Getoarbe Mulići: Mehanizmi za manipulisanje prošlošću jači su od onih koji pokušavaju da je objasne

Način na koji mediji govore o ratovima, žrtvama, odgovornosti i kolektivnom sećanju ne određuje samo odnos društava prema prošlosti već utiče i na mogućnost pomirenja danas. Upravo tom pitanju posvećena je još neobjavljena regionalna publikacija „Medijsko izveštavanje o suočavanju s prošlošću na Zapadnom Balkanu“, čiji su autori Getoarbe Mulići i Dinko Gruhonjić, a koju je pripremila organizacija Pro Peace.

Istraživanje obuhvata Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Severnu Makedoniju, a zasnovano je na analizi dokumenata, više od 25 dubinskih intervjua sa novinarima, urednicima, predstavnicima civilnog društva i medijskim stručnjacima, konsultacijama sa partnerima i regionalnom poređenju nalaza. Autori su utvrdili da se problemi razlikuju po obliku i intenzitetu, ali da su u sve četiri sredine prisutni politizacija istorijskih narativa, dezinformacije, slaba urednička nezavisnost, nedovoljna institucionalna podrška tranzicionoj pravdi, marginalizovanje glasova žrtava i nedostatak znanja za izveštavanje osetljivo na sukobe.

Publikacija Srbiju opisuje kao verovatno najukorenjeniji primer sistemskog otpora kritičkom izveštavanju o suočavanju s prošlošću. U državnim i provladinim medijima, navodi se, prisutni su glorifikacija osuđenih ratnih zločinaca, osporavanje presuda međunarodnih sudova i revizionistička tumačenja ratova devedesetih, dok su nezavisni novinari koji se bave ratnim zločinima, nestalima i pomirenjem izloženi političkim i društvenim pritiscima.

Getoarbe Mulići je izvršna direktorka i istraživačica Udruženja novinara Kosova, jedna od prepoznatljivih zagovornica slobode medija i bezbednosti novinara na Kosovu. Diplomirala je novinarstvo, studirala dramaturgiju, a pored rada na zaštiti novinara bavi se pisanjem, scenaristikom i istraživanjima o rodnoj ravnopravnosti, tranzicionoj pravdi i bezbednosti medijskih radnika. Sa Pro Peaceom učestvuje i u razvoju Akademije za izveštavanje o suočavanju s prošlošću i izveštavanje osetljivo na sukobe.

Za NUNS govori o tome zašto prošlost u regionu i dalje služi kao sredstvo savremenih političkih obračuna, zbog čega se novinari ocenjuju prema tome o „čijim“ zločinima izveštavaju, kako društvene mreže i veštačka inteligencija ubrzavaju istorijske dezinformacije i zašto regionalna saradnja može da bude i novinarski metod i oblik profesionalne zaštite.

INTERVJU

NUNS: Šta vas je podstaklo da sprovedete ovo istraživanje?

Getoarbe Mulići: Za mene ovo istraživanje nije počelo samim pozicionim dokumentom. Ono je rezultat višegodišnjeg profesionalnog bavljenja izveštavanjem osetljivim na sukobe, slobodom medija i suočavanjem s prošlošću.

Moje interesovanje se najpre razvijalo kroz saradnju sa organizacijom koja se tada zvala forumZFD, a danas Pro Peace, prvo na Kosovu, a potom sve više i na regionalnom nivou. Kroz programe jačanja kapaciteta, razmene i regionalno umrežavanje postala sam mnogo svesnija koliko se isti istorijski događaj može različito prikazivati, pamtiti i razumeti, u zavisnosti od zajednice, redakcije ili zemlje u kojoj se nalazite. Imala sam i priliku da, kroz inicijativu koju je podržala Britanska ambasada, razmenjujem iskustva sa novinarima iz Severne Irske. To je bilo posebno dragoceno jer mi je pokazalo da društva ne mogu jednostavno da „nastave dalje“ posle sukoba; ona moraju da razviju institucije, profesionalne prakse i prostore za dijalog koji im omogućavaju da se odgovorno suoče sa onim što se dogodilo.

Još jedan važan korak bio je moj raniji uporedni rad o Kosovu i Severnoj Makedoniji, u okviru kojeg smo posebno posmatrali medijsko izveštavanje o suočavanju s prošlošću. Već je taj rad pokazao da se novinari mogu naći rastrzani između profesionalnih načela i snažnih nacionalnih ili etničkih očekivanja, između izveštavanja o činjenicama i zahteva da štite narativ sopstvene zajednice. Ranija istraživanja forumZFD-a o Kosovu i Severnoj Makedoniji takođe su ukazala na teškoće sa kojima se novinari suočavaju kada izveštavaju preko etničkih i političkih podela.

Moja motivacija je, dakle, bila i profesionalna i lična. Vremenom me je sve više zaokupljalo jedno veoma jednostavno, ali suštinsko pitanje: ko priča priču o prošlosti i kako način na koji je pričamo utiče na mogućnost pomirenja danas? Istorijski događaji ne ostaju samo u arhivama. Oni se iznova proizvode kroz naslove, komemoracije, intervjue, političke izjave i, sve više, društvene mreže.

Verujem da novinarstvo ovde ima ogromnu odgovornost. Izveštavanje osetljivo na sukobe ne znači ublažavanje činjenica, izbegavanje pitanja odgovornosti ili stvaranje veštačke ravnoteže između žrtve i počinioca. Ono znači krajnju preciznost u odnosu prema činjenicama, uz istovremenu svest o jeziku, kontekstu, traumi i posledicama koje izveštavanje može imati u podeljenom društvu. To me je na kraju i dovelo do ovog istraživanja: uverenje da činjenično i profesionalno odgovorno novinarstvo o prošlosti nije sporedno u odnosu na pomirenje, već predstavlja jedan od njegovih neophodnih uslova. Raniji rad Pro Peacea na Kosovu takođe je pokazao da su medijski narativi o ratu 1998–1999. često ostajali jednostrani i etnički odvojeni, uz zalaganje za više međusobne komunikacije i različitih perspektiva, ali bez stvaranja „lažne ravnoteže“.

NUNS: Koji su najvažniji zajednički problemi koje ste prepoznali u medijskom izveštavanju o prošlosti u Srbiji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Severnoj Makedoniji?

Getoarbe Mulići: Jedan od najsnažnijih zaključaka istraživanja jeste da su, iako se ove četiri zemlje veoma razlikuju, njihovi strukturni problemi izuzetno slični.

U sva četiri konteksta prepoznali smo politizaciju istorijskih narativa, dezinformacije, nedovoljnu uredničku nezavisnost, slabu ili nedoslednu institucionalnu podršku tranzicionoj pravdi, nedovoljnu zastupljenost žrtava i marginalizovanih zajednica i nedovoljne profesionalne kapacitete za izveštavanje osetljivo na sukobe. Utvrdili smo i ozbiljan generacijski problem: mladi o ratovima često uče kroz fragmentisane nacionalne narative ili preko društvenih mreža, umesto kroz sveobuhvatno obrazovanje koje uključuje više perspektiva.

Od zemlje do zemlje menja se oblik u kojem se ti problemi pojavljuju. U Bosni i Hercegovini medijski i obrazovni sistemi uglavnom odražavaju etnopolitičku fragmentaciju zemlje, pa čak i tumačenje ratne istorije može zavisiti od geografije. Na Kosovu informativni prostori na albanskom i srpskom jeziku i dalje uglavnom funkcionišu paralelno. U Severnoj Makedoniji glavni problem u vezi sa sukobom iz 2001. često nije otvoreno poricanje, već institucionalno i javno izbegavanje teme; ona se povremeno vraća, naročito oko godišnjica, ali ne postaje deo trajnog javnog promišljanja. Prema našim nalazima, Srbija predstavlja najukorenjeniji slučaj, jer se revizionistički narativi prepliću sa izrazito politizovanim medijskim okruženjem pod snažnim uticajem države.

Ipak, jedan problem bih izdvojila iznad svih: o prošlosti se prečesto izveštava kao o produžetku savremene političke borbe, a ne kao o temi koja zahteva dokaze, kontekst i profesionalnu distancu. Kada istorija postane politički instrument, novinarstvo lako prestaje da pita „Šta se dogodilo?“ i počinje da pita „Koja verzija događaja koristi našoj strani?“ Upravo tu profesionalno novinarstvo postaje nezamenljivo.

Naši nalazi podudaraju se i sa ranijim regionalnim analizama koje pokazuju da politički uticaj na uređivačku politiku, fragmentisana medijska okruženja i propaganda sužavaju prostor u kojem novinari mogu da istražuju složene priče i preispituju dominantna tumačenja prošlosti.

NUNS: Kako biste opisali položaj Srbije u poređenju sa drugim zemljama obuhvaćenim istraživanjem?

Getoarbe Mulići: Bila bih oprezna da ne stvaramo takmičenje među zemljama, jer svako društvo koje smo posmatrali ima ozbiljna nerešena pitanja. Ipak, u uporednom okviru ovog istraživanja Srbija se jasno izdvaja kao najukorenjeniji primer sistemskog otpora kritičkom izveštavanju o suočavanju s prošlošću.

To nije utisak zasnovan na jednom intervjuu ili na ličnim stavovima autora. Zaključak je proistekao iz različitih slojeva istraživanja: analize dokumenata, intervjua sa novinarima, urednicima, predstavnicima civilnog društva i stručnjacima, uporedne analize i procesa potvrđivanja nalaza. U svim tim izvorima stalno smo nailazili na isti obrazac: novinari koji se bave ratnim zločinima, nestalim osobama, tranzicionom pravdom ili regionalnim pomirenjem ne suočavaju se samo sa profesionalnim teškoćama već i sa političkim, institucionalnim i društvenim pritiscima. Zato pozicioni dokument Srbiju opisuje kao „verovatno najukorenjeniji primer“ sistemskog otpora među četiri analizirana slučaja.

Važna razlika je u tome što u nekim zemljama glavnu prepreku mogu predstavljati fragmentacija ili zanemarivanje. U Srbiji nalazi snažnije ukazuju na aktivan ekosistem revizionizma, naročito u medijima naklonjenim državi i vlasti: glorifikovanje osuđenih ratnih zločinaca, pokušaje podrivanja nalaza međunarodnih sudova i reprodukovanje nacionalističkih tumačenja ratova. Nezavisni novinari postoje i neki od njih rade izuzetan posao, ali im je pristup najširoj publici ograničen, dok lična cena suprotstavljanja dominantnim narativima može biti izuzetno visoka. Koautor našeg izveštaja Dinko Gruhonjić takođe je opisao izveštavanje o ratnim zločinima i pomirenju u Srbiji kao posebno osetljivo zato što dovodi u pitanje dominantne revizionističke narative koje podržava država.

Ono što se dogodilo nakon predstavljanja ovog pozicionog dokumenta postalo je, zapravo, nenamerna ilustracija upravo onoga što smo istraživali. Posle predstavljanja, srpski tabloid Informer lično je targetirao Dinka Gruhonjića i mene. U mom slučaju napad je uključivao i etnički pogrdan izraz koji se odnosio na moj albanski identitet. U saopštenju koje je potom objavilo Ministarstvo informisanja i telekomunikacija Srbije takođe smo imenovani, a analiza je dovedena u pitanje. SafeJournalists mreža, Nezavisno udruženje novinara Srbije i druge organizacije osudile su ovo targetiranje i upozorile da takva retorika istraživače i novinare može izložiti pritiscima i zastrašivanju.

Ne bih jednu reakciju na dokument koristila kao dokaz o celokupnom medijskom okruženju jedne zemlje. Ali, profesionalno gledano, bilo je upečatljivo: objavili smo istraživanje koje opisuje kako se novinari i istraživači koji kritički govore o prošlosti mogu označiti kao ljudi koji deluju protiv nacije, a potom su i sami autori bili izloženi upravo takvom etiketiranju. Zbog tog iskustva nalazi su za mene postali mnogo manje apstraktni.

NUNS: Koji su glavni izazovi za novinare koji izveštavaju o ratnim zločinima, nestalim osobama, institucionalnoj odgovornosti i odgovornosti „sopstvene strane“?

Getoarbe Mulići: Jedna od najtežih stvari u ovoj vrsti novinarstva jeste to što se novinari često ne procenjuju prema tome da li je njihovo izveštavanje tačno, već prema tome o čijim zločinima izveštavaju.

Kada istražuju zločine koje su počinili pripadnici onoga što se doživljava kao „njihova strana“, novinari vrlo brzo mogu biti označeni kao nelojalni, antinacionalni ili čak kao izdajnici. Istraživanje je u različitim oblicima u sve četiri zemlje zabeležilo kampanje blaćenja, javno omalovažavanje, političke pritiske, pravno uznemiravanje, onlajn napade, pretnje i samocenzuru. U Srbiji su ti pritisci posebno sistematični; na Kosovu novinari koji izveštavaju o ratnim zločinima, pomirenju ili perspektivama manjina mogu biti optuženi za nelojalnost i izloženi onlajn uznemiravanju; u Bosni i Hercegovini etničke i političke podele ograničavaju koje se istine smatraju prihvatljivim; a u Severnoj Makedoniji novinari mogu biti izloženi političkoj odmazdi i drugim pritiscima, uz uređivačko okruženje koje im često pruža malo podrške za ovaj rad.

Postoji i ogroman profesionalni izazov. Izveštavanje o ratnim zločinima i žrtvama zahteva mnogo više od jednostavnog predstavljanja „obe strane“. Ravnoteža ne može da znači uspostavljanje veštačke jednakosti između utvrđenih činjenica i njihovog poricanja. Novinar mora da razlikuje navode od sudski utvrđenih činjenica, proverava dokumentaciju, razume sudske postupke, pruži istorijski kontekst, izuzetno pažljivo bira jezik i zaštiti žrtve i svedoke od dodatne štete.

To zahteva i odupiranje dvema suprotnim iskušenjima: senzacionalizovanju patnje i romantizovanju počinilaca. Žrtve ne bi trebalo da postanu sredstvo za emotivan naslov, ali ni počinioce ne treba pretvarati u herojske ili mitske figure. Izveštavanje osetljivo na traumu znači omogućiti preživelima dostojanstvo i pravo da sami govore, izbeći nepotrebnu retraumatizaciju i imati na umu da je čovek mnogo više od nasilja koje je nad njim počinjeno.

Možda je najteži zadatak razdvojiti individualnu i institucionalnu odgovornost od kolektivne krivice.

Reakcija na naš dokument podsetila me je koliko se lako kritika politika, institucija ili medijskih praksi može preoblikovati u navodno neprijateljstvo prema celoj zemlji ili narodu. Upravo zato su novinarima koji se bave ovim temama potrebni snažna urednička podrška, pravna zaštita, profesionalne mreže i prekogranična solidarnost. Šire regionalno istraživanje pokazuje da profesionalno novinarstvo o ovako osetljivim pitanjima često opstaje zahvaljujući nezavisnim redakcijama, ličnoj posvećenosti, međunarodnoj podršci i mrežama solidarnosti, a ne zato što ga sistem dovoljno štiti.

NUNS: U kojoj meri su poricanje zločina, istorijski revizionizam i glorifikovanje osuđenih ratnih zločinaca prisutni u medijima širom regiona?

Getoarbe Mulići: Prisutni su širom regiona, ali ne u istim oblicima niti sa jednakom institucionalnom snagom, i mislim da je važno praviti tu razliku.

U Bosni i Hercegovini naše istraživanje je pokazalo da je medijski prostor podeljen duž etnopolitičkih linija. U Republici Srpskoj ratni zločini mogu biti poricani, relativizovani ili opravdavani, dok drugi delovi zemlje mogu ostati snažno usredsređeni na narativ o žrtvama sopstvene zajednice, bez dovoljnog uključivanja drugih perspektiva. Posledica je fragmentisano javno sećanje.

Na Kosovu je informativno okruženje takođe podeljeno. Mediji na albanskom i srpskom jeziku često funkcionišu paralelno i reprodukuju različite narative o ratu. Dokument ukazuje na poricateljske i revizionističke narative naročito u medijima na srpskom jeziku povezanim sa beogradskim informativnim prostorom, dok se i mediji na albanskom jeziku suočavaju sa problemom jednostranih narativa.

Severna Makedonija je donekle drugačija. Utvrdili smo da je glavni problem u vezi sa sukobom iz 2001. često zanemarivanje, a ne sistematsko poricanje. Izveštavanje se uglavnom ponovo pojavljuje oko komemorativnih datuma i često je uokvireno albanskom ili makedonskom etnopolitičkom perspektivom, bez trajnog dijaloga među zajednicama.

Srbija se ponovo izdvaja. Pozicioni dokument prepoznaje dominantne narative u državnim ili državi naklonjenim medijima koji glorifikuju ratne zločince, osporavaju ili podrivaju nalaze međunarodnih sudova i reprodukuju revizionistička tumačenja jugoslovenskih ratova. Posebno bih naglasila ulogu provladinih tabloida i medija povezanih sa političkom moći, jer oni imaju domet i učestalost ponavljanja sa kojima nezavisni mediji jednostavno ne mogu da se mere.

I ovde je važna reakcija na naš dokument. Umesto da se suštinski bavi metodologijom ili nalazima, Informer je istraživanje predstavio kao napad na Srbiju i protiv autora koristio etničke i političke etikete; SafeJournalists je potom kritikovao i takvo izveštavanje i javno targetiranje istraživača od strane Ministarstva. Za mene to pokazuje da revizionizam ne podrazumeva samo poricanje nekog događaja iz devedesetih. On podrazumeva i kontrolu nad tim ko se danas smatra legitimnim da govori o prošlosti.

NUNS: Da li su nezavisni mediji uspeli da dopru do šire publike ili njihov sadržaj uglavnom ostaje ograničen na uske krugove?

Getoarbe Mulići: To je jedna od najvećih dilema koje smo prepoznali. Širom regiona postoji kvalitetno novinarstvo o suočavanju s prošlošću. Problem je u tome što kvalitetno novinarstvo i veliki domet nisu uvek na istom mestu.

Kontinuirano izveštavanje o tranzicionoj pravdi, ratnim zločinima, nestalim osobama i pomirenju nesrazmerno često proizvode nezavisni mediji, medijski projekti nevladinih organizacija, frilenseri i novinari koji dobijaju podršku međunarodnih organizacija, fondacija ili diplomatskih misija. Upravo te organizacije često ulažu i u specijalizovane obuke, jer ova vrsta izveštavanja zahteva znanje koje je teško steći u uobičajenom ritmu dnevnog novinarstva. Akademska istraživanja iz Bosne i Hercegovine takođe pokazuju kako nezavisne digitalne inicijative mogu stvarati važne kontrarnarative i obučavati mlade novinare, ali često deluju izvan dominantnog masovnog medijskog prostora i oslanjaju se na međunarodnu podršku.

Iz sopstvenog iskustva, uključujući rad u AJK-u, videla sam da novinari kojima se dodeli grant, stipendija, program obuke ili urednička podrška posebno za suočavanje s prošlošću dobijaju vreme da valjano istraže slučaj, pregledaju arhive, rade sa žrtvama i stručnjacima, putuju između zajednica i proizvedu nešto dublje nego što dopušta dnevno izveštavanje.

Javni servisi i glavni mediji svakako izveštavaju o ratnim zločinima i komemorativnim događajima, posebno kada se donese važna sudska odluka ili obeležava godišnjica, odnosno kada se dogodi politički značajan događaj. Ali često nedostaje kontinuitet. Suočavanje s prošlošću ne može imati smisla ako se o njemu izveštava samo na godišnjice.

Komercijalni privatni mediji imaju dodatnu teškoću: ove priče su skupe, zahtevaju mnogo vremena i ne donose nužno trenutnu publiku kakvu privlače politički sukobi, zabava ili senzacionalne vesti. Zainteresovani novinar zato na njima može raditi gotovo kao na dodatnoj obavezi, dok se od njega i dalje očekuje da ispuni svakodnevne redakcijske zadatke.

To znači da ključno pitanje više nije samo: možemo li proizvesti dobar sadržaj? Možemo. Teže pitanje glasi: kako taj sadržaj iz specijalizovanih i donatorski podržanih krugova preneti u glavne tokove javnog razgovora?

Zato naš pozicioni dokument ne preporučuje samo više obuka. On poziva i na održivo finansiranje nezavisnog novinarstva, snažniju distribuciju sadržaja, multimedijalne formate, uključivanje javnosti i regionalne platforme koje mogu proširiti publiku za rad zasnovan na činjenicama. Akademija AJK-a i Pro Peacea već je pokušala da poveže obuku sa stvarnom proizvodnjom sadržaja i medijskim redakcijama, umesto da obuku posmatra kao cilj samu po sebi.

NUNS: U kojoj meri obrazovni sistemi u analiziranim zemljama oblikuju način na koji mladi razumeju ratove i raspad Jugoslavije? Primećujete li generacijske razlike u spremnosti da se govori o prošlosti?

Getoarbe Mulići: Obrazovanje ima veoma značajnu ulogu, jer narativi sa kojima se mladi susreću u školi često postavljaju okvir kroz koji će kasnije tumačiti medijske sadržaje. Ipak, ovom pitanju pristupila bih oprezno: mladi danas istoriju ne nasleđuju samo iz udžbenika. Oni istovremeno uče od porodice, u školi, na Fejsbuku, TikToku i Jutjubu, kroz politički govor i zajednice na drugim onlajn platformama.

Naše istraživanje pokazuje probleme u sve četiri zemlje. Bosna i Hercegovina ima izrazito fragmentisane pristupe nastavi istorije; obrazovni sistem u Srbiji teži da učvrsti nacionalistička tumačenja prošlosti; Severna Makedonija se ne bavi na odgovarajući način sukobom iz 2001; a na Kosovu mladi, naročito preko albansko-srpske podele, mogu imati veoma različita shvatanja istog perioda, što dodatno pojačavaju jezičke barijere i ograničena komunikacija među zajednicama.

Istovremeno, mislim da Kosovo pruža i neke važne pozitivne primere. Kosovo je usvojilo Strategiju tranzicione pravde za period 2024–2034, što znači da makar postoji institucionalni okvir koji priznaje da suočavanje s prošlošću zahteva dugoročan pristup. Tranziciona pravda sve više ulazi i u formalno i neformalno obrazovanje: Univerzitet u Prištini ima master program iz ljudskih prava, međunarodnog krivičnog prava i tranzicione pravde, a studenti učestvuju u specijalizovanim programima o tranzicionoj pravdi, ratnim zločinima i odgovornom medijskom izveštavanju.

Kada je reč o novinarstvu, upravo su zato Udruženje novinara Kosova i Pro Peace ulagali u „Akademiju za suočavanje s prošlošću i izveštavanje osetljivo na sukobe“. Ona mlade novinare i studente novinarstva uključuje u strukturisane razgovore o mirovnom novinarstvu, dezinformacijama, jeziku osetljivom na sukobe, veštačkoj inteligenciji i ulozi medija u pomirenju.

Ne bih rekla da su mlađe generacije automatski otvorenije. One mogu biti manje lično vezane za sećanja na rat, ali su mnogo izloženije digitalnim manipulacijama i pojednostavljenim identitetskim narativima. S druge strane, naše iskustvo sa Akademijom pokazuje da, kada mladim novinarima obezbedite sigurno okruženje, dokaze i pristup kolegama iz drugih zajednica, postoji istinska radoznalost i spremnost da razgovaraju o teškim pitanjima.

Zato na generacijsko pitanje gledam sa opreznim optimizmom. Vremenska udaljenost od sukoba može otvoriti prostor za kritičko razmišljanje, ali samo ako obrazovanje i novinarstvo mladima obezbede alate da tu distancu konstruktivno iskoriste.

NUNS: Koje su, u vezi sa prethodnim pitanjem, glavne razlike između situacija u Srbiji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Severnoj Makedoniji?

Getoarbe Mulići: Razlike bih opisala pomoću četiri reči: fragmentacija u Bosni i Hercegovini, ukorenjenost u Srbiji, zanemarivanje u Severnoj Makedoniji i infrastruktura u nastajanju na Kosovu.

U Bosni i Hercegovini osnovni problem je strukturna fragmentacija. Različiti politički i obrazovni prostori reprodukuju različite istorijske narative, pa je izuzetno teško stvoriti zajedničku javnu sferu u kojoj bi se o činjenicama moglo razgovarati preko etničkih granica.

U Srbiji je, prema našem istraživanju, izazov dublje institucionalizovan. Revizionističke narative učvršćuju delovi političkog i dominantnog medijskog okruženja, dok nezavisni novinari koji ih dovode u pitanje mogu biti izloženi posebno intenzivnim pritiscima.

U Severnoj Makedoniji sukob iz 2001. često obeležavaju izbegavanje teme ili povremena pažnja. Umesto da se o njemu neprestano vode medijske borbe, on može ostati nedovoljno razmatran, naročito izvan godišnjica, dok makedonski i albanski politički narativi ostaju odvojeni.

Kosovo svakako ima ozbiljne probleme: etnički podeljeno medijsko okruženje, političku polarizaciju, dezinformacije, jezičke barijere i suprotstavljene narative o ratu. Zato Kosovo ne bih nazvala „pričom o uspehu“. Ali u specifičnoj oblasti novinarstva koje se bavi suočavanjem s prošlošću smatram da Kosovo trenutno ima neke od najsnažnijih praktičnih polaznih tačaka među četiri analizirana slučaja. Ta razlika je važna: ne tvrdim da je Kosovo rešilo probleme slobode medija ili pomirenja, već da postoji relativno razvijenija infrastruktura za jačanje profesionalnih kapaciteta.

Sada postoji nacionalna Strategija tranzicione pravde za period 2024–2034. Postoji univerzitetsko bavljenje tranzicionom pravdom. Postoji kontinuirana specijalizovana obuka koju sprovode AJK i Pro Peace, uključujući Akademiju, učešće različitih zajednica, regionalne studijske posete i, odnedavno, model obuke trenera, čiji je cilj stvaranje nove generacije sposobne da ta znanja prenese drugima. Kosovo je imalo koristi i od značajnog međunarodnog angažovanja u oblastima novinarstva, tranzicione pravde i izgradnje poverenja, uključujući međunarodno podržane inicijative za izveštavanje osetljivo na sukobe.

Deo te pažnje nesumnjivo je povezan sa činjenicom da je rat na Kosovu vremenski bliži i da njegove političke posledice i dalje traju. Međunarodne organizacije su takođe ostale snažno prisutne. To Kosovu pruža priliku koja se ne sme uzeti zdravo za gotovo.

Diplomatski rečeno: Kosovo nije nužno odmaklo dalje u rešavanju pitanja prošlosti, ali je razvilo snažniji ekosistem za učenje o tome kako se o prošlosti izveštava. Sada je izazov da se to znanje institucionalizuje, kako ne bi ostalo zavisno od pojedinačnih projekata ili međunarodnog finansiranja.

NUNS: Kako društvene mreže i veštačka inteligencija doprinose istorijskim dezinformacijama?

Getoarbe Mulići: Društvene mreže i veštačku inteligenciju prvenstveno vidim kao akceleratore. One nisu izmislile istorijski revizionizam ili etničku propagandu, jer je Zapadni Balkan te pojave iskusio mnogo pre nastanka društvenih mreža, ali dramatično povećavaju brzinu, domet i sofisticiranost širenja manipulacija.

Društvene mreže stvaraju okruženje u kojem se emotivni, identitetski i konfliktni narativi šire mnogo brže od pažljivo istražene novinarske priče. Za razumevanje i objašnjavanje složene sudske presude mogu biti potrebni sati; manipulisana fotografija ili zapaljiva rečenica mogu gotovo trenutno stići do stotina hiljada ljudi. Zato naš pozicioni dokument prepoznaje digitalne dezinformacije, nizak nivo medijske pismenosti i fragmentisane informativne prostore kao neposredne izazove za suočavanje s prošlošću. Kao što je Dinko Gruhonjić naveo govoreći o istraživanju, samo objavljivanje činjenica više nije dovoljno kada dezinformacije deluju emotivno i identitetski i šire se algoritamski.

Veštačka inteligencija dodaje još jedan sloj. Generativni alati mogu da naprave uverljive slike, audio-snimke i video-zapise, prevedu narative na više jezika i veoma brzo proizvedu velike količine naizgled verodostojnog sadržaja. U oblasti suočavanja s prošlošću to je posebno opasno, jer istorijski dokazi već postoje u osporavanom informativnom okruženju. Izmišljena fotografija, izmenjen iskaz ili sintetički video mogu se iskoristiti da učvrste postojeće predrasude pre nego što profesionalni novinari stignu da ih provere. Pozicioni dokument posebno prepoznaje dipfejkove i manipulacije uz pomoć veštačke inteligencije kao novu opasnost i preporučuje etičke mehanizme zaštite, saradnju sa savetima za medije i regulatorima, snažniju proveru i medijsku pismenost.

Ipak, izbegla bih da veštačku inteligenciju predstavljamo samo kao pretnju. Te tehnologije mogu pomoći novinarima u pretraživanju arhiva, prevođenju, analizi podataka i praćenju dezinformacija. Ključno pitanje su profesionalna provera i transparentnost. Materijal generisan veštačkom inteligencijom ne može se smatrati dokazom samo zato što deluje uverljivo.

Upravo zato smo uticaj veštačke inteligencije na izveštavanje o suočavanju s prošlošću već uključili u Akademiju AJK-a i Pro Peacea. U programu za 2025. čitav modul bio je posvećen veštačkoj inteligenciji, istorijskom izveštavanju i profesionalnoj etici.

Za mene je načelo prilično jednostavno: što manipulacije postaju tehnološki sofisticiranije, to novinarstvo mora biti metodološki rigoroznije.

NUNS: Postoje li primeri dobre prakse u regionu koji pokazuju da mediji ipak mogu doprineti dijalogu i pomirenju?

Getoarbe Mulići: Da, i mislim da je važno da govorimo o njima, jer naš pozicioni dokument nije samo dijagnoza problema.

Primer najbliži mom profesionalnom iskustvu jeste Akademija za novinarstvo o suočavanju s prošlošću i izveštavanje osetljivo na sukobe, koju je AJK razvio zajedno sa Pro Peaceom na Kosovu. Smatram je dobrom praksom zato što pomirenju ne pristupa kao apstraktnom političkom konceptu. Ona postavlja vrlo praktično pitanje: šta je novinaru zaista potrebno da bi već sutra ujutru odgovorno izveštavao?

Akademija je obuhvatila module o mirovnom novinarstvu, lažnim vestima i istorijskim narativima, praktičnim tehnikama izveštavanja o suočavanju s prošlošću, veštačkoj inteligenciji, rodnoj i trauma-senzitivnosti i ulozi medija u pomirenju. Okupila je novinare i studente i uključila regionalne studijske posete, među kojima i razmene sa medijskim institucijama u Severnoj Makedoniji.

Posebno mi je važno to što smo pokušali da prevaziđemo klasičan model u kojem se organizuje radionica, podele sertifikati i tu se sve završi. Polaznici su proizveli stvarne novinarske priče; potpisani su sporazumi o saradnji sa medijima; a program je 2026. razvio i komponentu obuke trenera, iz koje je izašla prva generacija sertifikovanih trenera sposobnih da znanje prenose drugim novinarima. Time se stvara kontinuitet. Za mene to pokazuje da mediji mogu doprineti pomirenju ne tako što će ljudima govoriti šta da misle ili nametati jedan narativ, već tako što će valjano obavljati novinarski posao: dokumentovati činjenice, žrtvama pružiti dostojanstvo, uvoditi perspektive koje publika obično ne čuje, preispitivati političke manipulacije i stvarati prilike za profesionalne kontakte među zajednicama.

Dobri primeri postoje i drugde u regionu. Istraživanja iz Bosne i Hercegovine, recimo, zabeležila su inicijative poput Balkan Diskursa, koji je obučavao mlade novinare različitog porekla i objavljivao priče iz više perspektiva koje dovode u pitanje zatvorene etničke narative.

Dakle, dobra praksa postoji. Naš izazov je da prestanemo da je tretiramo kao izuzetak i počnemo da je pretvaramo u deo uobičajenog novinarstva.

NUNS: Koliko su važni regionalna saradnja novinara i zajednička istraživanja tema koje prelaze državne granice? Da li takva saradnja postoji?

Getoarbe Mulići: Regionalna saradnja je neophodna zato što je istorija o kojoj izveštavamo regionalna. Ratovi nisu poštovali današnja medijska tržišta niti državne granice redakcija. Nestale osobe, postupci za ratne zločine, arhive, svedoci, kretanje izbeglica i političke odluke često povezuju više zemalja.

Novinaru na Kosovu može biti potreban izvor ili arhiva u Srbiji. Novinar u Bosni i Hercegovini možda mora da razume političku ili vojnu strukturu koja je delovala i iz Srbije ili Hrvatske. Sudski spisi mogu se nalaziti u drugoj jurisdikciji. Porodice nestalih mogu živeti na različitim stranama granice. Ako novinari ova pitanja istražuju isključivo unutar nacionalnih informativnih prostora, neminovno vide samo deo slike.

Regionalna saradnja već postoji. Kosovska akademija uključivala je regionalne studijske posete i razmenu sa medijskim organizacijama i etičkim telima u Severnoj Makedoniji. Regionalna novinarska udruženja sarađuju kroz strukture kao što je SafeJournalists mreža, koja je i sama pokazala vrednost prekogranične solidarnosti kada su organizacije širom regiona zajednički reagovale na targetiranje Dinka i mene nakon predstavljanja ovog pozicionog dokumenta.

Ipak, naše istraživanje zaključuje da je ta saradnja i dalje suviše fragmentisana i previše zavisna od pojedinačnih projekata.

Zato je jedna od naših centralnih preporuka stvaranje posebne regionalne mreže novinara koji se bave suočavanjem s prošlošću, uz prekogranične uređivačke platforme i mogućnosti za zajedničku produkciju. Otišla bih i korak dalje i, oslanjajući se na ono što smo već naučili na Kosovu, razvila regionalnu Akademiju za suočavanje s prošlošću i novinarstvo osetljivo na sukobe. To ne bi bio samo još jedan kurs, već trajna platforma koja povezuje obrazovanje, mentorstvo, stipendije, zajednička istraživanja, regionalne razmene i alumni mrežu.

Regionalna struktura pruža i nešto što se često potcenjuje: zaštitu. Novinar koji sam istražuje osetljivu temu može biti izolovan i lako predstavljen kao neko ko „radi protiv svoje zemlje“. Kada novinari sa Kosova, iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije zajedno istražuju isto regionalno pitanje, mnogo je teže njihov rad svesti na nacionalističku etiketu.

Regionalna saradnja zato nije samo pitanje efikasnosti. Ona je novinarski metod, mehanizam za izgradnju poverenja i, potencijalno, oblik profesionalne zaštite.

NUNS: Koji nalaz istraživanja bi trebalo najviše da zabrine javnost i ima li prostora za optimizam?

Getoarbe Mulići: Za mene je najzabrinjavajući nalaz to što su mehanizmi sposobni da manipulišu prošlošću često mnogo snažniji i bolje finansirani od mehanizama koji pokušavaju da je profesionalno objasne.

U sve četiri zemlje pronašli smo novinare i predstavnike civilnog društva koji ozbiljno rade svoj posao. Ali oni prečesto deluju u malim organizacijama, kroz privremene projekte, sa ograničenim resursima i bez dovoljne institucionalne zaštite. Istovremeno, politizovani narativi, tabloidni sadržaji i dezinformacije imaju pristup glavnim medijima, političkoj moći i ogromnom pojačavanju putem društvenih mreža.

Ta neravnoteža treba da zabrine javnost, jer ovo nije samo rasprava o devedesetim. Reč je o tome kakva demokratska društva danas gradimo. Kada mladi nasleđuju pojednostavljene narative o kolektivnoj nevinosti i kolektivnoj krivici, kada se sudski utvrđene činjenice mogu zameniti političkim tumačenjima ili kada novinari postaju mete samo zato što postavljaju pitanja o „našoj strani“, mi ne samo da propuštamo da se suočimo s prošlošću već stvaramo uslove u kojima se iste podele mogu reprodukovati u budućnosti. Ipak, u vezi sa jednom stvari sam iskreno optimistična: interesovanje nije nestalo.

Novinari i dalje žele da rade ove priče. Mladi novinari upisuju naše akademije i postavljaju teška pitanja. Žele da razumeju tranzicionu pravdu, razgovaraju sa preživelima, istražuju slučajeve nestalih osoba i nauče da izveštavaju preko granica zajednica. Akademija AJK-a i Pro Peacea obučila je više od 20 mladih novinara u ciklusu 2025, a program je 2026. otišao korak dalje pripremajući polaznike da postanu treneri narednoj generaciji. Studenti na Kosovu takođe su učestvovali u specijalizovanim programima o tranzicionoj pravdi, ratnim zločinima, dokumentovanju i odgovornom medijskom izveštavanju.

Na neobičan način, čak mi i kontroverza koja je usledila nakon predstavljanja pozicionog dokumenta nešto govori. Činjenica da je analiza o medijima, sećanju i odgovornosti izazvala tako snažnu reakciju pokazuje da suočavanje s prošlošću nije zastarela tema. Ono je i dalje politički i društveno relevantno. Reakcija protiv autora bila je neprihvatljiva, a regionalne i evropske novinarske organizacije su je osudile, ali je istovremeno pokazala zašto je ovaj razgovor neophodan.

Završila bih ovako: problem nije u tome što su novinari izgubili interesovanje. Problem je u tome što još nismo stvorili dovoljno uslova da se to interesovanje pretvori u održivo novinarstvo sa širokom publikom.

Tu vidim prostor za optimizam. Već imamo novinare spremne da rade taj posao, primere koji pokazuju šta je moguće i sve veću svest o potrebi za novinarstvom osetljivim na sukobe. Sada moramo da pređemo sa individualne hrabrosti i privremenih projekata na institucije, regionalne mreže i dugoročnu podršku koji će omogućiti da takvo novinarstvo postane uobičajeno, a ne izuzetak. To je, na kraju, jedna od centralnih poruka našeg pozicionog dokumenta