29. jun 2017.

Etika u istraživačkom novinarstvu

Ako se otkrije da je istraživački novinar uradio nešto etički pogrešno, sasvim je moguć medijski napad baš na taj detalj, koji će skrenuti pažnju sa činjenica koje priča otkriva. A zamke su na svakom koraku

Ilustracija: Đorđe Matić

Etika u novinarstvu, uprošćeno rečeno, pokušaj je da se nikome ne učini šteta objavljivanjem informacija ili drugom aktivnošću u sklopu novinarskog posla. Ali pošto istraživačko novinarstvo ide za skrivenim, važnim informacijama, onaj ko to skriva svakako će se osetiti oštećenim. Dakle, ne možemo to da izbegnemo baš uvek, a ponekad nije ni potrebno – ako je neko, na primer, proneverio pare građana, to mora da se zna. I iako nikome ne želimo zlo, manja je šteta od duševnog bola počinioca, nego ona koja je nastala po građane i državu. Od tog novca su, na primer, mogli biti kupljeni inkubatori za prevremeno rođenu decu, a važno je da znamo i ko je to uradio, kako, ako je moguće i zašto, kako bi policija, tužilaštva i ostali mogli da spreče slične stvari. Ako hoće. I smeju. Kao i da se javnost pobuni ako tog čoveka ponovo pokušaju da postave na javnu funkciju.

Veoma je, međutim, važno razumeti koliko je etika komplikovana i osetljiva stvar, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što mnogo novinara u Srbiji uopšte ne želi da se preterano bavi njome i smatra je frustrirajućom preprekom u lovu na ekskluzivu. Nasumična anketa sa polaznicima trening programa koje Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) drži, na pitanje: „Ko je pročitao etički Kodeks novinara Srbije“, daje između 10 i 20 procenata pozitivnih odgovora.

[povezaneprice]

Pitanje u vezi sa nekoliko zakona koji neposredno i posredno uređuju našu profesiju daje još manje ohrabrujuću sliku. Zašto je to tako nije sasvim jasno, ali mora da je jedna od okolnosti koje doprinose situaciji i to što redakcijska okruženja nisu sklona da se bave etikom, već produktivnošću.

Lično nikada u životu van sopstvene organizacije nisam čuo urednika da pita novinara: „A da li si toj osobi objasnio šta može da joj se desi kada objavimo njenu izjavu?“ Što je profesionalna obaveza, pa i po Kodeksu. S druge strane, da sam za svaki put kada sam čuo: „Šta ga cifraš, otkucaj to i juri na ovaj drugi događaj, imaš dva sata da uzmeš izjave i napišeš tekst”, verovatno bih bio bogat kao što u Informeru i tvrde za istraživačke novinare. Ta dva teksta za jedno pre podne u dnevnim novinama ne mogu da se proizvedu kako treba, ni pod kakvim okolnostima. Ako se javi etička dilema, pogađate, tim gore po nju.

Važnost etike za istraživačke novinare

Osim profesionalnih, postoje i drugi dobri razlozi da istraživački novinari posebnu pažnju posvete etičnosti svojih postupaka. Naime, ako se otkrije da je istraživački novinar uradio nešto etički pogrešno, sasvim je moguć medijski napad na taj detalj, koji će skrenuti pažnju sa činjenica koje istraživačka priča otkriva. A zamke su na svakom koraku.

Naš kolega, beogradski istraživački novinar, šest je meseci jurio više direktora tajkunskog preduzeća da odgovore na pitanja o dokumentima koja su potpisivali. Svi su odbijali da govore, osim jednog koji je prešao u drugu firmu. Taj se nije javljao ni na jedan od tri broja telefona dostupna novinaru. Sve dok kolega nije po ko zna koji put pozvao kućni broj telefona. Javio se dečak od šest-sedam godina, rekao da tata nije tu i ponudio njegov broj mobilnog telefona. Novinar je prihvatio i ispostavilo se da taj broj nije imao. Pozvao ga je i uspeo da ubedi čoveka da priča, pod uslovom da mu ne objavi ime.

Važno je da istraživački novinari, predstavnici vrhunca naše profesije, budu fanatično etični. Oni moraju da budu primer koji govori da se može bolje, čak i ovde

No, novinar nikome nije rekao odakle mu novi broj telefona sve dok nije prošlo baš podosta vremena od objavljivanja priče. Nije način na koji je došao do jednog izvora (čak ne ni ključno važnog za suštinu priče) uticao na njenu tačnost, važnost ili aktuelnost. Sam dečak nikakvu štetu nije pretrpeo, verovatno niko ne zna šta je uradio, a moguće da se toga i ne seća. Ali je definitivno tačno da je vrlo neetično upotrebljavati decu u našem poslu na bilo koji način, i po Kodeksu, bez pristanka roditelja i dece same, pa i o tome mora dobro da se razmisli. Treba samo zamisliti da neko to uradi vašem detetu. Uostalom, dečak nije trpeo štetu, ali je mogao trpeti, i to je dovoljan razlog da se tako nešto ne uradi.

Nažalost, u srpskim medijima svakodnevno srećemo mnogo grublje primere novinarskog kršenja ne samo etike nego i osnovne ljudskosti. To što su naše kolege istraživački novinari često žrtve takvih medijskih hajki, iako je to veoma nepravedno, neprofesionalno, duboko neprijatno, a ponekad i opasno, nije razlog da i mi pribegavamo neetičnim postupcima u lovu na dokaze za svoje priče. Štaviše, u istraživačkom novinarstvu etika je možda i važnija nego u drugim žanrovima profesije. Za to postoji nekoliko razloga.

Prvi je svakako to što je istraživanje jedan od mogućih vrhunaca profesije i važno je da se baš u ovoj oblasti pokaže da je moguće, čak i u Srbiji, raditi po svim međunarodno prihvaćenim standardima, pa i etičkim.

Drugi leži u činjenici da u svaku priču ulažemo ogroman deo svojih profesionalnih života i da bi bilo nesmotreno izložiti taj rad kritikama, a rezultate istraživanja relativizaciji zbog etičkih prekršaja.

Treći je mogućnost žalbe regulatornim i samoregulatornim telima, kao i tužbe sudu. To nije ni prijatno, ni jeftino iskustvo (u slučaju sudskog procesa), a mi često nismo u situaciji da plaćamo adekvatnu pravnu zaštitu, posebno ne eventualne odštete.

Četvrti i najvažniji razlog jeste odgovornost prema drugim ljudskim bićima. Odgovorni smo prema svojim izvorima i njihovoj dobrobiti i bezbednosti. Odgovorni smo čak i prema onima čije greške i nepočinstva istražujemo, ne zato što su oni zaslužili nešto dobro, već zato što želimo da se razlikujemo od njih po tome što sve radimo sa ciljem da građani dobiju važne informacije, a društvo priliku da svoje greške ispravi i učini život pojedincima boljim i pravednijim.

U suštini, drugi razlozi od ovog četvrtog, ne bi ni trebalo da su nam potrebni, ali svet je komplikovano mesto, a Srbija posebno.

Poznavanje i primena Kodeksa

Kodeks novinara Srbije je krovni dokument o etici u radu novinara u Srbiji i jedan od retkih oko kojeg su se složile sve relevantne novinarske organizacije. Pravila u njemu su razrađena dovoljno detaljno da regulišu sve do sada identifikovane značajne probleme koji su se pojavili u našem novinarstvu. Ne postoji nijedan izgovor da svaki novinar u Srbiji ne poznaje Kodeks u potpunosti. Pokušajte na sudu da kažete da niste znali da zakon zabranjuje krađu i odgovoriće vam da odrasli ljudi moraju da poznaju zakone. Kodeks je naš osnovni zakonik i svi novinari moraju da ga poštuju. Ako ga ne poštuju – nisu novinari.

Štampani i internetski mediji u Srbiji, kao i novinske agencije (izdavači, vlasnici i novinari), osnovali su Savet za štampu. Ovo je samoregulatorno telo, odnosno, mediji su razumeli da je bolje da sami kontrolišu primenu Kodeksa nego da to čini država zakonima i sudstvom, kada god je to moguće.

Savet za štampu je od aprila do decembra 2016. godine, analizirajući osam najvažnijih dnevnih listova zabeležio 4.993 teksta u kojima je prekršena bar jedna tačka Kodeksa, što je drastičan skok od 49 procenata u odnosu na isti period 2015. godine (uz ogradu da su u međuvremenu ugašene Naše novine, a umesto njih počeo da izlazi Srpski telegraf), kada je zabeleženo 3.357 medijskih sadržaja sa prekršajem Kodeksa.

Ove hiljade prekršaja su u isto vreme i hiljade povređenih osoba, milioni obmanutih ili zloupotrebljenih građana i hiljade novinara koji ne znaju, ne žele ili nisu u situaciji da poštuju osnovne zakone svog posla. Sve to zajedno, svedočanstvo je o dubokoj, teškoj krizi novinarstva, a time i samih temelja demokratije u Srbiji.

Tim pre je važnije da istraživački novinari, predstavnici vrhunca naše profesije, budu fanatično etični. Oni moraju da budu primer koji govori da se može bolje, čak i ovde.

 


Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend