16. sep 2022.

Negiranje srebreničkog genocida u Srbiji: Politička, medijska i kulturna strategija

Intenzivirano negiranje genocida u srbijanskim medijima.

U današnjoj Srbiji, u javnom govoru, “genocid” je visokofrekventan pojam: možete otići na sajt bezmalo bilo kog medija, pogotovo onih tabloidnih i bliskih vlasti, i pronaći stotine priloga u kojima se ovaj termin spominje i tretira. Govori se, s vremena na vreme, i o genocidu u Srebrenici, ali isključivo u cilju njegove relativizacije, negiranja, pa i ismejavanja. Ako se i prihvati da je “nekakav zločin” nad bošnjačkim civilima 1995. godine u Srebenici i izvršen, to svakako nije genocid – opšte je mesto u medijima Srbije.

U kontekstu političke borbe, protivnici Vučićeve vlasti se dezavuišu kao “neprijatelji društva” samo zato što navodno tvrde da se u Srebrenici desio genocid. U protekloj predsedničkoj utrci, koja je održana aprila ove godine, Vučićev protivkandidat Zdravko Ponoš “optuživan” je da je priznao genocid u Srebrenici, iako on to – na žalost, rekli bismo – nije učinio, već je samo rekao da podržava Deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici iz 2010. godine, u kojoj se reč “genocid” uopšte i ne spominje. Jedini predsednički kandidat, od njih osam na listi, koji je za zločin u Srebrenici koristio termin utvrđen presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnog suda pravde (ICJ) jeste profesorka Biljana Stojković, koju je podržala zeleno-leva koalicija “Moramo”. Opozicioni političari, i oni iz građanskog spektra, retko će upotrebiti ovaj termin, čak i ako ne spore sudski utvrđene činjenice o razmerama zlodela.

Međutim, u javnom govoru termin “genocid” se mnogo češće i sve intenzivnije koristi kada se govori o zločinima nad srpskim narodom, bilo da se radi o zločinima iz Drugog svetskog rata, ili onim iz devedesetih godina prošloga stoleća.

Uobičajeno je, recimo, da se hrvatska akcija “Oluja” proglašava genocidom, kao i zločini nad Srbima na Kosovu tokom devedesetih. Da je u pitanju jasan politički plan relativizacije i revizije nedavne prošlosti, autoviktimizacije i sistemskog korišćenja ovog pojma, ne govore samo izjave pojedinih političara iz vlasti, već i neki važni državni strateški dokumenti.

Recimo, “genocid” je jedan o najvažnijih pojmova dokumenta pod nazivom Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029. godine. Država se, po njemu, strateški opredeljuje da ogromna sredstva uloži u “istraživanja genocida nad srpskim narodom tokom XX veka”, jer je genocid, kako se kaže, “odrednica istorijske samosvesti naše savremenosti i budućnosti”. Potrebna je sistematska podrška “ustanovama i istraživačima u izučavanju ove opsežne tematske oblasti, kao i širokom i odgovornom prezentovanju dosadašnjih rezultata, kroz različite oblike kulture sećanja u zemlji i inostranstvu (od muzejskih postavki i tematskih izložbi, do publikacija i komemorativnih manifestacija i programskih sadržaja u školama i medijima)”. Posmatrajući kulturnu produkciju, podržanu od države, jasno je da se ova Strategija poštuje.

Mediji bliski vlasti ili desnici nedvosmisleno podržavaju rusku agresiju na Ukrajinu, te reprodukuju propagandne matrice moskovske ratne propagande. Tako će, recimo, reč “genocid” koristiti kada se govori o zločinima nad pripadnicima ruske manjine u Ukrajini, ali i oštro protestovati kada se sama ruska invazija nazove tim imenom.

Negiranje genocida u Srebrenici

Rezultati Izvještaja o negiranju genocida u Srebrenici 2022., kojeg je nedavno objavio Memorijalni centar Srebrenica, a u kojem se konstatuje da je u javnom prostoru u odnosu na prethodnu godinu došlo do intenziviranja negacije genocida i glorifikacije ratnih zločina i zločinaca u regionu, a da je Srbija u tome šampion – na žalost ne predstavljaju nikakvo iznenađenje. Naime, javni govor u Srbiji je iz godine u godinu sve više zatrovan nacionalizmom, šovinizmom, prizemnom propagandom, proizvodnjom mržnje, straha i nesigurnosti, da je to vidljivo i bez opsežnih istraživanja.

Autoviktimizirajuće nacionalističke i ratotvorne matrice s kraja osamdesetih i devedesetih ponovo su postale apsolutni mainstream, što nije neobično s obzirom da su na pozicijama moći bezmalo identične politička i društvene elite kao i u poslednjoj deceniji prošloga stoleća. Ukratko, Srbi su – po toj projekciji – “poseban narod”, kojeg zbog te “posebnosti” svi mrze, i koji su uvek i samo žrtve, nikako zločinci. Sasvim je, dakle, logično što su u takvoj konstelaciji u srbijanskim medijima u najvećoj meri zastupljeni, kako Izvještaj navodi, aktivno poricanje genocida u Srebrenici, produkcija “alternativne istorije” i teorija zavere, sprečavanje javnog govora o genocidu utemeljenom na sudski utvrđenim činjenicama i drugi oblici osporavanja i relativizacije. Od ukupno 693 regionalna slučaja javnog negiranja genocida koji su vojne i policijske snage Republike Srpske počinile u julu 1995. godine na teritoriji Srebrenice – na Srbiju otpada 476.

Izvještaj je pokrio period od maja 2021. do maja 2022. godine, i pravio usporedbu sa istim periodom godinu unazad i konstatovao pogoršanje stanje. Deluje realno da će razultati sledeće analize biti još porazniji. Recimo, portal “Istinomer” analizirao je kako su ove godine mediji u Srbiji izveštavali o Srebrenici u kontekstu obeležavanja godišnjice genocida.

Osim poricanja genocida ili njegove relativizacije, na delu je i viktimizacija Aleksandra Vučića. Predsednik Srbije ispao je – sudeći po srbijanskim medijima – najvećom žrtvom 11. jula, jer su ga pre sedam godina u Potočarima “pokušali ubiti”. Šta još kažu srbijanski mediji, prema “Istinomeru”? Opet opšta mesta: “Jeste se dogodio neki zločin u Srebrenici – ali to sigurno nije bio genocid. Jeste da su ubijeni Bošnjaci, ali su stradali i Srbi. A uostalom i ti Bošnjaci su bili članovi Armije BiH. Genocid je izrežiran kako bi se naškodilo Srbiji.”

Pravnu ekspertkinju i borkinju za ljudska prava Vesnu Rakić Vodinelić rezultati Izvještaja nisu iznenadili. Ona smatra da je negiranje genocida u Srbiji svake godine sve snažnije, a da se ove godine može očekivati „pravi skok“. Kao razlog za to navodi rat u Ukrajini, koji je u Srbiji dodatno ustalasao nacionalističke strasti.

„Rat u Ukrajini je bitan ne sam po sebi nego zbog toga što ga vlast koristi za prenošenje skrivenih i neskrivenih poruka. Čitavim procesom dominira laž, koja se može kratko izraziti naslovom ’Ukrajina napala Rusiju’, a koji je ‘krasio’ naslovnu stranu najčitanijeg tabloida. U Putinu i današnjoj Rusiji većina građana Srbije vidi ‘zaštitnika’ i ‘zaštitu’ od istorijske i sudski utvrđene činjenice da je u Srebrenici počinjen genocid, da je Vojska Republike Srpske oglašena odgovornom za genocid, da je nekoliko visokih vojnih oficira i civilnih vođa proglašeno krivično odgovornim za genocid i kažnjeno i, najzad, da je utvrđeno da Republika Srbija nije postupila po Konvenciji za sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida, a tu Konvenciju su svojevremeno zagovarali, potpisali i ratifikovali organi tadašnje FNR Jugoslavije”, kaže ona u razgovoru za Mediacentar Sarajevo.

U Izvještaju se konstatuje da se negiranje genocida upisuje i u javne prostore (kroz grafite, poruke, nazive javnih ustanova i ulica), a svakako je najsignifikantniji primer za to mural Ratka Mladića u centru Beograda, koji, malo manje od godinu dana otkako je nastao, još uvek nije prekrečen i pored zahteva i protesta aktivističkih organizacija. Novi gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić odbio je, u međuvremenu, da da nalog za uklanjanje grafita jer, kako reče, “neće da ispunjava haške želje”. On je rekao da “ne zna da li je Mladić tokom rata počinio ratne zločine, ali da zna da je branio srpski narod u Bosni i Hercegovini”.

Ovakav narativ je inače sveprisutan i uobičajen u javnom govoru u Srbiji, dakle Šapićeva izjava nije izuzetak već pravilo, bilo da je u pitanju autentični stav ili “samo” podilaženje sistematski kreiranom odnosu javnosti prema genocidu u Srebenici. Kao što ovaj mural nije usamljen slučaj, jer slični crteži i napisi po zidovima niču širom Srbije i uglavnom bivaju nedirnuti.

Rakić-Vodinelić takođe smatra da murali Ratku Mladiću i drugim ratnim zločincima imaju važnu ulogu u poricanju srebreničkog genocida. “Tim likovima se pridaje značaj fresaka, oni se lažno tretiraju kao deo pravoslavne freska-tradicije, njihovi čuvari su tzv. navijači, dakle organizovani huligani, lažne nevladine organizacije poput ‘Levijatana’, a u krajnjoj konsekvenci država, tj. njena policija i parapolicija. Iako izrada, održavanje i čuvanje slike osuđenog ratnog zločinca potpada pod udar Krivičnog zakonika, paradoksalno je da se o tome vodi samo jedan prekršajni postupak, i to protiv Aide Ćorović, koja je simbolično pogodila jajetom sliku ratnog zločinca. Optužena je da je bacila jaje ‘na zid’, a u optužnom aktu ne stoji šta je na zidu bilo nacrtano”, kaže ona.

Spahović: Ratni huškači u poodmaklim godinama

Čuveni beogradski advokat Sead Spahović kaže da je, kada su u pitanju ratni zločini, uloga beogradskih medija identična kao devedesetih. On podseća da su ratni huškači iz poslednje decenije prošloga stoleća, sada u poodmaklim godinama, čvrsto etablirani u strukturama vlasti. “Novinski članci o tome kako je Ukrajina zapravo napala Rusiju ili kako je Naser Orić pobio 3.500 Srba u Bratuncu na nivou su informacija da su Hrvati u Osijeku ubili 40 beba u porodilištu ili da su u Sarajevu tokom rata bacali decu lavovima u ZOO-vrtu”, kaže on.

Dodaje kako je propuštena šansa da se ratni huškači krivično gone. Tužilaštvo za ratne zločine je – podseća – vodilo jednu preliminarnu istragu, ali je ona “iz njemu nepoznatnih razloga” obustavljena i gurnuta pod tepih. Radi se, podsetimo, o procesu na osnovu krivične prijave koje je podnelo Nezavisno udruženje novinara Srbije 2009. godine Tužilaštvu za ratne zločine protiv odgovornih osoba i novinara (u RTV Beograd, RTV Novi Sad, dnevnim listovima „Politika“, „Večernje novosti“…) koji su svojim uticajem i značenjem, kao državna medijska preduzeća, sprovodili „ratnohuškačku propagandu“ tokom devedesetih. Iz sadašnje pozicije posmatrano, ova krivična prijava nije imala nikakve šanse da rezultira ozbiljnim sudskim procesima, ali je uspela bar nakratko da pred svetlo reflektora postavi izuzetno važnu priču o užasu ratnohuškačkog novinarstva i njegovim posledicama. Posebno nikakvu šansu nije imala posle 2012. godine, i povratka – u punoj snazi – ratotvornih stranaka i političara na vlast.

Spahović kaže da mediji i novinari koji su huškali na rat sada “zatrpavaju istinu retroaktivno”. “Procenat onih koji gutaju ove laži je povećan s obzirom da su mladi ljudi dezinformisani, a stari odlaze po zakonima biologije. Posle 5. oktobra Srbija nije denacifikovana, a sada je otpor nacionalizmu manji nego 1992. Sve relevantne političke snage u Srbiji su izrazito nacionalističke”, navodi on.

Smatra da negiranje genocida ima dva nivoa, a u okviru prvog postoje tri “linije odbrane”. “Prva je – to se nije desilo (ovo je tvrdio Karadžićev savetnik Jovan Zametica), druga je – to se desilo, ali ne tako nego drugačije (ovo tvrdi Mladićev branilac, jer su se, po njemu, Bošnjaci sami poubijali u šumama oko Srebrenice), treće je – jeste se desilo, ali nismo mi krivi, nego oni (ovde se kombinuje vojna samoodbrana kod Nasera Orića sa mešetarenjem međunarodne zajednice, naročito Francuza, generala Moriona, itd.) Drugi nivo je negiranje legitimiteta Haškog tribunala. Tvrdi se da sude Amerikanci, da je ovaj sud antisrpski i da svi drugi imaju protekciju. Formiraju se državne komisije koje preispituju i negiraju pravnosnažne presude”, navodi Spahović.

Organizovani sistem propagande

Medijski ekspert Ilir Gaši u razgovoru za sarajevski Medija centar podseća da je današnje srpsko društvo u velikoj meri “izgrađeno na negaciji zločina koji su počinjeni u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu”. Tvrdi da se na tome radilo veoma dugo, a poslednjih desetak godina – i veoma uspešno, kroz temeljno vaspitavanje nacije u duhu Vučićevog razumevanja prošlosti, koje se svakodnevno odvija kroz odlično organizovani sistem propagande, kako u medijskom, tako i u obrazovnom sistemu. “Svrha ovog procesa je jednostavna – a to je stalno kreiranje osećaja ugroženosti srpskog naroda od spoljnog neprijatelja, kako bi se skrenula pažnja sa toga da je zemlja u stanju raspada, da su demokratske institucije doslovno uništene, i da državom vlada banda razbojnika”, kaže on.

Gaši podseća da su čak i u neuporedivo boljim društvenim uslovima procesi prihvatanja činjenice da su u ime određenog društva ili naroda izvršeni strašni zločini – veoma spori i bolni. “Razumljivo je što društva uglavnom gledaju da ih izbegnu po svaku cenu. Nije lako zapitati se – otkud ove kosti ovde? Ko ih je zakopao? Da li je sve što sam mislio i znao – pogrešno? Šta to znači po moj identitet? Da li sam ja imao neku ulogu u tome? Da li su moji roditelji imali neku ulogu u tome? I najvažnije i najteže – šta ja danas treba da radim s tim saznanjem? Jer, mera odgovornosti pojedinca možda i nije toliko u samom prihvatanju da se zločin dogodio, koliko u njegovom određivanju prema tome, i daljem delovanju u odnosu na to shvatanje”, kaže on.

Treba imati na umu da još uvek, kaže naš sagovornik, deluju ljudi koji su bili direktno uključeni u zločine, ili oni koji su iz zločina izvukli direktnu i ogromnu korist. “Oni, naravno, žele da zakopaju te kosti što je dublje moguće, da im se izgubi svaki trag. Problem je posebno veliki kada ti ljudi drže sve poluge moći u društvu, što je, bojim se, slučaj u Srbiji danas. Istinski je tužno to što su u velikoj meri uspeli da sopstvenu odgovornost i krivicu sakriju iza celog naroda, i da ubede taj narod da, braneći njih i njihove zločine, zapravo brani sebe”, kaže on.

Rehabilitacija i negiranje genocida

Vesna Rakić-Vodinelić u kontekst povećanog negiranja genocida u Srebrenici i zločina iz devedesetih dovodi i aktuelne sudske rehabilitacije četničkog pokreta u Srbiji. Praktično se njima rehabilituje ideologija koja je dovela i do ratova i zločina devedesetih. “Od svih mera suočavanja sa prošlošću sudski, a i drugi državni organi, najviše ’neguju’ rehabilitaciju, zato što se ona sprovodi i u javnosti doživljava ne kao ispravljanje ili otklanjanje nekadašnjih sudskih i administrativnih grešaka, već kao opravdavanje četničke i ljotićevske, dakle u osnovi fašističke ideologije. Osnovni pokretači takvog odnosa su državni organi, što u Srbiji znači politički najmoćniji ljudi. Poslednjih deset godina to je Aleksanar Vučić. Međutim, ne sme se zaboraviti ni agilnost Vojislava Koštunice u promovisanju nastrane ideje rehabilitacije, niti tolerancija Borisa Tadića prema čitavom ovom procesu”, navodi ona.

Ona podseća da su Aleksandar Vučić i Vojislav Šešelj bili ti koji su imali vodeću ulogu u negiranju genocida u Srebrenici i osporavanju presuda Haškog tribunala. “Uspeli su – što lično, što preko tabloida i svojih istomišljenika u ovom pogledu– da rašire ideju da bi priznavanje genocida u Srebrenici učinilo Srbe ‘genocidnim narodom’. Nije tu imala nikakvog uticaja ni potonja bliskost Vučića sa Angelom Merkel, koja je pri otvaranju spomenika holokaustu u Berlinu izjavila kako je ‘holokaust postao deo nemačkog nacionalnoj bića’, te zato ne sme biti zaboravljen i zato mora biti opomena za budućnost da se ne bi afirmisale ideje koje bi ga mogle ponoviti”, navodi Rakić-Vodinelić.

Po njoj, brojni državni organi u Srbiji “perfidno, usklađeno, aktvino i medijski oblikovano” pokušavaju da genocid u Srebrenici izbrišu iz istorijskog sećanja građana Srbije, te da, kod većine građana, u tome i uspevaju. “Negiranje genocida i porast nacionalizma, uvođenje fašističkih ideja u javni život danas su najučestaliji i najnekažnjiviji, od 5. oktobra 2000. naovamo. Protivljenje tome se svodi na nekoliko najupornijih nevladinih organizacija i pojedinaca, a oni nailaze na podsmeh većine, na organizovano nasilje i parapolicijske pretnje”, kaže ona.

Uloga medija ogromna, čak presudna

Gaši smatra da je mera suštinske snage i održivosti jednog društva, njegove sposobnost da opstane i da se razvija na zdravim vrednostima – upravo u mogućnosti kritičkog preispitivanja sopstvene prošlosti, prihvatanju grešaka i radu na tome da se greške ne ponove.

“Mislim da je srbijansko društvo na pogrešnom putu već najmanje 30, a možda i celih 40 godina. To znači da je, kada bismo sada stali i pogledali nazad, iza nas jedan veoma dugačak put, popločan mitovima i lažima, kojim se treba vratiti da bi se izašlo na pravi. I svakog sledećeg dana taj put iza nas je još duži, i napor koji je potrebno uložiti da se stvar preokrene je još veći. Zato – barem kratkoročno – zaista ima smisla prosto nastaviti da giljaš u istom smeru, dalje u samoobmanu, bez komplikovanih pitanja i neprijatnih suočavanja sa istinom. Problem je u tome što, dugoročno, ovaj pristup vodi u samoubistvo. I naše društvo svakog dana pravi još jedan korak u ovom smeru. Efekti toga se u Srbiji već uveliko osećaju, i bojim se da će u godinama pred nama biti sve jači i jači. Društvo je uveliko počelo da jede samo sebe”, kaže on.

On nije siguran da li je tačna teza da će buduće generacije, koje nisu bile direktno pogođene ratovima, pitanju suočavanja sa zločinima prići lakše. “To je možda u nekoj meri tačno, ali verujem ipak da protok vremena sam od sebe neće doneti nikakvo poboljšanje. Bitno je šta radimo danas – u državi, politici, obrazovanju, u medijima, civilnom sektoru, u celokupnoj javnoj sferi. To određuje našu budućnost. Na žalost, sve ono što se u društvu događa govori mi da nema puno šanse na skoro poboljšanje, a dokaza za pogoršanje ima napretek”, kaže on.

Gaši ističe da je uloga medija u procesu suočavanja ogromna, ako ne i presudna. On podseća na nekadašnju beogradsku radio-televiziju B92 i kaže da je za većinu zločina u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu saznao zahvaljući radu urednika i novinara ove kuće, kao i novinara drugih nezavisnih medija, poput “Vremena”, “Danasa” ili “Peščanika”. “Na žalost, možda baš i primer B92, koji se na veoma tužan način godinama survavao sve dublje i dublje u provaliju, da bi danas završio kao Vučićev tabloid, jedva malo manje odvratan od ‘Informera’ i ‘Srpskog telegrafa’, najbolje pokazuje da se mediji ne mogu posmatrati izdvojeno iz sistema u kojem operišu, pre svega ekonomskog i političkog. Nezavisni novinari su veoma hrabri ljudi, ali ako ne postoje uslovi za opstanak i razvoj nezavisnih medija – ni oni ne mogu dugo da izdrže. Danas takvi uslovi u Srbiji gotovo da ne postoje. Mislim da ni u regionu stvar nije bitno drugačija”, kaže on.

Neprevladana prošlost određuje našu budućnost – mediji kao čuvari vatre

Rakić-Vodinelić tvrdi da je otvorena, široka rasprava o ulozi Srbije u ratovima 90-ih, kao i u genocidu u Srebrenici – neophodna. Ona kaže da se slaže sa stavom Nenada Dimitrijevića, profesora na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, koji je napisao da prošlost sa kojom se nismo suočili, dakle neprevladana prošlost određuje budućnost zajednice. “Srbija je empirijski dokaz za to. Posle 5. oktobra nijedna vlast, izuzev Đinđićeve vlade, koja je otvorila dosijea UDBA-e i ranijih političkih policija, nije primenila niti jednu od pravnih mera suočavanja s prošlošću izuzev izigrane rehabilitacije i denacionalizacije. Ne zaboravimo da je denacionalizacija najpotpunije sprovedene kada je u.pitanju imovina crkava i verskih zajednica. Time je zadobijena javna ili prećutna lojalnost tradicionalnih verskih zajednica”, podseća ona.

“Sve ostale mere, ili su bile kratkotrajne (otvaranje dosijea) ili ih nije bilo – ni lustracije, ni ozbiljnih i okončanih suđenja za ratne zločine, ni obeštećenja civilnih žrtava rata, ni pokušaja pomirenja. Komisija koju je svojevremeno imenovao Koštunica, ono malo vremena koliko je radila više se bavila revizijom istorije nego pomirenjem. Na Balkanu, čije države gotovo da nemaju demokratski tradiciju koja bi trajala duže od desetak godina, i u kojima preovlađuje autoritarizam i kao sećanje i kao sadašnjost, suočavanje sa prošlošću kao organizovan proces ne može da počne niti da se odvija bez ozbiljne posvećenosti države. Ne vidim takvu mogućnost u bliskoj budućnosti. U međuvremenu, nezavisni mediji, zapravo nezavisni i posvećeni novinari, kao pojedinci, mogu da učine ono što je važno, iako mnogi to smatraju marginalnim: da budu čuvari vatre. Ima ljudi u Srbiji koji ne zaboravljaju važnost suočavanja s prošlošću, ne samo kao pitanje savesti, već kao pitanje budućnosti. Zato govorim o nužnosti čuvanja vatre”, kaže ona.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend