18. sep 2017.

Rijaliti i hapšenje: Upotreba ubistva za podizanje gledanosti i zgrtanje novca

Slučaj ubijene pevačice Jelene Marjanović postao je i pre hapšenja njenog supruga školski primer sistematskog kršenja medijskih i drugih zakona. Tokom kompletne istrage, svih godinu i po dana, mediji su bili aktivni učesnici: podaci iz istrage pojavljivali su se na dnevnom nivou, javnosti je „na izvol'te“ bio serviran svaki detaljčić, da bi osumnjičeni, čije je hapšenje pre toga najavljeno, bio pritvoren nekoliko dana pošto je ušao u rijaliti „Zadruga“

Foto: Screenshot Zadruga – Predstavljanje Zoran Marjanović

Hapšenje Zorana Marjanovića u večernjim satima 15. septembra, zbog sumnje da je ubio svoju suprugu Jelenu, privuklo je više medijske pažnje od hapšenja nekih haških optuženika, inspirisalo nekoliko teorija zavere i otvorilo niz pitanja o odnosima policije, istražnih organa i medija.

Ništa to nije čudno ako se ima u vidu da je slučaj ubijene pevačice odavno postao školski primer sistematskog kršenja medijskih i drugih zakona, kao i profesionalnih kodeksa novinarstva; tačka na kojoj se jasno vidi dokle su neki ovdašnji mediji stigli u svojoj dugogodišnjoj krvožednoj misiji; priča na kojoj bi neki budući teoretičari medija već sada mogli da doktoriraju, a koje svaki pristojan novinar može samo da se stidi.

U tom smislu, veliko finale sasvim je u skladu s onim što je dosad viđeno.

Zadružno dobro

Prvo što je pobudilo sumnju i što je na kraju dovelo do poziva Udruženja novinara Srbije da se preispita moguća zloupotreba nacionalne frekvencije jeste činjenica da je ovo hapšenje skoro do u detalj najavljeno još 31. avgusta, u jutarnjem programu TV Hepi, gde je Milomir Marić rekao kako će Marjanović biti uhapšen uživo u rijalitiju „Zadruga“ u koji je tek trebalo da uđe.

I zaista, desilo se da je 16 dana posle tog proročanstva, do takvog hapšenja i došlo – doduše, ne uživo, ali samo nekoliko sati nakon što je Marjanović „privremeno“ napustio rijaliti imanje kako bi navodno regulisao probleme s centrom za socijalni rad koji mu je, isto tako navodno, zapretio da će mu oduzeti dete.

Ako su nadležni zaista očekivali da mediji ubicu „uteraju u laž“ i prinude ga da se otkrije, ako su medije koristili kao ispomoć, situacija je u srpskom društvu znatno ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda

Prvo je pitanje, dakle, kako je Marić znao šta će se dogoditi. Od koga je to saznao? I zašto je taj neko ko mu je to rekao, ako je ikakav profesionalac, dozvolio Marjanoviću da uđe u rijaliti i tako od sopstvenog hapšenja napravi još jedan štos za podizanje gledanosti TV Pink?

Drugo, daleko značajnije, ali i daleko lakše pitanje jeste da li je i Željko Mitrović znao šta se sprema. Sumnja u tako nešto svakako postoji, tim pre što je Marjanović tokom čitavog svog boravka u „Zadruzi“ naprosto guran da priča isključivo o ubistvu, da bi posle njegovog hapšenja svi ukućani imali priliku da se izjašnjavaju o tom događaju. Hapšenje je na taj način postalo deo „Zadruge“, Marjanovićevi cimeri aktivni učesnici drame, a realnost tragikomično isprepletena s rijalitijem.

Ipak, teško da će se iko od nadležnih baviti ovom temom. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) ni inače ne radi svoj posao, a tužilaštvo i policija sigurno neće prionuti da čiste sopstvene redove. Stvar će jednostavno biti zaboravljena – do neke sledeće prilike.

Da je Srbija država kao što nije, ovo bi svakako bio skandal od prvorazrednog nacionalnog značaja, jer odlivanje informacija iz istrage direktno u medije i manipulacija istražnim postupcima radi povećanja gledanosti teme su na kojima se pokazuje kako uređenost medija, tako i uređenost policije, tužilaštva, pravosuđa, pa i države.

Beščašće dugo godinu i po dana

Nakon hapšenja, slučaj Marjanović opet je zagospodario naslovnim stranama i postao tema kojoj ništa drugo ne može da konkuriše. Raspravlja se da li je uhapšeni Zoran imao pomagače, koliko je pomagača bilo, da li je njegova supruga imala ljubavnika i ko je taj bio, kako je proteklo hapšenje, ko će brinuti o detetu, ko je tajanstvena prijateljica koja je bila prisutna u trenutku hapšenja, dok se krivica uhapšenog više i ne dovodi u pitanje.

Sve ove priče su, podrazumeva se, prepune spekulacija koje su predstavljene kao nesumnjive činjenice, kršenja prava na privatnost, kršenja prava na pretpostavku nevinosti i, uopšte, svih zamislivih i nezamislivih kršenja Kodeksa novinara Srbije.

Da je Srbija država kao što nije, ovo bi svakako bio skandal od prvorazrednog nacionalnog značaja, jer odlivanje informacija iz istrage direktno u medije i manipulacija istražnim postupcima radi povećanja gledanosti teme su na kojima se pokazuje kako uređenost medija, tako i uređenost policije, tužilaštva, pravosuđa, pa i države

Ni to nije za čuđenje. U aprilu 2016. godine, kada je ubijena Jelena Marjanović, Savet za štampu je u svom redovnom dnevnom monitoringu dnevnih listova zabeležio 617 tekstova u kojima je prekršena neka odredba Kodeksa novinara Srbije – od tog broja, više od 100 tekstova bilo je posvećeno upravo ovom slučaju.

Za poslednje tri godine, koliko se radi dnevni monitoring, nikada, čak ni kada su u pitanju višenedeljne političke harange u medijima, nijedna priča nije bila toliko zastupljena među onima u kojima su prekršeni etički standardi. Nikada se istom temom nije bavila gotovo trećina „notiranih“ tekstova.

Pre svega, tokom godinu i po dana otkako se ubistvo dogodilo, mediji su spekulisali o mogućim počiniocima – svaki od njih bio je uredno imenovan i identifikovan, i svaki gotovo uvek označen kao nesumnjivi ubica. Iako je time u startu prekršeno ljudsko pravo tih osoba na pretpostavku nevinosti, tabloidi su ih ovih dana opet „izvukli iz anonimnosti“ i uredno hronološki poređali: od „čoveka sa štapom“, preko komšije, nepoznatog bicikliste, „mladića uhapšenog na 40-dnevnom pomenu“, preko niza kumova, partnera i rodbine, sve do kamiondžije serijskog ubice iz Nemačke.

Tokom kompletne istrage, svih godinu i po dana, mediji su bili aktivni učesnici: podaci iz istrage pojavljivali su se na dnevnom nivou, javnosti je „na izvol’te“ bio serviran svaki detaljčić: od tragova DNK na tangama ubijene žene, preko opisa rana na glavi, do najsvežije i (za širu javnost) više nego suvišne i uznemirujuće storije u kojoj smo saznali i da „vreća za transport leševa ne upija krv“.

Dva su najverovatnija razloga za ovakvo ponašanje medija. Prvi leži u činjenici da su se ovde ukrstila dva etički najosetljivija dela domaće štampe – onaj koji se bavi estradom i onaj koji se bavi kriminalom (a među kojima je teško odrediti ko više i ko žešće krši Kodeks). Drugi, znatno važniji, svakako je pogrešno shvaćena uloga medija, tj. nepoznavanje granica do kojih mediji smeju da idu u svojoj delatnosti.

Samo neki od naslova tabloida o slučaju Marjanović

Na sednici Saveta za štampu u junu 2016, kada se odlučivalo o više žalbi u vezi s ovim slučajem, tadašnja urednica jednog tabloida i bivša članica Saveta naglasila je da „nije bilo nikakvih zvaničnih informacija, pa su mediji morali da spekulišu i nagađaju“, ali i da se „vidi neka vrsta prećutne saglasnosti između policije i medija, da se stalnim pisanjem o tom slučaju izvrši pritisak na ubicu“. Njena teza bila je da su „mediji na taj način pokazali i neku vrstu društvene odgovornosti time što su pomagali da se uhvati ubica“.

U tom trenutku, ako ne i ranije, nadležni su morali da upozore medije da ne rade njihov posao, da ne remete istragu i da ne pokušavaju da „pomognu“. S druge strane, ako su nadležni zaista očekivali da mediji ubicu „uteraju u laž“ i prinude ga da se otkrije, ako su medije koristili kao ispomoć, situacija je u srpskom društvu znatno ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda.

Znaci smrti i lebdeća žena

U čitavoj toj stvari, najviše su stradali članovi porodice Marjanović. Osim što su optuženi da uzimaju tablete kako bi zavarali poligraf na kojem su se svi izređali, da su sektaši ili psihički nestabilni, periodično su direktno ili indirektno lično optuživani da su ubice. Suprug Zoran je u tom kontekstu bio najčešće pominjan, ali nisu pošteđeni ni njegova majka i otac, kao ni brat – tako je majka detaljno opisivana kao nadrilekarka i sektašica čiji je DNK pronađen na Jeleninoj trenerci, otac kao despot koji je „pao na poligrafu“, a brat kao čovek koji ima duboke probleme kako sa sobom, tako i sa ubijenom snajkom (pa je i „pesmama pokazao mesto i način na koji je izvršeno ubistvo“).

Najmorbidnija je ipak bila teza o umešanosti Zoranovog sina iz prvog braka, inače maloletnika kojeg su mediji opisali kao dečka „čudne naravi“, koji je bio „opčinjen maćehom“.

Povezane priče

U svim ovim slučajevima bilo je drastično kršeno pravo na privatnost porodice, a u slučaju sina i obaveza novinara da zaštite identitet maloletne osobe. Sve zajedno, uglavnom je delovalo kao spekulisanje bazirano na komšijskim pričama, ponekad i kao puko lupetanje radi podizanja tiraža. A kao što u takvim situacijama i inače biva, i ovde se dogodilo da je jedna budalaština vukla drugu, druga treću i da se vrlo brzo stiglo do tekstova koji bi bili komični da nisu za plakanje. Jedan od takvih svakako je onaj u kojem se detaljno prepričavaju svedočenja o Jeleninom duhu koji luta nasipom na kojem je ubijena, uz slikovite opise „lepe devojke koja lebdi“.

U užu konkurenciju ušla je i priča o „simbolima smrti“ na dvorišnoj fasadi kuće Marjanovića, koja je dovela do niza tekstova u kojima se bazična tvrdnja demantuje i objašnjava da nije u pitanju nikakav satanizam, već boja zaostala od farbanja automobila.

Pita li se neko o detetu

Sve to, međutim, nije bilo ništa u odnosu na ono što su mediji učinili i što i dalje čine Jani Marjanović, šestogodišnjoj ćerki ubijene Jelene i uhapšenog Zorana. Kao da nije dovoljno što joj je majka ubijena, a što su za ubistvo sumnjičeni njeni najbliži, devojčica je nemilice razvlačena po medijima – objavljivano je sve – od opisa njenog dnevnog rasporeda, preko tuge za majkom, njene najdublje intime, do dana kada je prvi put otišla na majčin grob.

Da li je i Željko Mitrović znao šta se sprema? Sumnja u tako nešto svakako postoji, tim pre što je Marjanović tokom čitavog svog boravka u „Zadruzi“ naprosto guran da priča isključivo o ubistvu, da bi posle njegovog hapšenja svi ukućani imali priliku da se izjašnjavaju o tom događaju. Hapšenje je na taj način postalo deo „Zadruge“, Marjanovićevi cimeri aktivni učesnici drame, a realnost tragikomično isprepletena s rijalitijem

Koliko god takve priče privlačile publiku, one jednostavno nisu smele da budu teme u medijima. Čak i u situacijama kada su članovi porodice pričali to što su pričali, novinari su bili ti koji su morali da zaštite dete – jer, za razliku od članova porodice u kojoj je inače vanredno stanje i od kojih ne može da se očekuje da budu upoznati s posledicama svojih ispovesti, novinari bi morali da znaju elementarna pravila svoje profesije. To dete moralo je da bude zaštićeno i tu debate i nikakvog opravdanja jednostavno nema.

Pita li se neko uopšte kako će njoj biti za 10 godina, kada „progugla“ ime svoje majke, pa vidi da joj je lobanja bila probijena šrafcigerom, da je leš bio natopljen krvlju, da je bakin DNK pronađen na maminoj garderobi, da je ona pričala sa mrtvom majkom… Kako će ona živeti posle svega toga?

Zbog svega ovoga, hapšenje Zorana Marjanovića na način i u vreme kada je izvedeno, sasvim se uklapa u već uspostavljene trendove kada je ovaj slučaj u pitanju. Jer, žena ubijena na nasipu u Borči odavno je prestala da bude samo ubijena žena, a njena priča odavno je nadrasla priču o ubistvu. Ona je, nažalost, postala slika propasti domaćih medija, njihovog potonuća u nemoralno, njihovog nedostatka obzira, empatije i osećaja prema drugim ljudskim bićima, kao i njihove nedopustive povezanosti s policijom, istražnim organima i pravosuđem.

U tom smislu, ulazak Zorana Marjanovića u Pinkovu pomerenu realnost i sve što se potom dogodilo bili su dramaturški neizbežni. U suprotnom, sunovrat ne bi bio ni izbliza toliko uverljiv i očigledan.

1 komentar za: “Rijaliti i hapšenje: Upotreba ubistva za podizanje gledanosti i zgrtanje novca

  1. Zoran Ćirjaković

    I na kraju analize, nastavak širenja moralne panike. „Ovce“ su se otele elitnim „pastirima“, sprema se kraj sveta.

    24. sep 2017. at 23:37

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend