazalo kao lažna vest. Uz to, tabloidi su je javno posramljivali jer se bavi naukom i karijerom dok joj „sin vitla pištoljima“. Na kraju, pojavila se i lažna vest kako je motiv za zločin koji je K.K. počinio njegova želja da povredi sopstvenu majku.

Na tabloidnim televizijama ovaj slučaj komentarisali su „nadrilekari“, astrolozi, privatni detektivi, osobe koje tumače tarot, i slično.

Javnost kao giljotina

Ako iz medijskog diskursa o slučaju masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ može da se izvuče nešto dobro, onda je to postavljanje pitanja o vlasništvu nad vatrenim oružjem, rukovanju njime i njegovoj dostupnosti. To izvesno jeste debata koja se povela u društvu i, uprkos opštoj saglasnosti o tome da Srbija ima relativno striktne zakone o oružju, dovela je do preispitivanja sprovođenja zakona i mogućih izmena.

Komentare čitalaca u ovom slučaju neophodno je podeliti u nekoliko kategorija: komentari o „današnjoj deci“, komentari o počiniocu i njegovim roditeljima i komentari o odgovornosti vlasti. Kada je reč o komentarima na račun dece, najčešće ponavljana fraza jeste da „deca danas imaju mnogo prava, a malo obaveza“, da treba zabraniti društvene mreže, a pogotovo Tiktok. Kada je reč o počiniocu i njegovim roditeljima, najčešće ponavljani narativ jeste da treba napraviti presedan i njemu suditi kao odraslom ili ga doživotno hospitalizovati.

Roditelji su upadljivo satanizovani, komentariše se njihov materijalni status, a čitaoci osuđuju oca koji je sinu omogućio pristup oružju. Kada je reč o vlasti, kritike su isprva upućivane organizaciji obrazovnog sistema, a u danima nakon masovnog ubistva kritike idu u pravcu neprimerenih reakcija i neumesnih izjava zvaničnika. Na koncu, upravo ova narativna linija pokreće proteste “Srbija protiv nasilja” koji još uvek traju u trenutku rada na ovoj analizi.

Dan kasnije

Dana 4. maja 2023. godine, Uroš Blažić (20), naoružan jurišnom puškom, krenuo je oko 21.45 iz svoje vikendice u selu Šepšin, te nekoliko kilometara dalje otvorio vatru iz automobila u Duboni, selu u opštini Mladenovac u Gradu Beogradu, a zatim i u susednom Malom Orašju. Ubio je osam ljudi, starosti između 15 i 25 godina, od toga pet u Malom Orašju, a tri u Duboni, uključujući jednog policajca koji je bio van dužnosti, dok je ranio trinaest ljudi. Počinilac je uhapšen narednog dana u jutarnjim časovima u blizini Kragujevca. Do pucnjave je došlo dan nakon višestrukog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“.

U danu nakon masovnog ubistva na Vračaru pojedini stručnjaci za medijsku etiku i psiholozi upozoravali su da prevelika količina detalja i fokus na počiniocu mogu da dovedu do kopiranja. Iako nije moguće dokazati direktnu vezu između ubistava na Vračaru i u Mladenovcu, činjenica je da su se dogodili jedan za drugim, za manje od 36 sati.

Uroš Blažić je uhapšen, a utvrđeno je da je oružje koje je posedovao bilo ilegalno nabavljeno i da mu se ne zna poreklo. Mediji su objavili i lažnu vest da je Blažićev otac počinio samoubistvo. Kasnije su, međutim, svi mediji preneli saopštenje MUP-a u kom se kaže da su u cilju utvrđivanja i razjašnjavanja svih okolnosti koje se odnose na poreklo oružja, municije i eksplozivnih sredstava koje je okrivljeni Uroš Blažić koristio uhapšeni njegov otac, ujak i rođak. U kontekstu zloupotrebe vatrenog oružja relevantna je i informacija koju su mediji preneli o zanimanju Blažićevog oca, pošto je reč o vojnom licu, što može da bude značajna informacija u smislu lakše dostupnosti oružja samom počiniocu, o tome odakle mu znanje o rukovanju oružjem i slično.

Pomeranje dna

Pojedini tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom, pozivanjem nestručnih sagovornika, nametnuli su narativ po kom su i slučaj „Ribnikar“ i Mladenovac zapravo delo stranih tajnih službi kako bi se trajno destabilizovala Srbija i kako bi „uzeli Kosovo“. Tabloidi su odlazili toliko daleko da su čak i roditelje ubijenih pitali šta misle o toj teoriji. Kodeks novinara Srbije zabranjuje novinarima razgovor sa ljudima u stanju povišenih emocija i sa bitno smanjenom sposobnošću rasuđivanja. Pri tome, kada se kaže „smanjena sposobnost rasuđivanja“ ne misli se samo na trajnu (u smislu poteškoća u razvoju), već i na trenutnu, poput traumatičnih događaja.

Kod analize komentara čitalaca važan faktor je činjenica da je ovo drugo masovno ubistvo koje se u Srbiji dogodilo samo 36 sati nakon prethodnog. Zato, glavni narativi idu u pravcu čuđenja, pokušaja da se shvati šta se događa, okrivljavanja medija za „copycat“ efekat, a mnogo je komentara u kojima autori ne skrivaju sopstvenu traumatizovanost događajima.

Kada je reč o ova dva slučaja, Komisija za žalbe Saveta za štampu, do oktobra ove godine utvrdila je ukupno devet slučajeva kršenja Kodeksa novinara Srbije. Taj broj, međutim, treba uzeti sa zrnom soli jer su direktno oštećeni (koji jedini imaju pravo da podnesu žalbu), suviše traumatizovani da bi se ovim bavili ili ni ne znaju da to mogu. Zato su žalbe uglavnom podnosili članovi Komisije (koji se potom izuzimaju od glasanja), pa je realno da nisu mogli ni da uoče sve prekršaje. Pravi broj prekršaja Kodeksa znaćemo tek kada bude urađen monitoring medijskog izveštavanja koji inače radi Savet za štampu. Ograničenja su mu, međutim, ista kao i kod drugih žalbi Komisije: odnose se samo na pisane medije.

Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.

Send this to a friend