09. nov 2020.

Sloboda ili smrt? Za medije i Republiku!

Za slobodu govora se vredi boriti, živeti, pa i umirati. U pitanju jeste pravo ili sloboda koja je fundamentalna, neotuđiva i univerzalna poput ljudskih prava, odnosno poput prava na život, slobodu i potragu za srećom. Sloboda govora je najbolji protivotrov i zaklon protiv tiranije

Ilustracija: Milan Dog

Da li je sloboda govora i izražavanja vredna ijednog izgubljenog ljudskog života? Pošto su zbog (in)direktne odbrane slobode govora, u Francuskoj nedavno i brutalno ubijene četiri osobe.

Prvo je u Parizu 16. oktobra ubijen nastavnik istorije Samuel Pati zato što je svojim učenicima pedagoški pokazao karikature Muhameda iz francuskog satiričnog i kultnog lista Šarli ebdo, a u okvirima nastavne jedinice o slobodi govora i izražavanja.

Učenicima čija verska osećanja mogu biti povređena poručio je da čak i ne moraju da prisustvuju ovom školskom času i toj smrtonosnoj, a životnoj lekciji. Nije vredelo. Pati je dobio na stotine pretnji smrću, a ubrzo je i izboden na smrt. Devetnaestogodišnjak poreklom iz Čečenije mu je glavu odsekao nožem.

Francuska javnost i predsednik Makron reagovali su ponosno, nepokolebljivo, kurčevito i hrabro. Poručili su da osnovne vrednosti Republike i sekularizma neće ustuknuti, niti se povući pred pretnjama nasiljem.

Kao što je Njutn u Kembridžu otkrio gravitaciju, Darvin na Galapagosu evoluciju, a Tesla u Njujorku snagu naizmenične struje, francuski filozofi prosvetiteljstva poput Voltera i kompanije u Parizu su otkrili – društvenu snagu slobodne reči

Ove iste karikature tada su projektovane i po vladinim zgradama u Monpeljeu i Tuluzu. A zatim je 30. oktobra troje ljudi ubijeno u crkvi u Nici. Izbodeni su noževima, a jednoj je 60-godišnjoj ženi takođe gotovo odsečena glava. Uzgred, francuska policija istog dana je ubila i antimuslimanskog ekstremistu i neofašistu „Identitarca“ koji je u majici „Odbranimo Evropu“ (od islama i/ili migranata) mahao vatrenim oružjem u Avinjonu.

Tada se prisetimo i da je u terorističkom napadu na redakciju spomenutog Šarli ebdoa 2015. godine masakrirano 12 ljudi (a 2011. im je bomba podmetnuta u redakciju). Ili, da su karikature Muhameda u danskom listu Jilands posten 2005. godine prouzrokovale spiralu nasilja i smrti širom sveta, sa najmanje 250 mrtvih.

I petnaest godina nakon globalne krize zbog ovih karikatura, danski novinar i urednik Jilands postena Fleming Roz i danas živi u pratnji trojice telohranitelja. Naime, njegovo ime nalazi se na Al Kaidinoj listi za odstrel, odnosno na jednoj „Traži se: živ ili mrtav“ poternici zbog „zločina protiv islama“ u svojevrsnoj perverziji poternica iz vestern filmova. Sa ovog spiska precrtano je ime Stefana Šarba Šarbonjea pošto je 2015. uspešno streljan u redakciji Šarli ebdoa.

I zato, da li je vredelo? Da li je sloboda govora i izražavanja, pa i sloboda bespoštednog vređanja i bogohuljenja, zaista toliko važna da neki ljudi tim povodom i doslovno izgube glavu? Da njihova deca ostanu bez majke ili oca? Da stradaju novinari, karikaturisti, nastavnici, pa i stariji sugrađani po crkvama, putnici po podzemnim železnicama, prolaznici po ulicama?

Ako bismo upitali kanadskog premijera Džastina Trudoa, nije. Zato što je Trudo, osudivši terorističke napade, bio metiljavo i opštemestaški dodao da „sloboda govora nije neograničena“, te da „ne sme da arbitrarno i bespotrebno vređa“ određene (verske) zajednice. A je li, moliću lepo?

Svojevremeno je i relativno progresivni papa Franja poručio nešto slično, a to je da „ne smemo ismevati veru drugih“, glede Šarli ebdoa. Vlada Saudijske Arabije, koja inače ubija i kamenuje homoseksualce, preljubnice, bogohulnike i „veštice“, utvrdila je da „intelektualne i kulturne slobode moraju biti svetionik poštovanja, tolerancije i mira“, a ne verskih uvreda.

A bivši premijer Malezije komotno je tvitnuo da „Muslimani imaju pravo na to da budu besni i da ubiju milione Francuza zbog masakra iz prošlosti“ i da „Francuzi treba da uče svoj narod da poštuje tuđa osećanja“. Tviter mu je obrisao taj izliv lažne ekvivalencije u mozak i na tastaturu.

Živimo u svetu u kojem vračevi, proroci, pape, patrijarsi, mitropoliti, imami ili gurui više nemaju tapiju na istinu. Baš kao ni muškarci, belci, očevi, vaskolike gazde i moćnici… Sloboda govora je najbolji protivotrov i zaklon protiv tiranije

Kao poslovična meta napada i vreća za udaranje materijalizovao se francuski predsednik Emanuel Makron, a zbog odbrane i zaštite slobode govora i sekularizma francuske Republike mu. Makronova slika spaljena je na masovnim demonstracijama u Bangladešu, dok je, ironično, u karikaturama u iranskim medijima prikazan kao – đavo ili Sotona lično.

Pa ipak, koliko nam je poznato, francuski teroristi ne planiraju mitraljeski upad u redakciju iranskih listova, zar ne?

Najzad, turski predsednik Erdogan apelovao je na muslimane da bojkotuju francusku robu i usluge, i poručio da je „Emanuelu Makronu potreban tretman na mentalnom nivou“. Uzgred, Šarli ebdo je na naslovnici od 27. oktobra prikazao Erdogana kako u donjem vešu podiže suknju žene u hidžabu i otkriva joj zadnjicu, a ona poručuje „Uh, prorok!“

S tim u vezi, biće da dojučerašnji ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević u našoj Republici ima pojedine globalne saborce u mišljenju, u (be)smislu njegovih smatranja i saopštavanja o šatro skarednim karikaturama grupe „Momci“, te laičkih i etnonacionalističkih upuštanja u estetiku i psihoanalizu izvesnog Kenjkavca. Da li su to pravoslavni fundamentalisti i četnonacionalisti u Srbiji možda trebali da povade noževe i kame (a ne samo suzavac) u svom razbijanju izložbe stripova, da bismo hrabro i nepokolebljivo osudili ovaj, realno – interni terorizam?

* * *

A za slobodu govora se vredi boriti, živeti, pa i umirati. U pitanju jeste pravo ili sloboda koja je fundamentalna, neotuđiva i univerzalna poput ljudskih prava, odnosno poput prava na život, slobodu i potragu za srećom iz Deklaracije o nezavisnosti još davne 1776. I o čemu ponajbolje svedoči sunarodnik politički prekorektnog Džastina Trudoa, kognitivni naučnik i publicista sa Harvarda Stiven Pinker.

Za Pinkera, sloboda govora je fantastična drangulija i prosvetiteljska izmišljotina koja, prvo, implicira da uopšte razgovaramo u tom nekom društvu. Da međusobno delimo mišljenja, stavove, ideje i smatranja, umesto da, recimo, obaramo ruke, borimo se u dvobojima ili takmičimo na izborima za „Miss“.

I, drugo, da najzad živimo u svetu u kojem vračevi, proroci, pape, patrijarsi, mitropoliti, imami ili gurui više nemaju tapiju ili monopol na istinu. Baš kao ni muškarci, belci, očevi, starija braća i vaskolike gazde i moćnici, kraljevi, mandarini, premijeri i predsednici. Jer, treće, sloboda govora je najbolji protivotrov, bedem ili zaklon protiv tiranije.

U tom smislu, kako su fašisti uopšte bili stekli vlast u Evropi u prvoj polovini 20. veka? Tako što su njihovi parareligijski i naoružani fanatici maltretirali, zastrašivali i progonili svoje kritičare i protivnike.

A slobodna reč i misao je prva stvar koja umire i strada kada oni i njima slični preuzmu vlast. Otprilike kao što novinare i danas progone, hapse, zatvaraju, ubijaju i truju u Rusiji ili u Kini.

A za slobodu govora se vredi boriti, živeti, pa i umirati. U pitanju jeste pravo ili sloboda koja je fundamentalna, neotuđiva i univerzalna poput ljudskih prava, odnosno poput prava na život, slobodu i potragu za srećom

Nemoguće je preceniti značaj ovog društvenog i kulturnog otkrića – slobode govora. A koje se, uzgred, pojavilo upravo u francuskim salonima, kafeima, restoranima i kafanama.

Jer baš kao što je Njutn u Kembridžu otkrio gravitaciju, Darvin na Galapagosu evoluciju putem prirodne selekcije, a Tesla u Njujorku snagu naizmenične struje, francuski filozofi prosvetiteljstva poput Voltera i kompanije u Parizu su otkrili – društvenu snagu slobodne reči. Slobode govora i izražavanja.

Tada su argumentovali i definitivno objasnili zašto i obični buržuj, zanatlija, radnik, seljak ili kmet, ima pravo na to da slobodno govori, misli, piše ili pak trabunja i vređa unaokolo, ne obazirući se ili ne bendajući tanana osećanja i interese plemića, kralja, popa ili boga.

Uostalom, znaju li i razumeju li Trudo, Erdogan, Vukosavljević i ostali Saudijci šta je sve bilo uvredljivo za veru i verske zajednice u ne tako davnoj istoriji? Papa Franja verovatno zna.

Na primer, bila je krajnje verski uvredljiva jedna blesava Kopernikova, Brunova i Galilejeva ideja da se planeta Zemlja okreće oko Sunca, a ne obrnuto. Baš kao što su uvredljive bile i ideje o starosti kosmosa, Zemlje, o fosilima, dinosaurusima, nastanku života, evoluciji čoveka, o cirkulaciji krvi, o smanjivanju patnje anestezijom i antibioticima itd.

Sve je to nekada i takođe bilo veoma uvredljivo za veru. I upravo je sloboda mišljenja, govora i izražavanja omogućila da ove ideje – naučna istina – dođu do javnosti, škola i ljudi.

Drugim rečima, postoje i istorijski, moralni, naučni i praktični razlozi zašto je neophodna jedna vatrena i nepokolebljiva odbrana slobode govora kao društvenonaučnog otkrića i prakse. Ona nije tek „simbolički talisman“, brojanica, zečja šapa ili amajlija poput nacionalne zastave ili seksi slogana u (geo)političkoj borbi i lažnom sukobu civilizacija. A zbog filozofskog, ali i krvoločnog nasleđa Revolucije, u Francuskoj je tradicija borbe za sekularizam i slobodu govora i izražavanja verovatno snažnija nego bilo gde drugde na svetu. I upravo zato je Republika Francuska pod stalnom opsadom najnovijih boraca protiv slobode govora, pod hronično nejebičarskim i jalovim bombama i mitraljezima.

U proteklih trideset godina, mnogi ljudi jesu bili stradali zbog vrednosti sekularizma, modernosti, prosvetiteljstva i slobode govora i izražavanja. Pisac Salman Ruždi je 1989. osuđen na smrt, a njegovi prevodioci na italijanski i japanski jezik izbodeni su nožem (jedan i smrtno).

Dojučerašnji ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević ima pojedine globalne saborce u mišljenju, u (be)smislu njegovih smatranja i saopštavanja o šatro skarednim karikaturama grupe „Momci“

Egipatski kolumnista i borac protiv verskog fundamentalizma Farag Fuda ubijen je 1992. godine. Holandski režiser Teo van Gog ubijen je 2004. godine zbog filma o položaju žena u muslimanskim zemljama.

Glavni i odgovorni urednik sudanskih novina Muhamed Ahmed ubijen je i obezglavljen zbog svog članka o proroku Muhamedu 2006. godine. Nasilje i ubistva zbog karikatura u novinama Jilands posten i Šarli ebdo već su spomenute, a najnoviji mučenik u ime slobode govora je nastavnik Samuel Pati sa periferije Pariza.

Ali nikada ne zaboravimo da su žrtve društava i država u kojima vladaju teokratija, klerikalizam i poltronska šlihtanja religiji i verskim vođama – neuporedivo veće. U istoriji, kao i dan-danas.

Zbog izmišljanja novih bogova ubijeni su i Sokrat i Isus iz Nazareta i Đordano Bruno, ali i doslovno milioni drugih anonimnih ljudi – Jevreja, muslimana, bogumila, Albižana, Hugenota i drugih nevernika, bezbožnika i jeretika koji su svojim verovanjem, ponašanjem i postojanjem vređali nečija pahuljičasta verska osećanja.

I tako je bilo u neprekinutim stolećima krstaških i verskih ratova koji su krvlju natopili tlo Evrope, uz paralelnu inkviziciju, kontrareformaciju i lovstva na žene, odnosno veštice. Srećom, vremenom se ukapiralo da ovo – nije valjalo. I da je značaj toga da slobodno i slobodoumno pišemo, govorimo, crtamo, verujemo i ponašamo se drugačije od većine i mejnstrima, čak i ako time nekoga uvredimo i veoma nerviramo, zapravo važniji i fundamentalniji od svega ostalog.

I zato „Sloboda izražavanja jeste fundamentalna sloboda“, pinkerovskim rečima predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela, a „Sloboda govora i sloboda izražavanja jesu fundamentalna prava koja moramo braniti“, rečima predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, povodom najnovijih napada na istu u Francuskoj.

I to nije fraza, naprotiv. „Napadnuti smo zbog naše vrednosti slobode govora, i nećemo se predati“, još borbeniji bio je Emanuel Makron. I neka je.

Uostalom, „Ako ateizmu trebaju mučenici, samo mi javite, i moja je krv spremna!“, poručio je francuski prosvetiteljski filozof Markiz de Sad još 1791. godine.

I zato su i Makron i De Sad u pravu. I zato ne smemo da se povučemo, niti uplašimo. I niko i ništa ne sme da nam bude sveto. Ni vlast, ni bogataši, ni vera, ni tradicija, ni konvencionalni moral, ni dobar ukus. Pucajte, obezglavljujte, bombaški (samo)ubijajte – francusko prosvetiteljstvo planeti još uvek drži čas.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend