21. jul 2019.

Jedna intimna ispovest ili kako me mediji uništavaju

Sećam se da nam je jedan profesor na fakultetu govorio da je životni vek novinara među najkraćim. Pedesetak godina u proseku, rekao je. Ako ko i preskoči pedesete, sigurno ima niz dijagnoza od kojih je bar pola zakačio baveći se ovim poslom.

Ponekad uhvatim sebe u iracionalnim strahovima da će se nekom meni bliskom, na primer mom mlađem bratu, nešto loše desiti. Posebno kada mi saopšti nešto lepo iz svog života, na primer da je upao na fakultet, našao devojku, krenuo u teretanu, počeo da radi i zarađuje neke pare.

Počne da se razvija tragični scenario o životu koji je sasečen na samom početku tog pozitivnog impulsa, na samom startu predivnih mogućnosti i uzbuđenja koja ga čekaju. Čitav život je bio pred njim, a onda se nešto desilo što je sve zaustavilo i upropastilo. Zavilo u crno. 

Uhvatim, međutim, odmah tu misao kao neku mušicu koja mi obleće po mozgu i upitam se: „Ček, ček, ovo mi je poznato. Otkud ovo?“. I skapiram – narativ mog straha je narativ crne hronike u tabloidima.

To je način na koji tabloidi izveštavaju o tragedijama, posebno kad su u pitanju mladi ljudi – sasečena krila mlade ptice, život koji je prerano ugašen, a taj i taj je trebalo da se ženi u septembru, a žena tog i tog je bila trudna, a ti i ti su pravili kuću u koju je trebalo da se usele uskoro, a ovaj je krenuo u Nemačku da zaradi neki dinar za porodicu, a ta devojka je završavala školu sa svim peticama i planirala da upiše fakultet, a žena je napustila tog i tog i njihovo troje dece i on se dovijao da ih prehrani, a deca su imala samo njega…

I onda se desila neočekivana tragedija igrom zle sudbine i više sile, saobraćajna nesreća, ubistvo ili teška bolest, i sada je sve srušeno i ugašeno, i deca su ostala siročići, i majke su van sebe, i očevi ne mogu da progovore od bola, i sestre vrište na grobu, i ti čitaš patetične, morbidne, nepotrebne i potpuno otrovne detalje o svemu tome, vidiš kuću zavijenu u crno, umrlicu pred vratima, puno dvorište rodbine i prijatelja koji su došli da izjave saučešće, muk i neverica, nemojte molim vas, imajte razumevanja, moli porodica tabloidne novinare, a oni, svemu tome uprkos, fotografišu i telo pokojnika sa obdukcije ili u sanduku pa i to objave, i ja u besu opsujem, bacim novine i odem na cigaru, svim silama u sebi trudeći se da zaboravim i da se fokusiram na političke teme u kojima je manje bola i više distance.

U grlu ipak ostaje crna olovna kugla koja me prati kroz dan. Ako je i zaboravim, izbije ponekad iz mene kroz strahove vezane za stvari koje nemaju nikakve veze s mojim poslom.

Naročito me uznemirava pomisao na to kako tabloidi utiču na čitaoce, ako ni mi novinari, sa poprilično razvijenim osećajem za etičnost, distancu, istinu i laž, senzacionalizam i lupetanje, nismo imuni. Ako se njihov narativ pokvareno uvlači i u nas, praveći nam od psihe crvotočinu.

Sasvim spontano i neplanirano sam se o ovome požalila jednoj starijoj i iskusnijoj koleginici koja na sličan način po opisu posla svakodnevno prati medije. Malo iznenađujuće za mene, klimala je glavom kao da sve ovo već zna.

Nije me kritikovala što čitam crnu hroniku (znajući da ne mogu ni da je izbegnem), nije mi uletela sa uobičajenim savetima: „Moraš ovo i ono, treba zapravo da radiš to i to”. Po izrazu lica videlo se da me potpuno razume, i potpuno neočekivano je podelila sa mnom jedan svoj strah vezan za njoj blisku osobu.

Strah sličan mom, ako ne i strašniji. Strah u potpunosti indukovan dugogodišnjim čitanjem tabloida.

Nisam sama, proletelo mi je kroz glavu, i osetila sam da mi se kugla u grlu smanjuje. Nisam naprosto preosetljiva i histerična, možda je ovo normalno. Ipak sam htela da to proverim:

„Zar ne bi trebalo da smo čvršće? Medijski smo poprilično pismene, inteligentne, zar ne treba da imamo veću profesionalnu distancu prema tome što čitamo“?

„Ali ne može ništa bez posledica“, odgovorila je spremno. „Da si najzdravija osoba na svetu, ako si svaki dan godinama izložen kontaminaciji, neminovno ćeš biti otrovan na kraju“.

Imam 30 godina i najmanje dve dijagnoze koje su u vezi sa stresom. Tu gde mi je kugla u grlu, tu mi je štitna žlezda koja je samu sebe počela da razara. Moja divna koleginica ima svoje dijagnoze. Nemajući kako da pomognem ni njoj ni sebi, zahvalila sam joj na razgovoru koji smo imale i podršci koju mi je nenadano dala.

„Sve je dobro dok još osećamo tegobu“, odgovorila mi je bodreći i mene i sebe, „Suprotno bi bilo nenormalno“.

Nisam imala hrabrosti da to proverim. Nisam smela da je pitam da li zaista veruje u to.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend