15. mar 2019.

Razlaz i povratak u kuću Borba

Odmicalo je proleće ’93.

Odmicao je, u sve težu fazu, i građanski rat.

Stezao se obruč oko nezavisne „Borbe“.

– Vidiš, Manojlo, ona crvena slova na vrhu kuće? E, tu će, uskoro, isto crveno, umesto „Borba“ pisati SPS! – pokazivao mi je ispruženim prstom svetleću reklamu na vrhu zgrade, uspravljen kao spomenik, savezni ministar za informacije Ignjatović.

Povezane priče

Shvatao sam taj zadah pretnji, koji je izbijao iz njegovih nadutih espeesovskih pluća.

Tadašnji većinski akcionar u listu Dušan Mijić, gazda sala- ša kod Sombora, imao je strateški plan – da zapleni „Borbinu“ zgradu sa 32.000 kvadrata! Zato se prisukao uz skute SPS. I zato smo ušli u žestoku, javnu polemiku, jer nisam hteo da uzme nešto u šta nije uložio ni marku. Deo medija, služeći vladajućoj partiji, navijao je za prevaranta.

U vatreni krug, koji se sve više raspirivao oko „Borbe“ i mene, uskočio je, vrlo sračunato, Slavko Ćuruvija, koga sam, u jednom trenutku, unapredio u urednika. Jer, bio je čovek zadatka, oštar, disciplinovan, pedantan. I neizmerno ambiciozan. Okupio je

oko sebe dvadesetak pristaša, „zdravo jezgro“, koji su želeli „promene“. Kakve – nisu znali.

Nestrpljiv, ušao je jednog dana kod mene, u kabinet, i otvorio prvi „pik“.

– Šefe, mogli bismo da napravimo jednu dobru kombinaciju…

– Nema kombinacija, Slavko! Zagazio si, već, u mutnu vodu!

– Pazi, pazi: Smeni Gruju i Radeta, pa da ja budem pomoćnik!

Ponuda je bila neprihvatljiva: da smenim Spasovića i Cvetićanina, dva odlična urednika i imenujem njega!

Nije prošlo mnogo vremena, a izvukao je drugog asa iz rukava:

– Šefe, povuci Slobu (Pavlovića) iz Vašingtona, pa ja da idem tamo. Istrošio se. Već imam neke veze i brzo bih se snašao.

Time bismo zatvorili…

– Slavko, ne budali! Ti nisi još završio srednju novinarsku školu, a već bi za dopisnika iz inostranstva! Ništa! Radi šta god hoćeš. Ali, zadavićeš se u toj halapljivosti!

Verovao sam, odista, da novinarski još nije bio sazreo. Četiri godine je bio u novinama. Pre toga radio je u analitičkoj službi Saveznog MUP. Nespretno, nesrećno, odao je jednu veliku policijsku tajnu (neću sada da je pominjem) i na zahtev ministra

policije Tora Ćulafića, Staša Marinković ga je udomio.

Smirivanja nije bilo. Udružili su se politika, biznis, uredničke ambicije. Video sam da dizgine popuštaju, pa i kod onih koji su bili dotad čvrsto uz mene.

Na sednici Upravnog odbora, 8. jula 1993, smenili su me uz obrazloženje: „Odluka se temelji na uverenju većine članova da je prekoračio ovlašćenja glavnog urednika.“

Jedna jedina rečenica!

Savršena smejurija!

Očekivao sam takvu odluku. Povukao sam se, posle sednice UO, u svoju sobu i rekao sekretarici Lidiji da niko ne ulazi. Malo, sam sa sobom. Jer su, uz ostalo, ispred kabineta čekali mnogi zaposleni, kamere, novinari.

Odjednom su se raširila tapacirana vrata.

– Šta ćeš ti ovde? Napolje! – prodrao sam se na Slavka.

– Šefe, samo da ti kažem: ovako je moralo da bude. Ti si najbolji urednik, ali…

– Izađi! Pristao si da izdaš! Bićeš njihov otirač za noge! Bićeš koji mesec i odgurnuće te! – izlio sam bujicu reči, neke i nepristojne.

Sutradan je na dnu prve strane objavljena vestica od desetak redova o imenovanju v. d. glavnog urednika Ćuruvije i poslednja rečenica, odvojena zvezdicom, da je ceo kolegijum podneo ostavku.

Posle samo desetak dana uvideo je kako je taj posao hleb sa devet crnih kora. Otišli su kod Vuka Draškovića da prave intervju. „Kralj trgova“ se, na kraju intervjua, zahvalio meni, smenjenom, zato što je svakog dana, dok je ležao u zatvoru, na prvoj strani „Borbe“ morala da bude informacija o njegovom zdravstvenom stanju. Slavko je, naravno, tu rečenicu hteo da izbaci.

– Ne može. Mora da ostane! Ako to ne može, nema intervjua – bio je uporan Vuk.

Ostalo je. Hvala Vuku!

Prognoza mi je bila tačna: posle tri meseca Slavko je smenjen.

Politika je, opet, pobedila.

Politika, moja prva pratilja, srušila je i mene i mog naslednika.

Dalji rasplet događaja je poznat: „Borba“ je ponovo postala državna i crvena, veliko novinarsko jezgro formiralo je „Našu Borbu“ (pa posle „Danas“), a Slavko je, sa Momom Đorgovićem,

pokrenuo „Nedeljni telegraf“. Ta njihova „ljubav“ mi je bila neobična. Nisu se baš trpeli dok su bili u mom kolegijumu. Tada su se obojica bavila biznisom: Slavko je proizvodio neke figure i suvenire od drveta i prodavao ih u „Beogradskom izlogu“, a Moma je na Kopaoniku održavao prestižnu poslastičarnicu „Viena“.

Koliko su od toga profitirali da bi pokrenuli privatne novine – nije ni važno.

Đorgović je ostao u „Nedeljnom telegrafu“, a Slavko započeo „Dnevni telegraf“. Postoji dosta autentična priča da je Mira Marković dala pozamašnu sumu maraka za te novine.

Veoma, veoma mi je žao što je Slavko Ćuruvija prerano okončao život. I to na tako brutalan, podmukao, policijski, mučki način. U crnom tunelu. Na crveni Uskrs.

Ni toliko godina posle zlodela nije razjašnjeno ko je to i zašto naredio.

Ćuruvijino ubistvo je svevišnja opomena. Gorko iskustvo.

Preskupa žrtva.

Slavko je, čini mi se, bio razapet između vlastitih želja i ciljeva; između novinarstva i politike; između realnosti i ambicije; između goropadnog sistema i verovanja u bolje i lepše; između slobode reči i otvorenih zatvorskih vrata.

Nije se moglo plesati sa vampirima, a verovati da je to bečki valcer.

Nije se moglo stajati na stepenicama julovske vile i usred njihovog slavlja, a gledati u vrt nade.

On je bio jak – oni još jači.

On je verovao u pobedu – oni su i svoje poraze već proglašavali u trijumf.

On je mislio da naslovnim stranicama ili govorima u Stejt departmentu može da promeni već krastavo lice vlasti, a oni su u galopu, mamuzajući, prolazili pored nas, sa osmehom i prezirom.

Oni su i smrt voleli.

Zato i danas odlazimo pred kosturnice izgubljenih nada.

Pred slomljene spomenike ideja.

Cveće zla se i dalje polaže.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend