Tri decenije borbe između dijaloga i govora mržnje

U Srbiji se i pored postojećeg institucionalnog okvira duže od tri decenije utvrđuje gde je granica između dijaloga kao pretpostavke demokratije i govora mržnje koji vodi u nasilje, ocenjuje se u analizi koju je objavio beogradski Medija centar

U tekstu „Govor mržnje pakleni krug“, analizirana je situacija u medijma u Srbiji u protekle tri decenije, od onoga što je prethodilo ratnoj retorici ’90-tih, do kasnijih pojava i propuštenih prilika da se uspostavi kvalitetna medijska scena.

Uz primere zloupotreba, analiza ukazuje na neefikasnost medijskog zakonodavstva, pravnog i institucionalnog okvira koji su uspostavljeni upravo bi se sprečio govor mržnje u medijima, i konstatuje da te pojave ne rešavaju kazne, već kvalifikovani konzumenti medijskog sadržaja.

„Kvalifikovana i nepodmitljiva javnost kao garant sigurnog demokratskog procesa institucija je koju tek treba stvoriti u Srbiji, a tu priliku propustili su i lideri petooktobarskih promena“, navedeno je u tekstu i ukazano na obećanja da Medijska strategija za period 2020-2025. treba da popravi medijsku sliku u Srbiji.

Podsećajući na prve tabloide u Srbiji i na „najdrastičniji primer“ iz aprila 1999, odnosno naslov u Politici ekspres „Ćuruvija dočekao bombe“ koji je prethodio ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, u tekstu se dodaje da su takvi naslovi danas svakodnevica, a da kao i tada u tome opet prednjače oni mediji koji se smatraju bliski vlastima.

Prema istraživanjima Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) u Srbiji iz 2019. godine osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala u zemlji samo u toku jednog dana objave u proseku 644 teksta koji sadrže neke od elemenata agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, što znači da svaki medij prosečno objavi 23 takva teksta samo u toku jednog dana, navodi se u analizi.

Ističe se i da na zastupljenost govora mržnje u Srbiji i nekažnjivost jasno ukazuju i brojni izveštaji međunarodnih organizacija, uključujući i Izveštaje o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU, gde se pored ostalog ocenjuje da se „govor mržnje i diskriminatorna terminologija često tolerišu u medijima, a da regulatorni organi i tužioci retko reaguju na te slučajeve“.

„Kakav je institucionalni okvir da se ovakvo stanje prevaziđe? U čijoj je nadležnosti ovaj problem?

Pravosudni sistem teško prepoznaje govor mržnje zaključuju pravnici.

Borci za slobodu izražavanja ne bi bili sretni da sudovi imaju glavnu reč“, dodaje se u tekstu uz citiranje zakonske regulative, moguće adrese u slučaju pritužbi, ali i prepreka za njihovo rešavanje.

Suština i nije u kažnjavanju, kaže se u tekstu i navodi da je potrebno postići da se u javnosti vodi dijalog a ne da se stvara javno mnenje koje treba ubrzanim tempom i po skraćenoj proceduri da obezbedi pobedu na izborima i nekontrolisanu vlast i moć, te da novinari i mediji tu imaju ogromnu ulogu.