03. maj 2021.

Zašto smo hiljadama lažnih vesti daleko od Finske?

Po nivou medijske pismenosti Srbija se nalazi pri dnu liste evropskih zemalja. Taj podatak posebno je neprijatan ako se zna da medijska pismenost ne podrazumeva (samo) sposobnost korišćenja digitalnih uređaja za komunikaciju nego, pre svega, kritički odnos prema sadržajima koje nam mediji plasiraju. Drugim rečima, jako smo podložni uticaju dezinformacija, lažnih vesti i svim drugim vidovima manipulacije. 

Foto: Canva (preuzeto sa istinomer.rs)

Ako znate da uključite kompjuter, postavite fotografiju ili stori na neku društvenu mrežu i komentarišete vesti, to ne znači i da ste medijski pismeni. Poput učenja stranog jezika – ako ga dugo ne govorite, zaboravljate ga. Tako je i s medijskom pismenošću…

Medijska pismenost je važna ali ima jednu manu; može zvučati dosadno, poput onog građanskog vaspitanja koje smo otaljavali, a ispostavilo se da je trebalo pažljivije da slušamo na času.

Iako se medijska pismenost još u Medijskoj strategiji za 2016. prepoznaje kao neophodnost, izgleda da to nije mnogo pomoglo, jer smo medijski nepismeni. To barem pokazuje Indeks medijske pismenosti za 2021. godinu, koji je Srbiju rangirao na nisko 29. mesto u Evropi. Nismo, pak, “najgori” – Albanija, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija zauzimaju poslednja tri mesta.

Da li to treba da nas ohrabri? I ne baš. Severna Evropa, a posebno Finska, koja je na prvom mestu, skoro je pa nedostižan san. Ta država, uz Dansku, Estoniju, Švedsku i Irsku, ima najviše potencijala da se odupre negativnom uticaju lažnih vesti i dezinformacija.

Razlog leži u kvalitetu obrazovanja, slobodi medija i velikom poverenju među ljudima, navodi se u izveštaju Instituta za otvoreno društvo u Sofiji.

Šta je tačno ta medijska pismenost?

“Centralna tema medijske pismenosti jeste ovladavanje kritičkim i kreativnim veštinama, odnosno znanjima koja pomažu da se povežu složene ideje, da se stalno postavljaju pitanja, prepoznaju pravi odgovori, identifikuju zablude što je u temeljima intelektualnih sloboda. (…) Medijska pismenost razvija različite veštine: tehničke (sposobnost pristupa medijima), kritičke (razumevanje medijskih sadržaja, sposobnost njihovog tumačenja i kritičkog vrednovanja) te praktične (sposobnost stvaranja medijskih poruka). One omogućavaju da mediji budu shvaćeni i na dobar način, bez stereotipa, prihvaćeni u društvu koje ih pažljivo i kritički posmatra.” (Izvor: medijskapismenost.net)

Mi stepenicama, oni liftom

Ako bismo se i upoređivali sa Finskom, to ne bi izašlo na dobro. Slikovito – dok mi polako idemo uz stepenice, oni su se liftom već popeli na vrh.

Najpre jer oni uče kako da prepoznaju lažne vesti od najmlađih razreda, a u srednjoj školi fokus se stavlja na kritičko razmišljanje.

Mnogi segmenti medijske pismenosti uče se i na drugim predmetima, kao što su matematika gde đaci uče kako lako može da se manipuliše statističkim podacima ili istorija gde se analizira propaganda. Sve to je moguće zahvaljujući nacionalnom nastavnom planu koji je uveden 2016. godine.

Dve godine ranije, kada je Rusija nelegalno aneksirala Krim, mediji u Finskoj počeli su o tome da izveštavaju. Konkretan povod da se Finska “pozabavi” medijskom pismenošću svojih građana bile su gomile dezinformacija o toj zemlji koje su dolazile iz Rusije. “Na primer, pokušaji da se preradi naša istorija, kao i etiketiranje novinara i istraživača koji su kritički pokrivali Rusiju“, rekao je Jusi Tojvanen, šef tima za komunikacije u kabinetu finske premijerke.

Medijska pismenost u školskim klupama

I u Srbiji postoji medijska pismenost kao pojam u školama, i to od 2005. Tu prestaje sličnost sa Finskom. Medijska pismenost jeste u planu i programu, ali ne postoji kao zaseban predmet, niti se uči na finski način. Deca se kod nas u okviru časova građanskog vaspitanja i maternjeg jezika samo upoznaju s medijima i medijskim žanrovima.

Da li bi to moglo malo drugačije? Jelena Kleut, komunikološkinja i profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, nije sigurna da bi uvođenje zasebnog predmeta bilo rešenje. Ona predlaže model sličan finskom.

“Mislim da bi bilo mnogo bolje kada bi se u različitim predmetima obrađivali elementi koji se odnose na medije”, kaže Kleut za Istinomer.

Kako bi se Srbija “popela” na listi potrebno je načiniti mnogo koraka. I nisu svi laki.

Da bi se to desilo, Kleut smatra da je potrebno bolje formalno obrazovanje, za šta je neophodno i više novca, ali i otvorenija medijska scena i kvalitetnije novinarstvo.

Medijski sadržaji su ti koji sve više utiču na mlade i njihove stavove, komunikaciju i oblikovanje sistema vrednosti, a nemoguće je kontrolisati kvalitet svega što im je dostupno, primećuje Ana Martinoli, profesorka FDU.

“U takvom okruženju je medijska i informaciona pismenost neophodna”, kaže ona.

Zato je važno “pomiriti” medije i sistem obrazovanja. Mediji bi tako, smatra Martinoli, najpre trebalo da podstiču kritičku debatu zasnovanu na činjenicama, a ceo sistem obrazovanja da bude postavljen tako da afirmiše kritičko razmišljanje.

Martinoli je bila jedna od ekspertkinja u kreiranju „Priručnika za medijsku pismenost za preduniverzitetsko obrazovanje namenjeno nastavnicima i stručnim saradnicima” u okviru projekta „Podrška medijskim reformama u Srbiji”.Iako je njeno mišljenje da jedan priručnik sigurno nije dovoljan, Martinoli ipak veruje da je on važan za nastavnike i vaspitače koji treba da se uhvate u koštac s jednim tako izazovnim zadatkom.

Kada je reč o medijima, ima onih koji podstiču medijsku pismenost, ali oni se, po rečima Jelene Kleut, nalaze na periferiji, pa građani moraju da se potrude da do njih stignu.

Ima, pak, i medija i organizacija koje se profesionalno bave medijima koje se već duže vreme bave ovom temom, organizuju treninge i događaje. Među njima je Novosadska novinarska škola, koja je nedavno organizovala serijal vebinara o aktuelnim temama iz oblasti medijske pismenosti. Na poboljšanju medijske pismenosti radi se i u okviru Kampanje za medijsku pismenost gde je fokus na rad kako sa učenicima i nastavnicima, tako i sa novinarima.

Tu su, nažalost, i oni kojima medijska pismenost nije na listi prioriteta. Pa tako, dok se finski učenici od najnižih razreda ohrabruju da fekt-čekuju ono što mediji objavljuju, kod nas bez pardona samo u jednoj godini, u pet dnevnih novina, osvane više od 1200 lažnih vesti na naslovnim stranama.

Možda je baš zato Finska i dalje, osim što je medijski najpismenija, ujedno i najsrećnija zemlja na svetu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend