Kako je korona promenila novinarstvo

Korona virus kao da je izazvao više mutacija novinarske profesije nego što su naučnici zabeležili na „omikronu“. I kao što su se brojni doktori i medicinski radnici s pravom žalili da će, ako korona potraje, zaboraviti gde im je kuća, tako su i novinari mogli da kažu da će uskoro početi da zaboravljaju gde im je redakcija. Ili će vlasnici medija zaboraviti gde su im novinari.

Posao koji je podrazumevao razgovore, susrete i putovanja, pretvoren je u jednu od najusamljenijih profesija. Dugi i žučni kolegijumi na kojima se krojio izgled lista ili košuljica dnevnika, zamenjeni su sterilnim uputstvima koje su urednici razmenjivali u vajber-grupama. Preko noći, novinari su ćoškove stana pretvarali u virtuelne redakcije, ne pomišljajući da će to još dugo ostati njihova „nova normalnost“.

Oni iz štampanih medija, poznati po tome da ne drže dramatično do elegancije, samoinicijativno su uveli novi dres kod – pidžame iz kojih nisu izlazili do kasnih popodnevnih sati. Konferencije, umesto u pres centrima, pratili su preko društvenih mreža zavaljeni na trosedima. A ako bi neko obraćanje medijima počelo nepristojno rano, recimo oko devet, ustajali bi koliko da uključe diktafon i potom se mirno vraćali u krevete do prirodnog buđenja. Prilepljeni mesecima za telefon i kompjuter, mnogi i sada imaju problem da na ulici prepoznaju junake svojih tekstova, pa i redakcijske kolege iz ere pre korone. Čak i onda kada ne nose maske.

Manje komfora imala su TV lica. Za njih nije bilo javljanja iz topline doma, za razliku od njihovih gostiju koji su u studija uglavnom stizali Skajpom. Prvi na liniji fronta, ulazili su u kovid bolnice kada nikom drugom, ko tu ne mora da bude, to ne bi palo na pamet.

Na čijim plućima je korona ostavila više posledica – televizije ili štampe? Odgovor izgleda jednostavan – od početka epidemije do danas počele su sa radom televizije Kurir, Tanjug, K1, Juronjuz i platforma Njuzmaks Adrija. Uskoro će na sceni da se pojave i Blumberg, Insajder, UNA. Dok su među listovima novi samo Objektiv i Nova.

Uz drastičan pad tiraža štampe, suočili su se i sa gotovo stoprocentnim poskupljenjem novinskog papira. Skočila je i cene štampe, distribucije, pa će neka izdanja poskupeti, a neka se istanjiti.

Sve je poskupelo izuzev novinara. Njihove plate su u mnogim redakcijama na onom nivou na kom su bile pre krize, s tim što u većini redakcija i ne misle na ovu pandemijsku, već onu svetsku ekonomsku krizu iz 2008.

Epidemija, pandemija – infodemija

Na početku epidemije vladala je glad za informacijama. Već u drugoj polovini marta 2020., zaključio je Ipsos MORI, gledanost televizijskih programa porasla je za 18 odsto, korišćenje interneta za 28 odsto, a posećenost društvenih mreža za 50 procenata. Prvi se pohvalio Fejsbuk – u martu 2020. imao je dnevno više od 1,73 milijarde aktivnih korisnika. Ali se prvi i požalio da je znatno smanjena potražnja za reklamiranjem.

Sudbinu ove društvene mreže sa sedištem u Kaliforniji delile su i srpske televizije. Iako je od proglašenja vanrednog stanja, prosečno vreme provedeno kraj malih ekrana bilo duže od osam sati, reklamni blokovi su bili sve kraći. RTS 1 i TV Pink su bili najgledaniji kanali, dok je među kablovskim najveći rast gledanosti beležio N1. Sve više klikova beležili su portali – brzinom svetlosti otvorili su nove rubrike posvećene korona virusu uz atraktivne grafičke prikaze epidemijskog stanja u zemlji i svetu.

Publika dnevnih novina i magazina se smanjivala, ali je ispitivanje istraživačke agencije Ipsos iz aprila 2020. pokazalo da je više od četvrtine čitalaca duže i pažljivije čitalo svoja omiljena izdanja. „Skoro 45 odsto ljubitelja dnevnih listova i više od 35 odsto publike magazina izjavilo je da čita i one sadržaje na koje pre korone nisu obraćali pažnju“, kazao je direktor istraživanja u Ipsosu Dejan Radosavljević.

Rast potražnje informacija izazvao je i rast ponude. Zbog toga je Svetska zdravstvena organizacija, osim na epidemiju, upozoravala i na opasnost od – infodemije. Tokom krize javnog zdravlja javlja se veliki broj informacija, od kojih su neke tačne a neke lažne To može dovesti do zabune i na kraju do nepoverenja u vlade i zdravstveni sistem – upozoravali su stručnjaci iz Svetske zdravstvene organizacije.

A premijer Mađarske Viktor Orban izazvao je paniku u javnosti kada je najavio da će za lažne vesti novinari biti suočeni sa zatvorskim kaznama. I to petogodišnjim. U Srbiji je, zbog lažne informacije o stanju u Kliničkom centru Vojvodine, novinarka portala Nova.rs Ana Lalić privedena na saslušanje. U dobrom delu javnosti veću paniku je izazvao tužilac koji joj je odredio meru zadržavanja od 48 sati nego novinarka koja je objavila neproverenu informaciju.

Iako su više vremena provodili uz medije, građani Srbije vesti o epidemiji ipak su na početku držali na distanci. Čak 46 odsto populacije je sredinom aprila 2020. procenjivalo da mediji preuveličavaju stepen opasnosti i opseg izbijanja epidemije.

„Nešto više od trećine javnosti je procenilo da medijska izveštavanja u vezi sa korona virusom nisu bila precenjena. Međutim, nakon samo deset dana, situacija se drastično promenila. U drugom talasu istraživanja 44 odsto ispitanika smatralo je da mediji ne preteruju kada izveštavaju o razmerama zdravstvene krize, a procenat onih koji su i dalje uvereni da mediji precenjuju situaciju smanjio se za skoro šest odsto. Sličan scenario smo imali i u Italiji pre eskalacije pandemije, ali se mišljenje drastično promenilo nakon povećanja broja zaraženih“, podseća Radosavljević.

Možda i brže nego što se očekivalo, zavladala je informativna zasićenost, potom nepoverenje u medije, pa je stigao umor i na kraju izbegavanje vesti. Zašto?
„Nakon izvesnog vremena korona je postala svakodnevna tema, nešto obično, a ne izuzetno i novo što je u početku, kao i svaka novina, privlačilo pažnju. Jedinu novost, posle izvesnog vremena, predstavljale su brojke o zaraženim i preminulim licima, ali to se moglo saznati i bez detaljnog praćenja vesti. Samo su pojedini događaji, kao pojava vakcina ili novih sojeva virusa, mogli da privuku veću pažnju. Pored toga, neretko kontradiktorne informacije uticale su na porast konfuzije u glavama ljudi, pa je ignorisanje vesti i komentara na temu kovida postao siguran način za očuvanje mentalne stabilnosti“, kaže sociolog Vladimir Vuletić.

Najpouzdanije izvore kada je reč o korona virusu, ispitanici u istraživanjima javnog mnjenja nalazili su kod zdravstvenih radnika, predstavnika zvaničnih institucija i Ministarstva zdravlja, kao i televizija. A najmanji stepen poverenja imali su u informacije plasirane putem interneta, društvenih mreža i u novinama.

„Ranija istraživanja su svedočila da, za razliku od zapadnoevropskih zemalja, na Balkanu ljudi više veruju internetu i društvenim mrežama nego klasičnim masovnim medijima. Međutim, izgleda da su dezinformacije i različite teorije zavere koje su se najlakše širile putem interneta i društvenih mreža uticale da ljudi izgube poverenje u te medije. Pored toga, zvanične informacije u vezi sa pandemijom uglavnom su ekskluzivno emitovane putem televizije, pa je ljudima bilo najlakše i najbrže da se s njima upoznaju na taj način. Ostali mediji, kao što su štampa i internet, bili su u vremenskom zaostatku. S druge strane, kod nas gotovo da više i ne postoji ozbiljna dnevna štampa. Na tržištu dominiraju tabloidi čija je osnovna odlika senzacionalizam. Bombastični naslovi bez pokrića u tekstu ljude mogu da privuku, ali i da ih razočaraju“, pojašnjava prof. dr Vuletić.

Štampa na respiratoru

U medijskom svetu najveća žrtva korone su štampani mediji. Zbog zabrane kretanja starijih sugrađana prvih meseci pandemije, najbrojnije i najodanije „print publike“, tiraži štampe su dospeli na respirator. Često zatvaranje kioska dnevne listove pretvorilo je u trobroje, pa i u četvorobroje, što je doprinelo padu broja prodatih primeraka. Čitanost dnevnih novina počela je da opada odmah po proglašenju vanredne situacije, a kako je pokazalo ispitivanje Ipsosa, taj pad bio je manji u centralnoj Srbiji, a nešto značajniji u prestonici. Zaposlenima u novinama i magazinima ostala je za utehu činjenica da oni koji ih i dalje čitaju, to čine sa većom pažnjom nego pre korone.

O svom tiražu vlasnici i urednici medija izbegavali su da govore i pre krize. Radije su raspravljali o brojkama konkurencije. Tako i danas odgovor na pitanje kome je korona nanela više štete, tabloidima ili ozbiljnoj štampi, zavisi od toga kom taboru pripada vaš sagovornik.

Glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas Dragoljub Draža Petrović tvrdi da su najveći gubitaši tabloidi. „Ne samo da se ljudi u kriznim situacijama okreću mejnstrim medijima, već je tome doprinelo i zatvaranje ugostiteljskih objekata u kojima su gostima najčešće bili dostupni primerci žute štampe. Većina građana koja uz piće u kafiću prelistava neki tabloid nema naviku da ode do trafike i kupi primerak tih novina. Tako su u koroni tiraži žute štampe pali za trećinu, a najtiražniji tabloid na našem tržištu štampa se u 60.000 primeraka“, ističe Petrović.

Spas tradicionalnih medija, kao što su Politika, Večernje novosti i Danas, vidi u navici njihove publike da kupuje novine. List koji uređuje sa padom prodaje suočio se tek početkom 2021. godine.

„Tiraž naših novina obično skače u kriznim situacijama, tako je bilo i sada. U nekim trenucima bio je i dvostruko veći nego pre vanrednog stanja, a taj trend se nastavio preko leta. Počeo je da pada početkom ove godine“, dodaje, ali veruje u oporavak, jer stižu zima i izbori, a čini se i da virus odlazi.

Da li tabloidi imaju veći pad jer su im i tiraži veći, ili je nešto drugo posredi? Za predsednika Kolor pres grupe Roberta Čobana presudna je ipak odanost publike. „Čitaoci tabloida su pripadnici mlađe generacije koji informacije čitaju i na portalima i nisu toliko odani hartiji. Pad tiraža će se nažalost nastaviti jer će novine morati da podignu cene zbog poskupljenja. A stalni kupci su pripadnici srednje i starije generacije koja je osetljivija na poskupljenja“, objašnjava Robert Čoban

Prema proceni našeg sagovornika, ukupni tiraž dnevnih novina ne prelazi 200.000 prodatih primeraka. Ne pomažu ni onlajn izdanja jer ne mogu da donesu dovoljno prihoda. Za to su krivi Gugl i Fejsbuk, koji na globalnom nivou odnose 80 do 90 odsto oglašavanja.

„Naše medijsko tržište je krcato dnevnim novinama. Ujedno je i prilično siromašno, a od 2006. iz Srbije je otišlo deset stranih kompanija koje su ovde poslovale. Danas su tu samo Ringijer i Atika. Kada je reč o televiziji, tu je situacija drugačija, strani kapital je sve prisutniji, imamo inflaciju serija, rat koji se vodi u kablu, daje se 100 miliona evra za kupovinu sportskog programa godišnje… Sve se to dešava u doba korona krize i rekao bih da nema mnogo veze sa stvarnom tržišnom situacijom“, kaže Čoban.

Pod njegovim krovom nalazi se više od 80 periodičnih izdanja. Iako su se, kako tvrdi, finansijski vratili na nivo iz 2019. godine, tiraži još nisu stabilni. Ipak, svi listovi su preživeli.

„I kroz inflaciju, ratove, bombardovanje, ekonomsku krizu radili smo jedno te isto – prilagođavali smo se okolnostima. Kad je počelo bombardovanje za dve nedelje pokrenuli smo `Ukrštenicu`, jer smo shvatili da će ljudi više vremena provoditi kod kuće. Ovaj put smo nastavili da razvijamo portale, ali i da organizujemo događaje. Morali smo da promenimo i periodiku izlaženja listova kako se, zbog čestih zatvaranja trafika, ne bi preklapali“, objašnjava Čoban.

Televizija – rast gledanosti i pad oglasa

Iako su piplmetri tokom “lokdauna” beležili vrtoglav skok gledanosti, naročito informativnog, filmskog i serijskog programa, reklamni blokovi bivali su sve kraći. Na vanrednu situaciju u zemlji ukazivalo je i to što se obrazovni program našao među najgledanijim. Ali iza ovog rezultata krije se podatak da je reč o emisijama za školovanje od kuće. Otežano snimanje novih sadržaja dovelo je do pada premijera, a sportski događaji skoro da su nestali s malih ekrana. Ali kako je Krizni štab ublažavao mere, tako se i gledanost televizije vraćala na nivo pre korone.

Posle dugogodišnje stagnacije, već tokom prve polovine prošle godine uočen je rast gledanosti televizije za dodatnih 50 minuta dnevno. To je, objašnjava osnivač i dugogodišnji direktor RTV B92 Saša Mirković, rezultiralo time da je prosečan gledalac ispred televizora provodio čak osam sati i 40 minuta. Iako se vremenom ta brojka smanjivala, na dnevnom nivou bila je povećana za čak 28 minuta u odnosu na period pre korona krize.

I ne samo to, dodaje, korona virus osnažio je televiziju u pogledu brojnosti gledalaca, vremena provedenog ispred malih ekrana, ali i poverenja auditorijuma.
„Zato i ne čudi podatak da je tokom prve polovine 2020. godine Prvi program RTS-a bio najgledaniji TV program u Srbiji i da je na rang-listi 50 najgledanijih emisija u tom periodu čak 41 bila emitovana na republičkom javnom medijskom servisu“, ističe Saša Mirković i dodaje da pozitivne trendove nisu pratili i dodatni reklamni prihodi.
Štaviše, primetno su se smanjili tokom prvih meseci krize i televizija je ostala uskraćena za osam odsto budžeta.

„U brojkama, to je pad sa 112 miliona evra (2019) na iznos od 103 miliona evra (2020). Tome su najviše doprineli strah i nepripremljenost menadžera i donosilaca odluka koji nisu mogli da predvide trendove i ishode globalne pandemije. Reklamni blokovi su postali sve kraći kao posledica racionalnog prilagođavanja novoj realnosti `u hodu`, koju je pratilo značajno umanjenje aktivnosti ili čak obustava TV oglašavanja. Ovaj negativan trend odnosio se na iznose ukupnih reklamnih budžeta koji su tokom 2020. godine doživeli pad od 5,7 odsto zaustavivši se na cifri od 198 miliona evra“, sumira ovaj medijski konsultant.

Kolike su razmere ove medijsko–epidemiološke tragedije govori podatak da je 2019. godine ovdašnje medijsko reklamno tržište prvi put dostiglo rekordan iznos od 209 miliona evra, nešto više od prihoda koje je imalo davne 2008. godine (206 miliona evra), neposredno pre izbijanja svetske ekonomske krize.

„Medijskom reklamnom tržištu bilo je potrebno punih jedanaest godina pozitivnog trenda kako bi se vratilo na nivo koji je doveden u pitanje događanjima vezanim za globalnu pandemiju kovida 19. Na svu sreću, poslednji izveštaji govore da razmere štete na ovom polju ni izbliza nisu slične razarajućem uticaju svetske ekonomske krize od kojih se ovdašnja medijska scena suštinski nikada nije oporavila“, kaže Saša Mirković.

Za vreme rada od kuće moglo se i uštedeti. Sniženi su režijski i fiksni troškovi zakupa poslovnih prostora, pa su pojedine medijske kuće novac mogle preusmeriti i na poboljšanje tehničke opremljenosti. Pronalaženi su novi, održivi modeli poslovanja koji bi omogućili isti nivo plata tokom pandemije. Vlasnici i medijski radnici u televizijama i drugim medijima, smatra naš sagovornik, uglavnom su bili prepušteni sami sebi.

„Prevladala je ovdašnja sklonost brzom prilagođavanju vanrednim okolnostima u kojem su, zahvaljujući povećanom angažmanu zaposlenih, održane ključne aktivnosti radi informisanja javnosti“, mišljenje je Mirkovića.

Radio je manje radio

Rad od kuće nije bio poguban samo za one koji pored poslovnih obaveza istovremeno moraju da odgovore i na zahteve ukućana, već i po radio-stanice. Slušanje radija je dnevna rutina skopčana sa odlaskom i povratkom sa posla, zaključak je Ipsosovog istraživanja. A ta rutina je tokom epidemije nestala. „Podaci jasno ilustruju činjenicu da je dnevni auditorijum radija u Beogradu doživeo pad upravo zbog činjenice da je značajan deo slušalaca radno aktivna populacija, čije su se dnevne navike promenile“, objašnjava Dejan Radosavljević.

A Zoran Anđelković sa Radija S kaže da manje provedenog vremena u automobilu i nije toliko uticalo na pad slušanosti, koliko prazne kancelarije. „Ljudi imaju naviku da radio slušaju onlajn dok su na poslu. Tako da smo bili u prilici da se uverimo da je tokom vanrednog stanja značajno pala slušanost radio programa“, otkriva Anđelković.

Vlasnici radio-stanica preko noći su se suočili sa gubitkom oglašivača. Ali, kako kaže naš sagovornik, na to su se već i navikli. „Za vreme vanrednog stanja nisu radili kafići, bili su zatvoreni tržni centri, a tada oglašivači nemaju interes da se reklamiraju. Kada su 2014. Srbiju zadesile poplave ostali smo bez 95 odsto reklama. Oglašivači smatraju da je kontraproduktivno da se reklamiraju u takvim situacijama. Neukusno je reklamirati letovanje dok se broje poginuli u poplavama. I u korona krizi ostali smo bez značajnog prihoda od oglasa, ovaj put reklama je bilo 70 do 80 odsto manje“, dodaje Anđelković.

Procene su da je radijski budžet od reklama od izbijanja pandemije smanjen za 18 odsto. Prošle godine pali su sa 11 na 9,2 miliona evra, što je predstavljalo dodatni pritisak na ekonomsku održivost malih talasa.

Epidemija virusa i epidemija medija

Registar medija otkriva da, pored epidemije korona virusa, postoji i epidemija medija – u Srbiji je program emitovalo čak 333 radio i 244 televizijske stanice. „Mnogo razvijenije ekonomije od naše teško bi mogle finansijski da podrže postojanje ovako velikog broja radio i televizijskih stanica”, naglašava naš Saša Mirković, koji se u vreme poslednje privatizacije medija nalazio na mestu državnog sekretara za informisanje.

Projektno sufinansiranje, donatorska pomoć i vanredni novac usmeren od strane Ministarstva privrede ka svim privrednim subjektima bili su modeli koji su omogućili puko preživljavanje većine medija. Tokom korona krize počelo je emitovanje kablovskog kanal TV K1, nastavljeno je pojavom Kurir TV, da bi se u međuvremenu u etru pojavili Juronjuz i Tanjug TV.

„Svi ovi kanali podržani su od strane ambicioznog Telekoma, uglavnom su limitirani na deo populacije koju pokriva jedan kablovski operater, a svedoče i o raspolućenosti ovdašnje televizijske scene. Polarizovani u odnosu na kablovske kanale drugog velikog kablovskog operatora, refleksija su društveno-političke scene i duopolne ponude informativnih, sportskih, muzičkih i serijskih kanala. Sve to je rečit dokaz da medijski pluralizam prevashodno postoji u medijskim zakonima a neuporedivo manje u praksi“, objašnjava Mirković.

Stanje na ovdašnjoj medijskoj sceni bilo je uvek u toj meri komplikovano, dodaje on, da nam je samo nedostajala epidemija kovida 19. O tome, kako smatra, najbolje svedoči Medijska strategija Vlade Srbije za period od 2020. do 2025. Godine, koja je usvojena neposredno pre izbijanja pandemije. „Kompleksni odnosi između tadašnjeg ministra zaduženog za sektor informisanja i kabineta premijerke uticali su da je bilo teško razaznati pravu adresu za rešenje novonastalih medijskih problema“, ukazuje naš sagovornik. Pored toga što pažljivo prate kada će korona virus nestati ili se pretvoriti u neku vrstu novog gripa, novinari u Srbiji prate i kada će dobiti državnog sekretara za informisanje koji nije imenovan od formiranja Vlade.

„Socijalna distanca je neophodna, jer postoje suspektni slučajevi, a prisutna je i lokalna transmisija. Za osobe koje imaju komorbiditete, pneumonija može biti fatalna. Neretko ne pomaže ni oksigena terapija, saturacija opada“. U prvom talasu korona virusa kao da je prvi nastradao – jezik. A naredni su teško pogodili celokupnu medijsku industriju. Novinarska kriva odavno je u propadanju.