27. jun 2017.

Finansiranje istraživačkog novinarstva i migracija u civilni sektor

Danas, kada sa tri klika na internetu možete da pronađete jasna pravila našeg posla, niko nema prava da kaže da ne zna šta taj posao treba da bude

Foto izvor: Pixabay

Istraživačko novinarstvo je bez ikakve sumnje shvaćeno kao žanr novinarstva koji najviše doprinosi demokratskoj prirodi uloge medija u društvu. Razlog je jednostavan – ono otkriva probleme koje državni aparat ne uspeva da identifikuje ili ih krije i dokazuje njihovo postojanje van bilo kakve sumnje. Iz istog razloga mu se pripisuje i slikovita „watchdog“ (pas čuvar) funkcija  u društvu.

Za komercijalne medije koji gaje ovu vrstu novinarstva, dobrobit je pre svega u kredibilitetu koji postižu kod korisnika. Ponekad, istraživačko novinarstvo se finansijski isplati i odmah (na primer, rejtinzi „Insajdera“ bili su izuzetno veliki za informativnu emisiju i teško je zamisliti da to nije bilo finansijski isplativo), ali je najčešća računica da će kredibilitet održati stabilnost „čvrstog jezgra“ korisnika koji će nastaviti da koriste medij čak i kada njihovo vreme i novac sticajem okolnosti postanu ograničeni. Na dugoročno stabilnoj publici zasnivaju se ugovori o reklamiranju, koji su takođe dugoročni, i u tome bi trebalo da leži poslovni smisao istraživačkog novinarstva.

[povezaneprice]

Međutim, kada medij dospe u tešku finansijsku krizu, menadžment je primoran da pribegne krupnim rezovima. Po pravilu, prvo se ukidaju dopisničke pozicije u inostranstvu, a odmah zatim i istraživački timovi i pozicije unutar redakcije. Računica je prosta – treba im mnogo vremena (a to znači i novca) po medijskom proizvodu.

Dobar primer je „Spotlajt“ tim Boston glouba. Njih je van SAD proslavio Oskar kojeg je dobio film na temu njihovog istraživanja seksualne zloupotrebe dece u katoličkoj crkvi (za koje su 2003. dobili Pulicerovu nagradu, najveću nagradu za novinarstvo u SAD). Ali gotovo je potpuno nepoznato da je između „Pulicera“ koji su dobili za svoj rad i Oskara za film o tome, Boston gloub pretrpeo strahovit finansijski udarac (kao posledicu finansijske krize iz 2008/9) i pretvorio se od nacionalnih u regionalne novine Nove Engleske (šest država SAD oko Masačusetsa), pa se slavni tim u vreme svoje najveće slave uglavnom bavio lokalnim temama. Oskarovska slava je iskorišćena i tim je ponovo osnažen, ali je Gloub i dalje samo – regionalni dnevni list.

Optužbe da istraživačke organizacije rade za strane i privatne interese donatora, koji vrlo često distribuiraju novac svojih vlada, neutemeljene su, političkog su porekla i odraz ne samo nemoći političkog sektora Srbije da se privede bar zakonu, ako ne i moralu, već su i duboko nelegitimne i nepravedne

U isto vreme, ekonomski slabi mediji neuporedivo su ranjiviji u pogledu nezavisnosti uređivačke politike. Kada u pitanje dođu plate i radna mesta, „popustljivost“ prema željama oglašivača i njihovim interesima postaje neuporedivo verovatnija. U razvijenim demokratijama, ovo je veoma diskretan odnos i obično se zabašuruje upotrebom „stavova i vrednosti“ do kojih je, navodno, oglašivaču stalo. Oglašivač zauzme stav da nešto u izveštavanju medija nije u skladu s njegovim „stavovima i vrednostima“, pa se premišlja da li da nastavi oglašavanje, a cela se komunikacija najčešće drži daleko od očiju javnosti. Ponekad je to i autentično odustajanje oglašivača od određenog medija ili emisije zbog problema sa kojima ne želi da ga potrošači asociraju. To se nedavno dogodilo Bilu O’Rajliju sa Foks njuza, čija je emisija imala mnogo miliona umereno konzervativnih gledalaca i donosila mnogo miliona dolara u reklamama (110,8 u 2016, prema izveštaju „Kantar Media“, agencije za podatke iz oblasti medija), ali je afera sa O’Rajlijevim navodnim seksualnim zlostavljanjem koleginica dovela do toga da se oglašivači povuku, a emisija ukine uprkos popularnosti. No, najčešće je u pitanju „kažnjavanje“ medija zato što nisu uzeti u obzir specifični interesi oglašivača. Ozbiljni mediji često žrtvuju jednog oglašivača da bi dobili više drugih dobrim izveštavanjem i snažnim integritetom, i to im i polazi za rukom.

Finansijska kriza: nekom majka, nekom maćeha

No, kada se poslovnim svetom raširi teška kriza, kao što je bio slučaj sa finansijskom krizom 2008/9, oglašivača jednostavno – nema dovoljno, a samim tim ni novca za nesmetan rad medija. Tih godina, istraživački timovi u američkim i svetskim medijima, nestajali su kao da se desila neka pogubna zaraza i iskusni istraživački novinari su dobijali ponude da rade neke druge poslove unutar redakcije ili – da idu. Mnogi su se odlučili za ovo drugo.

Pa ipak, mnogi svetski mediji, bez obzira na krizu, pronašli su načina da prežive i održe sopstveni integritet, pa i u odnosu na oglašivače. Najjednostavniji način da se to proveri jeste pogled na njihovu produkciju. Ako novinari jednog medija rade po najvišim profesionalnim standardima, biraju teme po važnosti za građane i daju im adekvatan značaj i prostor, nisu podlegli uticajima. Jer, najlakši način da učinite uslugu izvoru novca za vaš medij jeste da ga „zaobiđete“ u izveštavanju i istraživanjima, čak i kada je to zaslužio. Takva praksa je u srpskim medijima svakodnevna i potpuno kanonizovana u skoro svim redakcijama i mladim novinarima se često predstavlja i kao „normalna“. Za to postoje ozbiljni razlozi, o kojima ćemo malo kasnije.

DONATORI NE UTIČU NA UREĐIVAČKU POLITIKU

  • Istraživačko novinarstvo je skupo, a nakon finansijske krize 2008/9. u čitavom svetu se u velikoj meri preselilo u civilni sektor gde ne oseća pritisak interesa vlasnika medija, velikih oglašivača i političkog sektora.
  • Danas takvo istraživačko novinarstvo postiže najbolje rezultate u istoriji novinarstva.
  • Glavne izvore novca u Srbiji kontroliše vlast i ukida ih medijima koji je kritikuju, zbog čega kredibilnog istraživačkog i kritičkog novinarstva u najuticajnijim medijima gotovo da i nema, a na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ga nema.
  • Istraživačko novinarstvo u Srbiji finansira se iz donacija jer samo tako uopšte može da bude nezavisno i profesionalno.
  • Novac iz donacija za istraživačko novinarstvo zanemarljiv je u odnosu na novac iz donacija koji dobija državni aparat u Srbiji – logika po kojoj „ko te plaća, za njegove interese radiš“ vodi ka zaključku da državni aparat najviše radi za interese stranih vlada jer je do sada iz tih izvora dobio milijarde evra.
  • Donatori ne utiču na uređivačku politiku istraživačkih novinara.

Pre nego se vratimo u Srbiju, međutim, da vidimo šta se dogodilo na najvećem i (daleko, daleko) najbogatijem tržištu novinarstva na svetu – u SAD. Ne zato što su tamošnji mediji bolji ili gori od drugih, već zbog toga što je veliki novac u toj industriji doveo do veoma sistematskog i naprednog bavljenja novinarstvom na svim nivoima – od praktičnog do teorijskog.

Inovacije, novi poslovni modeli, napredak – mnogo toga nam već više decenija dolazi iz SAD. Tako mi o sopstvenom poslu najviše saznajemo sa severnoameričkog kontinenta, a odatle nam stižu i dobre i loše stvari, pa nam je tako stigla i finansijska kriza. A pre nego što je zapljusnula naše obale, njen cunami je iz američkih komercijalnih medija počistio ogroman broj istraživačkih novinara. Suočeni sa izborom da odu ili da rade na svakodnevnom izveštavanju, kao početnici, mnogi su se odlučili na riskantan život frilensera, a tržište istraživačkih novinara bez stalnog angažmana postalo je prezasićeno fantastičnim novinarima sa ogromnim iskustvom.

Šta je drugo preostalo istraživačkim novinarima nego da odu u civilni sektor, gde izvor novca nije direktno povezan sa državom i najčešće nije pod njenom kontrolom? BIRN, KRIK, „Pištaljka“, CINS, sve su to organizacije koje se finansiraju iz donacija. Da nije tako, ne bi mogle da rade nezavisno i profesionalno

Istraživačko novinarstvo u civilnom sektoru, u obliku kakav je danas dominantan u svetu, takođe je do nas došlo iz SAD. Bogati pojedinci i organizacije, razočarani komercijalnim medijima, finansiraju razne istraživačke novinarske organizacije u SAD (ne mešajući se u njihov posao) već četrdeset godina, a one, nezavisne od kompanijskih i političkih interesa, uporno proizvode novinarstvo za koje slobodno možemo reći da je bilo, a i danas je, uzor (iskrenim i profesionalnim) novinarima sveta.

Centar za javni integritet iz Vašingtona, na primer, „maltretira“ američke administracije i biznis još od 1989, a Centar za istraživačko novinarstvo iz Kalifornije osnovan je još 1977. godine. Sličnih organizacija ima mnogo, ali je komercijalna medijska industrija uspešno ljubomorno čuvala priznanja (pre svega „Pulicera“) za sebe, sve doskora. Sve se to promenilo nakon finansijske krize 2008/9.

Mnogi fantastični novinari koji su ostali bez posla u komercijalnim medijima prešli su u neprofitne organizacije. Netom osnovana Propablika, podržana velikim novcem privatnih donatora, brzo je postala najuspešnija takva organizacija u SAD, krunisavši svoje izvanredno novinarstvo sa četiri „Pulicera“ od 2010. Okupila je novinare koji nisu bili „najveća imena“, ali su po dubokom uverenju osnivača organizacije bili – najbolji.

Prvi „Pulicer“ koji je dodeljen organizaciji iz civilnog sektora, 2010. godine, bio je za izveštavanje o uraganu Katrina, kada su klasični mediji na poprištu katastrofe ostali paralisani, a male, fleksibilne organizacije bukvalno vrtele pedale generatora struje na vrhovima solitera čija su prizemlja bila u vodi i nastavljale da odlično, hrabro i časno informišu građane o tome šta se zbiva uprkos razaranju i smrti.

Odmah zatim, „Pulicer“ za istraživačko novinarstvo otišao je Propablici, i stvari u Americi, što se tiče podele na komercijalne i neprofitne medije, više nikada neće biti kao što su bile. Od onda je čitav ešalon nagrađenih istraživačkih novinara iz civilnog sektora počeo da menja mapu američkog novinarstva, a njihove metode i standardi počeli su da se prelivaju i u ugledne komercijalne medije koji nisu imali izbora nego da se bore za pažnju korisnika sa novim-starim takmacima.

Srpsko shvatanje nezavisnosti medija

U Srbiji je istraživačko novinarstvo relativno nov fenomen, ali je i ovde počeo u komercijalnim medijima. „Insajder“ je postavio zlatni standard novinarstva nakon pada Slobodana Miloševića i njegovog režima, izuzetno represivnog prema disonantnim medijskim glasovima. Ta TV emisija edukovala je naciju o tome šta je to istraživačko novinarstvo i dala mu pozitivan imidž, što je neverovatno dostignuće za zemlju sa većinski disfunkcionalnim medijima.

Neverovatan uspeh serijala sa ogromnim rejtinzima doveo je do razvoja ove vrste novinarstva u Srbiji, ali je kasnije došlo i do ekonomskih pritisaka na B92, televiziju koja ga je emitovala. Te pritiske TV B92 nije izdržala i posle serije pokušaja da se spasi, morala je da bude prodata vlasnicima koji nisu raspoloženi za ozbiljne probleme sa državom. „Insajder“ je postao nezavisna produkcija, izgubivši materijalnu podršku i zaštitu uticajnog medija. Njihov rad je i dalje izvanredan, ali njihova dostignuća danas dolaze do neuporedivo manjeg broja građana, što je šteta kakvu sebi ni medijski mnogo razvijenije zemlje ne bi dopustile.

Vlasti u Srbiji kontrolišu tržište reklama i ako se desi da neki medij sa značajnim uticajem postane kritičan, izgubi sve ugovore o reklamiranju i može da prestane da radi, kao što se to dogodilo sa Kurirom, a upravo se događa i Danasu

To je slučaj i sa ostalim istraživačkim organizacijama. Vlasti u Srbiji kontrolišu tržište reklama i ako se desi da neki medij sa značajnim uticajem postane kritičan, izgubi sve ugovore o reklamiranju i može da prestane da radi, kao što se to dogodilo sa Kurirom, a upravo se događa i Danasu.

To nije nov mehanizam – Veran Matić je svedočio kako je Miroslav Mišković ukinuo sve reklame koje su imale veze sa njegovim poslovima na B92 zato što mu nije garantovano da njegovo ime neće biti pomenuto u serijalu „Insajdera“.

Šta je drugo preostalo istraživačkim novinarima nego da odu u civilni sektor, gde izvor novca nije direktno povezan sa državom i najčešće nije pod njenom kontrolom? BIRN, KRIK, „Pištaljka“, CINS, sve su to organizacije koje se finansiraju iz donacija. Da nije tako, ne bi mogle da rade nezavisno i profesionalno.

Danas na televizijskim stanicama sa nacionalnom frekvencijom istraživačkog novinarstva jednostavno nema. Uglavnom nema ni kritičkog novinarstva, pa čak ni pristojnog izveštavanja ili sučeljavanja mišljenja političkih takmaca, što bi trebalo da bude jedna od osnovnih funkcija medija. Istraživačko novinarstvo je danas tek sporadično zastupljeno u klasičnim medijima (štampa, radio, TV) koji dopiru do veoma ograničenog broja građana, dok svi ostali ostaju uskraćeni za najvažnije informacije i činjenice o sopstvenom društvu. Veliko je pitanje da li se takvo društvo sme nazvati demokratskim.

Strani i domaći „plaćenici“

Optužbe da, pošto su finansirane iz inostranstva, donacijama, istraživačke organizacije rade za strane i privatne interese donatora, koji vrlo često distribuiraju novac svojih vlada, neutemeljene su, političkog su porekla i odraz ne samo nemoći političkog sektora Srbije da se privede bar zakonu, ako ne i moralu, već su i duboko nelegitimne i nepravedne. One svedoče o tragediji naše zemlje čiju dubinu političke stranke i lideri uporno produbljuju do neslućenih nizina, već decenijama, ali i spremnosti naših „kolega“ da u tome zdušno učestvuju prodajući interese građana i svoju profesiju za materijalnu nadoknadu u vidu plate, zdravstvenog i penzionog osiguranja. Danas, kada sa tri klika na internetu možete da pronađete jasna pravila našeg posla, niko nema prava da kaže da ne zna šta taj posao treba da bude.

ISPLATIVOST ISTRAŽIVAČKOG NOVINARSTVA - 100:1

Na društvenom nivou, ekonomska isplativost istraživačkog novinarstva u koliko-toliko funkcionalnom društvu mogla bi izgledati ovako: u svojoj knjizi „Detektivi demokratije: ekonomija istraživačkog novinarstva“, Džejms T. Hamilton tvrdi da za svaki dolar uložen u istraživačko novinarstvo američko društvo dobije 100 dolara u raznovrsnim koristima. Istraživanje međunarodne novinarske mreže OCCRP, čiji su u Srbiji partneri KRIK, BIRN i CINS, donelo je u kaznama rusko-norveškom operateru mobilne telefonije Vipelu zbog korupcije u Uzbekistanu neverovatnih 795 miliona dolara, a kada se uporede honorari novinara i svi drugi troškovi rada na tim pričama, proporcija uloženog i povraćenog novca meri se desetinama hiljada.

Te su optužbe protiv istraživačkih novinara bez ikakvih dokaza, pa čak nema ni indikacija. I tu bi u pristojnom društvu trebalo da prestane bilo kakva rasprava. No, ona se nastavlja, zato što je politička i interesna, a ne argumentovana, i zato što postoje mediji koji će taj prljavi posao da obave za nemoralnu političku i poslovnu „elitu“.

Zato bi sledeći korak trebalo da bude da se pogleda sadržaj objavljenih medijskih proizvoda ovih organizacija. Da li su teme važne? Da li je sve tačno, odnosno dokazano? Da li su izvori pod imenom i prezimenom i kompetentni za to o čemu govore? Odgovor na sva ova pitanja je: „Da“, i svako pitanje o tome odakle se organizacije finansiraju bi i tu moralo biti odbačeno kao nebitno.

„Insajder“ je postavio zlatni standard novinarstva nakon pada Slobodana Miloševića i njegovog režima, izuzetno represivnog prema disonantnim medijskim glasovima. Ta TV emisija edukovala je naciju o tome šta je to istraživačko novinarstvo i dala mu pozitivan imidž, što je neverovatno dostignuće za zemlju sa većinski disfunkcionalnim medijima

Zapravo, nivo na kojem se istraživačke organizacije u Srbiji bave novinarstvom toliko je iznad najviših uzleta komercijalnih medija, da bi optužbe, ili bar preispitivanje o profesionalnoj kompetentnosti, morale da se kreću u suprotnom smeru.

Realnost je, međutim, da bez važnih argumenata u vezi sa novinarstvom, kritičari istraživačkih novinara, a to su provladini tabloidi i televizije, izmišljaju najneverovatnije neistine ili konstruišu opasne insinuacije od polučinjenica. Dakle, „mediji“ koji su zaboravili kada su poslednji put emitovali ili štampali činjenicu, satanizuju istraživačke novinare, pa i našu organizaciju, već godinama, nazivajući nas „špijunima“, „stranim plaćenicima“ i „zločincima“.

Da postoji bilo šta pogrešno u radu istraživačkih organizacija, to bi se lako dokazalo i ne bi se moralo pribegavati ovakvim neargumentima koji su zapravo obične medijsko-propagandne hajke i atentat na ugled istraživačkog novinarstva, koji su u Srbiji hrabre kolege razvijale i po cenu opasnosti po sopstveni život i u kojoj su neke kolege i ubijene zbog svog rada. Dovoljno bi bilo objaviti činjenice o našim greškama. Njih, međutim, jednostavno nema.

Neko tu, dakle, strahovito laže, obmanjuje građane i time uništava svaku šansu da oni donesu svoje odluke na osnovu važnih činjenica. To znači da neko podriva demokratiju. Namerno.

CINS je dobio Evropsku novinarsku nagradu (European Press Prize), najuglednije novinarsko priznanje u Evropi, od fondacija za razvoj profesionalnog novinarstva, među kojima su i Rojtersova i Gardijanova. TV Pink i Informer su dobili milione od države i njoj bliskih biznisa, kao i faktički imunitet od zakona i pravde, sve vičući „drž’te plaćenika“ i upirući prstom u istraživačke novinare koji jedva preživljavaju.

To apsurdno ludilo je mnogo, mnogo opasnije po ovu zemlju nego što, već svikli na njega, čak i istraživački novinari imaju vremena i energije da razumeju.

 


Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend