22. avg 2017.

Kurtizana svih režima

U nekim delovima Beograda, tog septembra 2000. godine, građani su u poštanskim sandučićima otkrili lepo otprintan, nepotpisan, doduše, pamflet. Ne, nije reč o katalogu "Ikee": bio je to tekst čija je poslednja rečenica glasila: "Postoji smrad pred kojim nije dovoljno zapušiti nos. Ponekad je nužno izbaciti đubre."

Foto: Cenzolovka

Onima koje poštari nisu obradovali tim štivom, u susret je izašla „Politika“: u izdanjima od 3. i 4. septembra „prenela“ je ovo literarno impotentno štivo pod naslovom – „Zapušenog nosa, prođite pored DOS-a!“ Jedino autor nije ostao anoniman: na dnu strane, šepurio se potpis – „U. R.“

Ubojitost teksta „Zapušenog nosa, prođite kraj DOS-a“ nije se ogledala samo u završnoj rečenici: „Postoji smrad pred kojim nije dovoljno zapušiti nos. Ponekad je nužno izbaciti đubre!“

Profesionalno deformisani „analitičari“ (U. R. je sam bio nemoćan da ponudi kvalitet na kojem od osnivanja insistira „kadkažemnovinamislimPolitika“) baveći se „poturicama“ iz redova Demokratske opozicije Srbije (DOS), toliko su išli u detalje, da je kroz njihov mozak prošlo čak i ono što je imalo put kroz stomak nekih opozicionih lidera.

„U vreme kada je Momčilo Perišić postavljen za načelnika Generalštaba VJ, Beogradom je kružila priča koju je ispričao njegov rođak i drug iz detinjstva: Dobilo siromašno dete igračku, i to još aviončić! Oduševljeno, nikome nije dalo ni da ga pipne. Navaljivali drugovi, moljakali ga, pretili mu, i dečak je rešio da svoje blago zaštiti tako što će ga sakriti. Iskopao je rupu pod drvetom, zakopao aviončić, a onda svukao gaće i pokakio se da sakrije tragove kopanja“, pisao je „najstariji dnevni list na Balkanu“!

„Mali Momčilo se pokakio da bi zameo tragove“ – konstatuju U. R. iz Politike, ali istraživačkom njuhu ovih visprenih đaka podvizištva nisu izmakli tragovi ni ostalih „izdajnika“. Našlo se tu mesta za Vojislava Koštunicu („… Šmokljav i nikakav…“), Zorana Đinđića („Putovao agresorima na poklonjenje“), Nebojšu Čovića („Stan u centru Beograda dao je i čoveku koji ga je upoznao sa Mirom Marković“), Vesni Pešić („Otišla iz zemlje kod svog ljubavnika Amerikanca“), Gorana Svilanovića („Bledunjavi i bezoblični dečko“) a opisujući aktivnosti Vuka Obradovića, U. R. se transformisao gotovo u Miru Marković („… I tako je jedne noći osetljivi umetnik /Lazar Stojanović/ nezadovoljan vojnom disciplinom i nesrećan što je odvojen od mlade supruge, a podstaknut i pićem kojim ga je starešina /Vuk Obradović/ poslužio, izgovorio reči koje se ne pristoje uzornom omladincu opredeljenom da brani tekovine revolucije…“)…! Slučajno ili namerno, Vuk Drašković je izostavljen iz ove paškvile.

Iako je ovo „Politikino“ zapušavanje i napušavanje opozicije koincidiralo sa jasnim sumrakom režima familije Milošević/Marković, niko od novinara iz „Politike“ nije reagovao na smrad koji se širio iz Makedonske.

Zapušavanje nosa među zaposlenima u „Politici“ i inače je kroz njenu istoriju služenja svima, od Karađorđevića, preko Broza i Miloševića, sve do Vučića, bilo – praksa. Ovoj ocvaloj drolji svih režima nekako se uvek praštalo: redovno je konstatovana „droljost“, ukrštala su se koplja kad je u pitanju „ocvalost“ ali preko svih njenih, čak i kardinalnih grešaka, u kući se ćutke prelazilo.
Ćutanje nije bilo praksa jedino u slučaju političko-žurnalističke svinjarije „Vojko i Savle“, kad se pobunio manji deo novinara. Ali jeste kad su se u tom listu zapatili „Odjeci i reagovanja“, rubrika rezervisana za nacionalističke krike i podrigivanja, uglavnom uvredljiva, mizerna, podla, ogavna, nekulturna i nadasve ružna „pisma“, upućena kritičarima vlasti, naročito druge nacionalnosti ili vere (ima ih koji tvrde da je stvarni rat koji je usledio bio tek produžetak „Odjeka i reagovanja“ i Drugog dnevnika RTS-a). Ćutali su novinari ove kuće i kad su zaziranje, režanje, ksenofobija, mržnja i sponzorisanje naci pražnjenja bili konstanta „Politike“ svih narednih godina. Ćutali su i posle odlaska Miloševića sa vlasti, i u doba LJilje Smajlović, najboljeg (doduše, samo u prvom mandatu) postpetooktobarskog urednika „Politike“, kad su, tu i tamo, promicali naslovi i štiva koji ne priliče famoznoj izanđaloj reputaciji lista. Ali nikad, NIKAD u istoriji „Politike“ ta tišina nije bila gromoglasnija nego danas kad je ekipa predvođena Žarkom Rakićem i Goranom Kozićem, profesionalnost i etiku svojih urednika i novinara srozala na nivo tla, da je valjanje u blatu – svakodnevica.

Kolege iz „Politike“, međutim, uporno ćute, na svim nivoima i u globalu: i kad „urednici“ proteraju Dušana Petričića; i kad štampaju prljav tekst, sa lažnim potpisom i takvom fotkom; i kad „Politika“, poput „Bazara“, nekad, kad je delio šemu za goblene, danas kao specijalan dodatak štampa pamflet opskurnog portala „Antidot“ i…!

Teza da su novine savest društva pripada dobu Edvarda Kardelja. LJudi imaju savest. Kao što bi i novinari morali da imaju svoju savest.

Da; „postoji smrad pred kojim nije dovoljno zapušiti nos!“

Pitaće vas jednom – „Što ne izbaciste đubre?!“

P. S. Ovaj tekst pisan je peti dan otkako se narodni poslanik dr Vladimir Orlić pridružio Vučićevom pozivu na dijalog o Kosovu: „Rešenje (Sande) Rašković Ivić za KiM je čist idiotizam!“

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend