21. sep 2020.

Istina i laži na Fejsbuku: Da li je lek opasniji od bolesti?

Sveprisutne lažne vesti jesu vrhunski društveni izazov našeg doba, kao i trajna boljka našeg mozga. Ali šta ako one postanu zgodni izgovor za – cenzuru? Da li to cenzurom svega što etiketiramo kao babarogu lažnih vesti zapravo cenzurišemo i sve što se ne uklapa u dominantni politički, ideološki (neoliberalni) i ekonomski (kapitalistički) narativ? I da li to belosvetskim i domaćim autokratama omogućujemo da pod krinkom borbe protiv dezinformacija progone svaku kritičku misao ili istraživački uradak?

Ilustracija: Milan Dog

O bolesti

Lažne vesti su postale biološko oružje. Šire se i prenose društvenim mrežama poput mikroorganizama u pandemiji, o čemu je već pisao ovaj sociolog i kolumnista. Super je najnoviji dokumentarac „The Social Dilemma“ (2020), ali sve smo to znali i ranije, samo što nas je mrzelo da čitamo. Na primer, fantastični koliko i zloslutni izveštaj Saveta Evrope nazvan „Informacijski nered (2017)“. Za one koji neće kliknuti na link, tamo piše i da su ciljane kampanje dezinformisanja javnosti dizajnirane tako da „poseju nepoverenje i konfuziju među građanima“ i „osnaže sociokulturne podele koristeći postojeće nacionalne, etničke, rasne i religijske tenzije“. Lažne vesti zato jesu oružje u političkoj borbi koja još uvek nije oružana, mada ni takva još nije isključena, poručio bi Slobodan Milošević. I to upravo najavljujući ratove u govoru na Gazimestanu (1989), kao odurni majstor nacionalističkog i medijski podmazanog huškanja na mržnju i na ratne zločine.

U razumnom strahu ili panici zbog lažnih vesti, da li je cenzura 2.0 zaista adekvatna terapija? I šta ako lekovi nuspojavno ubiju pacijenta?

I sad, prema jednoj analizi, u poslednja tri meseca predizborne kampanje na prethodnim predsedničkim izborima u Americi (2016), 20 najpopularnijih ili najviralnijih lažnih vesti sa prevarantskih sajtova i partijski pristrasnih blogova generisalo je čak 8.711.000 šerova, reakcija i komentara na Fejsbuku. S druge strane, 20 najpopularnijih stvarnih vesti o američkim predsedničkim izborima sa sajtova kredibilnih medijskih kuća (Njujork tajms, Vašington post itd.) imalo je manje onlajn uticaja, ili 7.367.000 šerova, reakcija i komentara na spomenutom Fejsbuku.

Zatim, StratKomova operativna grupa Evropske unije o ruskoj propagandi ukazuje na to da je strategija Ruske Federacije u širenju lažnih vesti pre svega sledeća: poslati što je moguće više oprečnih poruka. To jest, uveriti građane da postoji (pre)više mogućih verzija nekog događaja ili da postoji više mogućih istina. I upravo u tome je kvaka postistinitog doba u kojem nas ubeđuju da živimo. Ruski generali otvoreno govore o tome da su „lažni podaci“ i „destabilizujuća propaganda“ legitimne metode geopolitičke borbe, a ruski ministar odbrane Sergej Šojgu opisuje informacije kao „još jednu vrstu naoružanih snaga“ i osniva jedinice za „informacijsko ratovanje“. Naprosto, Moskva neskriveno nastoji da destabilizuje pojedine vlade i da utiče na izbore u svetu upotrebom tzv. sajber ratovanja i lažnih vesti. Naravno, specijalno odeljenje za informacijsko ratovanje pri svojim ministarstvima odbrane odavno imaju ili formiraju i mnoge druge zemlje Zapada, pa čak i one poslovično miroljubive poput Australije.

I sve ovo nije ništa naročito novo. Informacijama i propagandom ratovalo se odvajkada, i mnogo pre Fejsbuka. Najraniji zabeleženi primer propagande verovatno je bio opis uspona Darija Prvog na persijski tron, a informacijskim ratovanjem i lažnim vestima izdašno su se koristili i Oktavijan i Marko Antonije, jedan protiv drugog, a tokom građanskih ratova u antičkom Rimu. Ili, popularni „mim“ da je Marija Antoaneta siromašnima poručila ili bezdušno izjavila „Neka jedu kolače“ bila je – lažna vest, a koju je najverovatnije izmislio niko drugi do – Žan-Žak Ruso.

A imamo i temperaturno gorući problem ili opasnu infekciju ukoliko državna regulacija, kontrola ili gušenje lažnih vesti rezultiraju time da država počne da reguliše i šta je istina, a šta je laž

Međutim, od Džordža Orvela i Hane Arent sredinom 20. veka naovamo, postalo je jasno da idealni podanik totalitarne države i nije tvrdo ubeđeni nacista ili komunista. Već da je to osoba koja više i ne razlikuje činjenice i fikciju, istinu i laž. Najvažnija je izdašna diseminacija bulšita, kenjaže ili proseravanja, nebiranim rečima filozofa Harija Frankfurta sa Prinstona. Jer ovo su informacije ili reči koje više uopšte i ne mare za istinu ili laž, već samo lupaju, laprdaju i sipaju izmišljotine i budalaštine unakolo kao krava balegu.

U autokratskim državama najvažnija je konzistentnost onoga što čitamo, gledamo, klikćemo i medijski konzumiramo. I ona je ta koja određuje u šta verujemo, potpuno nezavisno od verodostojnosti i činjenica. Upravo zato je i značajna pojava digitalnog astroturfinga, farmi klikova i famoznih botova, odnosno automatskih naloga na društvenim mrežama. Ali, pripazimo ukoliko ove boljke interneta povezujemo jedino sa Putinovim i sličnim neostaljinističkim i hibridnim režimima postdemokratije, ili samo sa (Titovim) Velesom u (Severnoj) Makedoniji. Spomenuti izveštaj Saveta Evrope o informacijskom neredu prepoznao je ovakve aktivnosti u čak 28 zemalja širom sveta.

O lekovima

Tada se postavlja i sledeće pitanje: Что делат? ili Šta da se radi?, balzamovano besmrtnim rečima Vladimira Iljiča Lenjina (1902). Koji je lek za pacijenta i za društva obolela od infodemije? Kakvu terapiju da primenimo? Karakterističan odgovor, naravno, glasi: država d’ uradi nešto. I, neke države i njihovi zakoni fakat pokušavaju. Međutim, sve neophodne „lekovite“ akcije, posebno ako one podrazumevaju regulaciju, kontrolu i cenzuru, moramo razmotriti izuzetno pažljivo i kritički oprezno.

Drugim rečima, u pitanju ne sme da bude tek refleksna i medikalizovana reakcija na tekuće moralne panike koje povodom lažnih vesti iznose političari. A imamo i temperaturno gorući problem ili opasnu infekciju ukoliko državna regulacija, kontrola ili gušenje lažnih vesti rezultiraju time da država počne da reguliše i šta je istina, a šta je laž. Jer, tada se može ispostaviti da je lek protiv lažnih vesti mnogo opasniji od same – bolesti. Kao i da cenzorski elektrošokovi i medijske lobotomije mogu da ubiju pacijenta.

Informacijama i propagandom ratovalo se odvajkada, i mnogo pre Fejsbuka

Na primer, u Indiji. Indijska vlada je 2018. godine ozbiljno nastojala da na makartijevsku crnu listu stavi sve one novinare koji navodno objavljuju „lažne vesti“. Uzgred, ovakve vesti zaista jesu rastući društveni problem u najmnogoljudnijoj demokratiji na svetu, posebno nakon što smartfoni ubrzano penetriraju u široke slojeve stanovništva. I to stanovništva koje je, nažalost, i siromašno i traljavo medijski pismeno, te opterećeno raznim napetostima među kastama i verskim grupama.

I sad, indijsko ministarstvo informisanja poručilo je da će (prvo na šest meseci, a drugi put na godinu dana) suspendovati sve akreditacije za one novinare za koje to isto ministarstvo proceni da se petljaju u „lažne vesti“. Sasvim zgodno, zar ne? Indijska policija sa batinama već komotno hapsi ljude koji navodno „šire glasine i paniku“ jer time „izazivaju nasilje“, dok na taj način zapravo sistematski progoni indijske muslimane. Srećom, novinarska udruženja i opozicione figure kritikovale su ovu najavu, i trampoidni indijski premijer Narendra Modi povukao je svoju odluku o potencijalnom progonu novinara.

Ali, iste godine, Francuska jeste usvojila svoj krajnje kontroverzni zakon koji dopušta sudijama da uklone ili da cenzurišu „lažne vesti“ tokom predizbornih kampanja. Time je dopušteno i suspendovanje „inostranih televizijskih kanala ili kanala pod inostranim uticajem“ ukoliko oni „namerno šire lažne informacije koje mogu da utiču na poštene ishode izbora“. Uz to, medijske kuće u Francuskoj moraju javno da objave sredstva koja dobijaju kako bi širile određene informacije, dok svako ko prekrši ovaj zakon rizikuje robiju od godinu dana ili novčanu kaznu od 75.000 evra.

Zakon je osmislio Emanuel Makron, ali čak dva puta ga je odbio francuski Senat, uz suvisla mišljenja da je posredi pretnja po francusku demokratiju i slobodu štampe. U pitanju je bio prvi pokušaj neke države Zapadne Evrope da zvanično zabrani lažne vesti i dezinformacije, a Makron je tim povodom tvrdio da je čak i internet neophodno – regulisati. A šta bi tim povodom rekao – Volter? Ili Šarl de Gol koji je povodom Sartra poručio da se – „ne hapsi Volter“, šta god ovaj smatrao i mislio?

Evropska komisija je, ipak, zauzela mnogo umereniji stav od države joj članice Francuske. Formulisala je dobrovoljni kodeks ponašanja za samoregulaciju platformi poput Fejsbuka, Tvitera i Gugla, pre svega u predizborno doba. Sve to uz proklamovanu, ali i EU-metiljavu „posvećenost“ (ali ne obavezu) da ove kompanije vremenom ukinu reklamne prihode kompanijama koje šire lažne informacije, da ugase lažne internet naloge („botove“) i da politički marketing učine transparentnijim. Tim povodom, glodur Fejsbuka Mark Zakerberg je i nespretno svedočio pred Evropskim parlamentom, ali bez suočavanja sa naročito teškim pitanjima i propitkivanjima. Da li je u tekućem informacijskom ratu ovo dovoljno ili jok – živi bili pa videli.

Uveriti građane da postoji (pre)više mogućih verzija nekog događaja ili da postoji više mogućih istina, upravo je u tome kvaka postistinitog doba

Konačno, u svetlu rastućih društvenih nemira i poziva na društvenu pravdu u Sjedinjenim Američkim Državama povodom policijskog nasilja nad crncima, Fejsbuk je u avgustu 2020. godine otvoreno ukinuo ili digitalno cenzurisao pojedine „ekstremističke“ izvore informacija. Na primer, razne ekstremno desničarske, apokaliptične i zaveraške Kju-Anon (Q-Anon) grupe koje zaista šire lažne vesti o „dubokoj državi“ ili tvrdnje da osobe poput Hilari Klinton i Marine Abramović u slobodno vreme – piju krv deci kako bi se podmladile. Da, oni u to ozbiljno veruju, baš kao i pojedini i donedavni predstavnici naroda u Skupštini Srbije sa izlivom Jutjuba u mozak.

Međutim, paralelno sa ukidanjem stranica ovim opasnim zaumnicima i njihovim paravojskama u Americi, ukinute su i pojedine anarhističke i antifašističke Fejsbuk stranice koje se hrabro bore protiv policijskog i državnog nasilja, baš kao i protiv kapitalizma. Jer živ je senator Makarti, umro nije, dok je Fejsbuka i digitalne murije! Ali, i bez te neduhovite rime, ovim komotnim izjednačavanjem Kju-Anon sektaša i zaveraša sa američkim levičarima, komunistima, anarhistima i antifašistima, Fejsbuk je ponajbolje demonstrirao sve izazove cenzure po javni diskurs, slobodu izražavanja i medijske slobode u savremenom društvu.

Dakle, sveprisutne lažne vesti jesu vrhunski društveni izazov našeg doba, kao i trajna boljka našeg mozga. Ali šta ako one postanu zgodni izgovor za – cenzuru? Da li to cenzurom svega što etiketiramo kao babarogu lažnih vesti zapravo cenzurišemo i sve što se ne uklapa u dominantni politički, ideološki (neoliberalni) i ekonomski (kapitalistički) narativ? I da li to belosvetskim i domaćim autokratama omogućujemo da se zalepe na etiketu „lažnih vesti“ kao smrt na babu? I da zatim pod krinkom borbe protiv dezinformacija progone svaku kritičku misao ili istraživački uradak?

Uostalom, u pandemijskom aprilu ove godine u Srbiji, i jedan režimski Informer sa svojim glodurom je bez blama i pogleda u ogledalo kukumavčio zato što, neverovatno ali istinito, „neko širi lažne vesti i pokušava da izazove haos“. I poručio je da će „taj za to odgovarati“, iako su lažni i potpuno izmišljeni „haos“, „rat“, „sukob“, „krvoproliće“ i slično prisutni bukvalno svakog dana na naslovnicama spomenutog toaletoida. I zato, razmislimo dvaput da li su kontrola, regulacija i cenzura zaista najbolji lekovi za suzbijanje epidemije lažnih vesti po Fejsbuku, Tviteru i ostalom po internetima?

U našoj sve intenzivnijoj onlajn egzistenciji, adekvatno informisanje podrazumeva i širenje naše nužno pristrasne perspektive, te neprekidni trening kritičkog mišljenja. Kao i bušenje naših eho komora, filtera i mehurova, i vešto raspoznavanje između onih istinitih i tačnih, i onih lažnih, zavodljivih i obmanjivačkih informacija. A to je često jedan prokleto težak posao. I ne postoje laka rešenja poput državno propisanog Aspirina® ili paracetamola, pa i zato što se istovremeno borimo sa milionima godina ljudske evolucije. I koja nas je, hvala Darvinu, učinila krajnje lakovernim i konformirajućim ljudskim životinjama povodom svega što čujemo ili pročitamo. Lažne vesti naprosto jesu naoružane laži. Ali, svoje lekove ili farmakološko oružje u toj borbi moramo birati pažljivo. U razumnom strahu ili panici zbog lažnih vesti, da li je cenzura 2.0 zaista adekvatna terapija? I šta ako lekovi nuspojavno ubiju pacijenta?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend