04. nov 2016.

MEDIJI U AMERIČKOJ PREDSEDNIČKOJ KAMPANJI (5): I Tramp i Klintonova kritički nastrojene novinare doživljavaju kao pretnju

pinokio_2Hilari Klinton pre septembra devet meseci nije održala konferenciju za medije, pokazujući tako svoje nepoverenje prema novinarima. Donald Tramp, koga su ti isti mediji proizveli u ozbiljnog kandidata za predsednika, reagovao je burno na svaku kritiku, tako što je vređao medije i novinare i ukidao im akreditacije

Snimak na kojem Hilari Klinton zbog pogoršanog zdravstvenog stanja napušta komemoraciju žrtvama terorističkog napada 11. septembra 2001. u Njujorku, u Americi je promptno rasplamsao novi krug debate o njenom zdravlju. Za prisutne novinare taj snimak, i sve u vezi s njim, možda jeste, kao i mnogima drugima, govorio „više od 1.000 reči“, ali im je dve istinski osvetlio: duboka frustracija.

Manji je problem u celoj toj priči bio taj što je snimak slučajno napravio izvesni Zdenek Gazda – za akreditovane novinare i snimatelje na tom događaju noćnu moru je zapravo stvorila činjenica da nisu ni znali da je predsedničkoj kandidatkinji uopšte pozlilo. Kad su konačno saznali vest dana, štab Hilari Klinton je nastavio da ih drži u svojevrsnom mraku: punih 90 minuta novinari koje su redakcije zadužile da prate kandidatkinju Demokratske stranke nisu znali ni gde je otišla, ni kakvo joj je zdravstveno stanje.

Od 91 Trampove izjave koje su analizirali fekt-čekeri Vašington posta, čak 63 odsto ih je ocenjeno kao potpuna neistina; kandidati obično imaju između 10 i 20 procenata takvih izjava, i Hilari Klinton se sa 14,2 procenta uklapa u taj prosek

I tu nije bio kraj poniženju: na kraju dana, istovremeno kad i čitav svet, saznali su da je bivšoj državnoj sekretarki dva dana ranije dijagnostikovana upala pluća.

Tri dana pre komemoracije Hilari Klinton je održala svoju prvu konferenciju za medije nakon – nota bene – 5. decembra 2015. godine, i novinari su pomislili da je to najava kudikamo boljih odnosa sa kandidatkinjom u poslednja dva meseca kampanje. U tom trenutku i dalje je, međutim, ostalo nerešeno pitanje tradicionalnog „iz minuta u minut“ praćenja aktivnosti predsedničkog kandidata.

U prvoj polovini septembra, naime, ni Hilari Klinton ni Donald Tramp još nisu svuda sa sobom vodili rotirajuću grupu akreditovanih novinara (tzv. protective pool) koja bi bila u stanju da izveštava i o onome što se dešava van planiranih kampanjskih događaja. U slučaju kandidatkinje Klinton, njen protective pool novinara ne samo da bi znao da joj je pozlilo na komemoraciji već i – jer bi je, zajedno sa agentima Tajne službe, pratili u stopu – da je posle toga otišla kod ćerke Čelsi da se odmori.

Oklevanje da njen protective pool bude angažovan u punom kapacitetu, kao i devetomesečno odbijanje da drži konferencije za novinare, sve to je za novinare predstavljalo deo iste slike usko povezane s bazičnim nepoverenjem koje je Hilari Klinton gajila prema sedmoj sili od prvog dana kampanje. U stvari, u pitanju je bilo zaziranje od javnosti: što novinari ne saznaju, neće saznati ni javnost. A njoj, javnosti to jest, baš nisu bile neophodne priče čak ni o benignim boljkama. Da nije bilo kolapsa na lokaciji srušenih zgrada Svetskog trgovinskog centra, o upali pluća se verovatno nikad ne bi ni saznalo.

Izraženi zazor Hilari Klinton od novinara

Za Donalda Trampa se uobičava reći da prosto obožava medije, ali da mrzi one loše (dakle, koji loše pišu o njemu). Demokratskoj pak kandidatkinji mediji u najboljem slučaju prijaju kad o njoj pozitivno pišu. Decenije izloženosti najjačim reflektorima pažnje, afere i kvaziafere – muževljeve i zajedničke, svejedno, podigle su, razumljivo, zazor od medija na najviši nivo.

Od trenutka kada je prošlog marta Njujork tajms, međutim, objavio priču o tome kako je dok je obavljala dužnost državne sekretarke koristila privatni imejl nalog, Klintonova je znala da će u predstojećoj trci za predsednika SAD to biti jedna od glavnih tema (i jeste, i aktuelna je i danas!) – uz sav bagaž iz prošlosti: i njenim političkim rivalima i novinarima; da ne zna čovek šta je gore.

Oklevanje da njen protective pool bude angažovan u punom kapacitetu i devetomesečno odbijanje da drži konferencije za novinare, sve to je za novinare predstavljalo deo iste slike usko povezane s bazičnim nepoverenjem koje je Hilari Klinton gajila prema sedmoj sili od prvog dana kampanje

Potencijalnu štetu, znala je to iz iskustva, uvek je lakše kontrolisati kada su u pitanju intervjui – do kraja avgusta imala je ih preko 300  – nego pred armijom novinara koji svojim pitanjima svaku nezgodnu priču lako mogu da vrate među hedove tog dana. O samoj kampanji i političkim porukama naravno ne bi bilo ni reči.

Za Trampov prevaljeni put od jednog od 17 takmaca za republikansku predsedničku nominaciju do predsedničkog kandidata bez dana političkog iskustva koji nije bez ikakve šanse da se domogne Bele kuće, mnogi glavnu zaslugu pripisuju upravo medijima i njihovom neodgovornom porivu da kampanju oboje senzacionalizmom i time poprave sopstvene skorove pred oglašivačima. Tramp se, opet, zahvaljujući tome pozicionirao kod birača.

Bez obzira na pređašnju istoriju dobrih odnosa medija i Trampa, iz vremena kada se hranio sopstvenim masovnim publicitetom, on je, ovaj put kao politički kandidat sa šansama, počeo da deo najuticajnijih medija doživljava kao smetnju i pretnju u komunikaciji s javnošću. Na svaku medijsku iskopinu iz njegove prebogate prošlosti počeo je da gleda kao na urotu medija koji su tradicionalno naklonjeni kandidatima rivalske stranke.

Konstantno ponavljanje te mantre dovelo je posledično do toga da je njegova baza takve medije počela da ignoriše – i eto jednog od objašnjenja kako, između ostalog, Trampu i danas uspešno prolaze brojne izjave i nakon što su brojni fekt-čekeri rekli da bi zbog njih i Pinokiju implodirao nos. (Od 91 Trampove izjave koje su analizirali fekt-čekeri Vašington posta, čak 63 odsto ih je ocenjeno kao potpuna neistina; kandidati obično imaju između 10 i 20 procenata takvih izjava, i Hilari Klinton se sa 14,2 procenta uklapa u taj prosek.)

Podatak o tome da je Tramp od januara do avgusta ove godine održao čak 16 konferencija za novinare, ipak može da zavara: više se tu radilo o provociranju rivalke, koja u tom periodu nije održala nijedan preser, nego o nekakvoj privrženosti načelu transparentnosti prema javnosti.

Trampova igra s medijima

Za razliku od Hilari Klinton, koja je svoje mišljenje o medijima zadržavala za sebe, Tramp bi na svaki negativni napis o sebi reagovao burno, časteći te medije najpogrdnijim nazivima, a u ekstremnim slučajevima ukidao bi im akreditacije za praćenje njegove kampanje.

Tramp, međutim, nije mogao bez publiciteta – takav je, naime – ali je onda otkrio da do toga bez problema može da dođe i bez pomoći klasičnih medija: preko Tvitera. Ta društvena mreža mu je omogućila da direktno komunicira s javnošću, a usput je davao i medijima štofa da o njemu pišu – eto publiciteta! – i to prenoseći doslovce njegove reči, odnosno tvitove.

Bez obzira na pređašnju istoriju dobrih odnosa medija i Trampa, iz vremena kada se hranio sopstvenim masovnim publicitetom, on je, ovaj put kao politički kandidat sa šansama, počeo da deo najuticajnijih medija doživljava kao smetnju i pretnju u komunikaciji s javnošću

A onda je pronašao još jedan način da komunicira s javnošću zaobilazeći pristrasne mas-medije: počeo je da emituje svoj program putem Fejsbuka (u čemu su neki videli i preteču medijske imperije koju, navodno, namerava da osnuje ukoliko izgubi izbore). Tačno je, Tramp obožava medije, a sad je pokazao i koje.

Ali, naposletku, čini se da je sve to bio deo Trampove igre s medijima: optuživati ih za urotu i pristrasnost i javno ih kažnjavati (biračima na polzu, jer se, je li, mnogo toga urotilo protiv Amerike i časnih Amerikanaca…), a ovamo – tajno ubirati plodove.

Šta god da su proteklih meseci pokazivala istraživanja javnog mnjenja – a jesu povremene Trampove padove nakon objavljenih „bisera“ iz njegove karijere ili do iznemoglosti ponavljanja njegovih aktuelnih ispada, njujorški biznismen – tvrdi, i multimilijarder – iz svega je, pa i uprkos medijima, ipak izašao kao pobednik.

Zbog samo 10 procenata onog što su mediji o Trampu objavili, svako drugi bi se veoma brzo samo sećao svoje kampanje za predsednika, a zbog petog dela tih objava – svako drugi bi gledao da ga javnost zauvek zaboravi. Umesto toga, Trampa je sve to dodatno ojačalo i  sad zahvaljujući velikoj podršci u javnosti, na svega nekoliko dana do izbora, gleda zadovoljno kako se u kladionicama naglo menjaju kvote – u njegovu korist.

Povezane priče

MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI (6): Pet stvari koje nikako da naučimo o izborima u SAD (osim zavera, atentata i vudu rituala)

MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI (4): Iza podrške kandidatu ne stoje novinari i urednici

MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI (3): Novinari donirali kampanje Klintonove i Trampa

MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI (2): Zaradili na Trampu, danas se kaju zbog „pakta s đavolom“

MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI: Pažljiva priprema „oktobarskih iznenađenja“

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend