10. okt 2017.

Kritika moći palamuđenja

Ti se pičvajzi uglavnom obijaju o glavu masovno i pogrešno informisanih i dezinformisanih, ali ponekad i dezinformeri ograišu

Foto: Medija centar Beograd

Nedavno je dr prof. Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta i predsednik UO RTS, u svojoj redovnoj kolumni u Politici srpskom narodu i senatu blagoizvoleo obznaniti da su (neimenovani) postmoderni autori (valjda nisam i ja među osumnjičenima) „pokazali da je pojavom masovnih medija realnost u klasičnom smislu prestala da postoji“.

Ali nemojte trčati pred rudu, ne paničite, ne jurite u skloništa, Vuletićeva crna vest je – kako bi to rekao radio Jerevan – samo delimično tačna; stara dobra realnost i dalje postoji (i nastaviće da postoji dok se drugačije ne naredi) – davnih je to dana dokazao Imanuel Kant – ali je isti autor isto tako dokazao da mi, ljudi, nismo u stanju da je dokučimo i da je nama dostupna isključivo realnost čulne percepcije.

Ali dobro de – rekao bi neko – profesor filozofskog fakulteta, i treba da piše o ontologiji i to bi vaistinu bilo u redu da je Vuletićev tekst posvećen problemima bića i nebića, ali nije. Ja sam, recimo – i kao čovek i kao postmodernista – stekao utisak da je Vuletić otrcanu frazu o prestanku postojanja realnosti postavio kao postmodernističku zamku u koju treba da upadne aktuelna povika na neslobodu medija u zemlji Srbiji. Jer pazite, ako je realnost prestala da postoji – kako Vuletić insinuira, a na čemu oni koji su ga instalirali za predsednika UO RTS zdušno rade – zar je važno kako se ta nerealnost predstavlja u medijima? Tim pre – razvija dalje Vuletić tezu – što se „svuda u svetu pokazalo da mantra o slobodnim medijima služi kao dimna zavesa iza koje se vodi ogoljena politička borba, a cilj te borbe – otkriva Vuletić – „nije sloboda medija, već zadobijanje ekonomske i političke kontrole nad medijima“.

I to je (delimično) tačno, ali se opet javlja ono „ali“. Kad se neko – ko god bio – dokopa apsolutne ekonomske i političke kontrole nad medijima, kao što je to bio slučaj u SSSR-u, onda se, recimo, havarija nuklearnog reaktora u Černobilu mirne duše može predstaviti kao lokalizovani požar i to – viđi vraga – sa stanovišta realnosti percepcije bude opšteprihvaćeno i utešno, ali se pokaže katastrofalno po ljudsku istoriju i život. Radioaktivnost koju srpski kontrolisani mediji prećutkuju (ili je prikazuju kao kao prolećni lahor) bitno je drugačije vrste od one černobiljske, ali je na duge staze isto tako opasna po istoriju i život, jer kada se kontrolisana realnost percepcije (čitaj masovne kretenizacije) previše udalji od realnosti (koju je Vuletić prerano upokojio), onda dolazi do – nazovimo ga – rascepa iz koga pokuljaju mnogi pičvajzi. Ti se pičvajzi uglavnom obijaju o glavu masovno i pogrešno informisanih i dezinformisanih, ali ponekad i dezinformeri ograišu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend