12. okt 2021.

Istraživački novinari u zemlji bez stida: Može li Srbija da podnese istinu?

Na panel diskusiji koja je upriličena povodom dodele nagrade Katarina Preradović za profesionalni integritet, hrabrost i izuzetnost, koju je ove godine dobila novinarka KRIK-a Dragana Pećo, istraživački novinari tražili su odgovor na pitanje „Zašto je sve manje istraživačkih novinara u Srbiji“

Učesnici diskusije o istraživačkom novinarstvu tokom dodele Nagrade Katarina Preradović (foto: Cenzolovka / Perica Gunjić)

Jedan moćan italijanski mafijaš, strastveni pušač, odlučio je da se odrekne te poročne strasti. Pošto je prestao da puši, ovi oko njega su ga, začuđeno, pitali za razlog i dobili odgovor: moram da imam nešto što ne smem. Čak je i jedan moćan mafijaš poželeo neku granicu koju ne sme da pređe.

„A mi čak ni to nemamo ovde, ne postoji ništa što ljudi koji vladaju ne smeju, sve granice su izbrisane. Izvršna vlast je preuzela sve druge grane vlasti“, rekao je profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić dajući odgovor na pitanje kako je moguće da se ništa nije promenilo u Srbiji, da ministar uhvaćen u kršenju zakona nije smenjen, a da Tužilaštvo nije pokrenulo istragu nakon otkrića da je, u vreme kad je već stupio na javnu funkciju, postao vlasnik dve ofšor firme i 24 stana, vrednih oko  pet miliona evra.

Tišina u tužilaštvu i buka tabloidne javnosti, predvođene najvećim medijima, nakon što su objavljene najnovije novinarske istraživačke priče Dragane Pećo iz KRIK-a, navela je profesora Radonjića da moral domaćih političara i njihovih novinara uporedi sa moralom jednog italijanskog mafijaša. Ovi prvi su u toj usporedbi izgubili.

Na panel diskusiji koja je upriličena povodom dodele nagrade Katarina Preradović, a nagrada za profesionalni integritet, hrabrost i izuzetnost otišla je u redakciju KRIK-a, novinarki Dragani Pećo, istraživački novinari tražili su odgovor na pitanje „Zašto je sve manje istraživačkih novinara u Srbiji“. 

Kad je novinarstvo u pitanju sve se vrti suštinski oko poštenja, integriteta i hrabrosti samih novinara. Kad je u pitanju društvo u Srbiji, problem je što se to hrabro i pošteno novinarstvo ovde ne vidi, što je skrajnuto na margine medijskog tržišta, zaglušenog tabloidima i „oslobođenog“ poštovanja zakona, svakog stida i morala.

Celo izlaganje profesora Radonjića dostupno je na Peščaniku. Profesor je kao najvažnije atribute profesionalnog novinara naveo skepticizam, poštenje, integritet, empatičnost i poštenje:

„Hrabrost je preuzimanje odgovornosti i osećaj stida. Kukavice se, kroz izgovore, oslobađaju odgovornosti i prebacuju je na drugog, nemaju stida i zato ne prezaju da nas udave u svom mulju u kome se gubi svaka razlika između pristojnosti i bezočnosti, između laži i istine. Samo hrabri ljudi poseduju osećaj odgovornosti i sve ove vrline. Empatičnost, skepticizam, integritet i poštenje poseduju samo hrabri ljudi“ rekao je Ognjen Radonjić.

Na panelu su još govorili Branko Čečen, direktor CINS-a, Slobodan Georgiev, direktor Newsmax Adria i Milorad Ivanović, glavni i odgovorni urednik BIRN Srbija.

Sloboda govora se u Srbiji rutinski suzbija

Čečen je naglasio da ne nedostaju ljudi koji su hrabri: 

„Pre svega nedostaju mediji koji će pustiti ljude da istražuju i da objave to do čega su došli, da stanu iza njih i da ih zaštite. Mi smo fenomen u regionu po broju uspešnih istraživačkih novinarskih organizacija. Ako se čini da ih nema dovoljno, to je zato što imamo kohortu televizija sa nacionalnom frekvencijom i tabloida i lokalnih medija koji proizvode strahovitu količinu dezinformacija, a istraživačko novinarstvo je skrajnuto na internet i kablovsku televiziju. Ovo društvo rutinski kontroliše medije, rutinski suzbija slobodu govora, svaku pomisao o tome da možete da se suprotstavite i kritikujete vlast. O tome najbolje svedoči sve što se događa našim kolegama sa integritetom na lokalu, od kuće Milana Jovanovića koja izgori, do nama nepoznatih ljudi, čije su kompletne familije izgubile posao samo zbog jednog ili dva teksta ili vesti na lokalnom mediju“, rekao je Čečen i dodao da mediji ne mogu tek tako sami da se izbore za svoju slobodu. 

Pa ipak, izneo je brojne primere da „ovde istraživačko novinarstvo, šta god da baciš na njega, a ova država svašta baca na njega, preživljava uprkos tome i, čini mi se, čak da napreduje“. 

RTS i marginalizovanje novinarstva

Georgiev kaže da je problem u medijskom eko sistemu u kome živimo, u kome novinarstvo nema svoje mesto. 

„Nije da ga nema, nego nema mesta novinarstvu. Novinarstvo mora da bude četvrta grana vlasti, pozicija moći. To nije tek tako nešto što postoji sa strane i donosi neke priče. Ono bi trebalo da bude postavljeno kao jedna od pozicija moći koja se bavi javnim interesom i koja u tom sistemu, gde još imamo zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, zapravo sprovodi neku vrstu kontrole u javnom interesu. To mi ovde nikada nismo imali, a ponajmanje u velikim medijima“, rekao je direktor Newsmax Adrie.

On je podsetio da u svetu velike istraživačke priče uvek donose veliki mediji. A mi u Srbiji to nemamo, profesionalnim novinarstvom se bave ljudi na marginama medijskog tržišta i kako kaže „neće moći ništa da se dogodi ako to ne bude na velikoj sceni. Mora da bude na velikoj sceni. Izokola i sa strane je vrlo teško bilo šta raditi“. 

Za marginalizovanje novinarstva Georgiev krivi RTS.  

„Sećam se jednog jako važnog čoveka u mejnstrimu Aleksandra Tijanića koji je, kad su ga pitali zašto na RTS-u nemamo program kakav je bio Insajder, rekao – nemoguće je, ne bi Srbija mogla da podnese toliku količinu istine. I zato danas, kad pričamo o istraživačkom novinarstvu, pričamo o tome da li ti ljudi lažu ili ne lažu. A svuda u svetu, kad se objavi priča o nekoj korupciji nekog ministra, taj ministar pada. Nema tu velike priče. Kao i sada sa ministrom Sinišom Malim. Da je normalna zemlja, on bi bio smenjen. Tužilaštvo bi sprovelo svoju istragu i to je to. A mi imamo situaciju da Dragana (Pećo prim nov.), Steva (Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik KRIK-a prim. nov) i ekipa treba da idu u Tužilaštvo i da jure Zagorku Dolovac. Nema od toga ništa, a pogotovo u ovakvom sistemu, gde je ljudima koji vladaju jedini cilj da ne postoji ništa. Možete li da zamislite istraživačko novinarstvo u Zemunu 1998.g. kad vladaju radikali? Pa naravno da ga nema“, rekao je urednik Newsmax Adria. 

Sve zavisi od hrabrih pojedinaca

Georgiev je ocenio da novinari KRIK-a i još par istraživačkih organizacija, „koji pokušavaju da na profesionalan način rade svoj posao i pored toga da se stalno bore sa ovom bandom i moraju da objašnjavaju ko su, šta su i zašto su, jer mi nismo uspeli da obezbedimo poziciju za medije, predstavljaju „seme“ budućih medija. 

„Ljudi u Srbiji misle da su mediji neki društveno-politički radnici koji služe nekom bogatašu ili političaru. To je jedna mučna situacija i rekao bih da mi nismo još ni na početku, a pitanje je da li će postojati šansa da se taj početak ikada ovde desi zbog ovakvog političkog sistema. U ovakvom sistemu nema mesta, ne za istraživačko novinarstvo, nego za elementarno novinarstvo koje se bavi time šta se danas dogodilo. To su nam više puta rekle kolege sa RTS-a. Za njih je novinarstvo ono što kaže vlada i to treba objaviti“.

Milorad Ivanović je insistirao na tome da istraživački novinar mora da potiče iz porodice u kojoj se neguju moralne vrednosti. Rekao je da se uvek pitao šta kažu deca načelnika bolnice koji uveče dođe kući i kaže: danas je u mojoj bolnici umrlo sedmoro ljudi, a televizija javi da je umrlo petoro ljudi u celoj Srbiji. Šta ta deca misle o svom ocu? 

„Ili šta misle deca profesora koje smo molili za analizu ugovora o kupovini minibuseva, koji je BIRN istraživao, a od 15 profesora sa fakulteta, trinaestoro nas je odbilo, jedan je pristao da priča anonimno i samo jedan javno. Šta misle deca tih profesora koji se plaše da prokomentarišu jedan dokument. Problem je u Srbiji što se ljudi, posebno oni na odgovornim pozicijama, ne bave svojim poslom“ komentarisao je Ivanović stanje profesionalizma i osećanja odgovornosti prema društvu. 

„Prednost su hrabri pojedinci. Kad pogledate sve naše najveće istraživačke priče, one su sve nastale zahvaljujući hrabrim pojedincima koji su u jednom trenutku rekli: dosta, više ne mogu ovo da izdržim, hoću da kažem i da nešto učinim“. 

Preznojavanje moćnika kad pročita istraživačku priču – jedina nagrada

Pa zašto se istraživački novinari i dalje bave tim „uzaludnim“ poslom koji ništa ne menja? Ivanović je ponudio odgovor Stevana Dojčinovića: zamisli nekoga ko je prebogat, može da potplati svakog sudiju, može da kupi diplomu, može da uradi sve, a onda ustane ujutru i čita tvoj tekst i potpuno se preznoji i taj momenat vredi ceo ovaj naš trud.

Veselin Simonović, direktor portala nova.rs, i predsednik Fondacije Katarina Preradović vodio je panel diskusiju i konstatovao: 

„Svedoci smo da je toliko laži, da ceo sistem počiva na lažima i da se većina ne stidi bilo čega. Imamo nedostatak srama i to me više zabrinjava nego to što je sve manje istraživačkih novinara. Velika većina se ničega ne stidi“.

Tata šta si radio da bismo imali pare za letovanje? Uništio si nekome život?

Branko Čečen je priznao da je za njega velika tajna kako novinari tabloida izlaze na kraj sa svojom savešću.

„Odakle nam pare za letovanje? Šta si tata radio da imamo pare za letovanje? Uništio si nekome život? Evo pre mesec dana sam najavio rat sa Kosovom iako znam da to nema veze s mozgom. Kako oni to sebi objašnjavaju? Možda je pogrešno što ne razgovaramo sa njima. Možda bi trebalo. Ne sa ovim koji će da da izbacuje neke parole, a onda da izjuri napolje i da viče samo ne priznajem REM, ne priznajem Kodeks, ne priznajem ništa. Možda treba razgovarati sa drugima, da nam kažu kako mogu to da rade i da posle pričaju da su novinari“, zapitao je Čečen i konstatovao da kredibilni medijski proizvodi u Srbiji izgledaju kao „satelit iznad srednjevekovnog sela“. 

RTS treba ugasiti i iznova praviti. To je uvek bila lažna televizija i magluština

„Ovo što se ljudima nudi sa nacionalnih frekvencija nije novinarstvo i nema veze sa njim“, rekao je Georgiev. 

„Kad pogledate grupaciju Kopernikus-Telekom koji imaju dve nacionalne frekvencije, oni imaju dva novinara. Znači, dve televizije imaju dva novinara. Jedan je dopisnik iz Novog Pazara, drugi je iz Leskovca. Kako može to da postoji kao televizija sa informativnim programom, kad nema novinare? Pink isto ima dva novinara. To je smešno, to nisu medijski proizvodi i formati. To treba da ide tamo gde mu je mesto, na kabl. Ne može da ima nacionalnu frekvenciju. Druga stvar je RTS. On je, nažalost, propustio sve šanse da bude normalan javni servis. Njegova sudbina je ona koju je imao grčki javni servis kad je Cipras bio na vlasti, da bude ugašen. Mislim da će oni morati da budu ugašeni, pa da se prave iznova, zato što su grbavi napravljeni. To nikad nije bila normalna televizija. Uvek je bila lažna televizija. To je sve jedna magluština i meni je žao što su ljudi primorani to da gledaju. Kad ta ista publika bude dobila mogućnost da gleda neki drugi sadržaj, drugačije će zaključivati o životu u Srbiji. Sad su pod presijom. Na pet nacionalnih i pet kablovskih kanala sve jedne iste vesti, iste priče. To je za nekog ko gleda televiziju ozbiljna operacija na mozgu. Nemam dilemu, doći će neko drugo vreme, tražiće neki drugi posao“, rekao je Georgiev.

Biznis je uništio medije, a onda je došla anestezirana javnost

Milorad Ivanović je ocenio da je novinarstvo izgubilo onog trenutka kad je biznis postao najvažnija stvar u medijima. Ispričao je da je kao urednik u medijima zabranjivao da mu menadžeri govore koliko je koja priča čitana i koliki je tiraž, da bi bio oslobođen pritiska. Menadžeri su se ljutili, ali je on i dalje odbijao. Ispričao je i da su, dok je bio urednik u Blicu, urednici objavljivali društveno najvažnije teme na udarnim stranama, iako su bili svesni da će čitaoci prvo pročitati zanimljivosti i zabavu na drugim stranama. Međutim, nakon toga, kaže Ivanović, pročitali bi i ono što je važno. 

Sada je drugačije. Sa digitalnim novinarstvom se sve promenilo, jer im je ljudima teško nametnuti da čitaju stvari koje su važne, a ne samo zabavne.

„U istraživačkom novinarstvu postoji slagalica, spisak stvari i okolnosti koje su potrebne da bi ono postojalo. Potrebno je vreme. Pandorini papiri su rađeni 18 meseci, a to je skupo. Koliko redakcija danas može da izdvoji novinare da rade na priči nekoliko dana? Potrebna je bezbednost. Dragana Pećo je najbolji primer šta istraživački novinari mogu da dožive danas u Srbiji ako se bave svojim poslom. Potrebno je imati medije koji će to da objave, a njih je sve manje. Potrebno je da imamo javnost koja će na to da reaguje. Ta javnost je ključni problem kod nas. Ona je anestezirana, političari su postali glavne zvezde naših novinara, međusobno prave teatar, mediji u tome učestvuju i na taj način zatrpavaju glavne teme koje su ključne za građane“, rekao je urednik BIRN Srbija.

Suočeni sa svim navedenim problemima, pritiscima, pretnjama, spaljenim kućama i SLAPP tužbama, beznađem da išta mogu da promene, osim da izazovu „preznojavanje“ nekog moćnika, istraživački novinari ipak ne odustaju od svog posla. To je ta snaga tvrdoglave upornosti da se radi u interesu društva čak i kad društvo nije u stanju da je „svari“. Snagu i upornost niko nije stigao da pomene na panelu, ali svi su je pokazali.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend