22. dec 2016.

Medijska pismenost u vreme masovne proizvodnje laži

Za ovako visok nivo medijske nepismenosti odgovorni su ne samo novinari već i država, kao i građani i građanke. Medijsko opismenjavanje počinje od nas samih i bez njega teško da ćemo donositi ispravne odluke

Foto: Pexels

Foto: Pexels

Cilj istraživanja o medijskoj pismenosti – koja postaje sve važnija s rastom broja medija i srozavanjem njihovog kvaliteta –  bila je komparativna analiza novinarske edukacije i programa o medijskoj pismenosti u Albaniji, BiH, Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji, kao i pružanje informacija o potrebama u sistemima edukacije, u novinarskoj profesiji i uopšte u javnosti, kao i generalni pregled faktora koji utiču na medijsku pismenost.

[povezaneprice]

Istraživanje je rađeno u okviru projekta Partnerstvo za razvoj medija u jugoistočnoj Evropi. U Srbiji su ga sprovodili Media i reform centar iz Niša i Fondacija Medija centar, te istraživač Dejan Kožul.

Veliki potencijal, mala iskorišćenost

Prema podacima Zavoda za statistiku o upotrebi informacionih tehnologija, 90,3 odsto domaćinstava ima mobilni telefon, 99,3 odsto televizor, a 64,4 odsto ima kompjuter.

Gotovo svi koji koriste internet, a stari su između 16 i 24 godine (97,4 procenta) imaju naloge na socijalnim mrežama (Facebook, Twitter), dok 62,3 odsto građana koristi internet kako bi pristupili onlajn medijima.

Brojevi govore o potencijalu, a istraživanje pod nazivom „Medijska pismenost“ Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), sprovedeno krajem 2013. godine, pokazuje da taj potencijal i nije potpuno ostvaren.

Istraživanjem je obuhvaćeno oko 3.000 ljudi, učenika srednjih škola, profesora građanskog vaspitanja, novinara i studenata novinarstva. Mi ćemo se zadržati na srednjoškolcima.

Istraživanje je pokazalo da 60 odsto učenika srednjih škola diskutuje o uticaju medija na časovima građanskog vaspitanja, oko 50 odsto ih je navelo da to čini na časovima sociologije, oko 20 odsto na časovima psihologije, 17,5 odsto na časovima filozofije, a 9,4 odsto njih reklo je da nije imalo nikakvu diskusiju o toj temi.

Korišćenje društvenih mreža je neupitno jer ih samo 5,1 odsto učenika ne koristi. Inače, društvene mreže su za 36,3 odsto ispitanih glavni izvor informacija. Ukratko, za njih je internet medij sa najvećim uticajem.

Od države mrvice

Najsveobuhvatnije istraživanje koje bi moralo biti polazna osnova svima koji imaju ambiciju da se uhvate u koštac sa ovom temom urađeno je pre tri godine. Naslov tog istraživanja je „Politike medijske i informacione pismenosti u Srbiji“, a autorke su Marijana Matović i Snežana Milin Perković, doktorantkinje Fakulteta političkih nauka.

„Postoji stručna literatura koja je za muzej medija i koju odavno ne koristim ni kao neki putokaz. Sama pravim svoje radionice, a često samo donesem materijal iz nekih medija pa ga zajedno sa đacima analiziram“  (Jelena Kolundžija, Druga ekonomska škola, Beograd)

Ovo istraživanje je neka vrsta bukvara za medijsku pismenost i donosi istorijat bavljenja ovom temom, ali i kontekst u kom se Srbija nalazila i u kom se nalazi danas.

U istraživanju se primećuje da je tema medijske pismenosti u Srbiji danas deo integrativnog procesa, što treba sagledati kao šansu države da napravi okvir za budućnost. Utisak je, međutim, da je država pasivnija nego što bi morala biti.

U okviru ovog istraživanja razgovarali smo sa Majom Zarić iz Ministarstva kulture i informisanja, koja nam je potvrdila da je medijska pismenost mapirana kao važan element medijskih studija koje su bile deo Strategije za razvoj javnog informacionog sistema, koja je važila do 2016. godine.

Prema toj strategiji, Republika Srbija će ohrabrivati razvoj medijske pismenosti kroz razvoj građanskih kapaciteta da koriste, razumeju i kritički posmatraju različite aspekte medijskih sadržaja, kao i da razvijaju veštine za korišćenje informacija.

Osim ovih osnovnih strateških elemenata, nismo mogli da saznamo koji će se konkretni koraci preduzeti. Nismo naišli ni na razumevanje u Ministarstvu prosvete.

Literatura za muzej medija

I u ovoj oblasti civilno društvo, u suštini, radi posao države. Izuzetak bi ovde mogle biti aktivnosti Ministarstva kulture i informisanja, onog medijskog sektora koji u okviru svojih mogućnosti ipak nešto radi, ali je to što radi daleko od bilo kakvog sistemskog pristupa i više liči na ono što radi civilni sektor.

U razgovoru sa Majom Zarić saznali smo da Ministarstvo i Delegacija Evropske unije u Srbiji sprovode projekat „Ako imaš šta da kažeš – reci“, u okviru kojeg se radi na edukaciji srednjoškolaca i njihovih profesora o medijskoj pismenosti.

Ministarstvo kulture je koristilo budžetske fondove kako bi sufinansiralo projekte koji doprinose razvoju medijske pismenosti.

Bitno je istaći projekat Medijske koalicije – www.medijskapismenost.net koji je finansirao USAID. Veb-sajt je postao neka vrsta resursnog centra za profesore, odakle mogu besplatno preuzimati ideje za predavanja. Bez obzira na to što je taj sajt bitan, USAID nije podržao njegov dalji razvoj.

Ako se prisetimo istraživanja BIRODI-ja, ispada da je 60 odsto učenika tvrdilo da se o uticaju medija pričalo na časovima građanskog vaspitanja. Taj predmet nije obavezan i u senci je veronauke, kao prihvatljivijeg izbornog predmeta. Pa sad, čak i ako nađemo zabludele ovčice koje su zalutale na ove časove, ni to ne garantuje da će se na kvalitetan način baviti medijima, ako će se njima uopšte i baviti.

Uostalom, evo šta nam je za ovo istraživanje rekla Jelena Kolundžija, profesorka građanskog vaspitanja u Drugoj ekonomskoj školi u Beogradu:

„Postoji stručna literatura koja je za muzej medija i koju odavno ne koristim ni kao neki putokaz. Sama pravim svoje radionice, a često samo donesem materijal iz nekih medija pa ga zajedno sa đacima analiziram.“

Profesorka Kolundžija je upravo sajt www.medijskapismenost.net navela kao veliku pomoć u pripremi časova. Na kraju je dodala:

„Malo ima nastavnika koji će raditi ovako nešto, jer ne postoji nikakva motivacija niti podrška sa strane. Kao što znate, svačije vreme košta i niko ga nema za bacanje. Ja imam malo drugačiju životnu filozofiju.“

Navešćemo još neke bitne primere:

Novosadska novinarska škola među prvima je realizovala seminar stručnog usavršavanja nastavnika i profesora „Novinarska radionica – Medijska pismenost“.

Izdavačka kuća „Clio“ otvorila je multimedijalnu ediciju u okviru koje su prevodili značajne knjige.

Pre pet godina „Clio“ je u saradnji sa NGO „Biblioteka Plus“ započeo projekat transformacije školskih biblioteka za srednje škole, u kojima učenici i učitelji prave multimedijalni sadržaj. „Clio“ je započeo projekat „Internest – biblioteku unapređuje u školsku infoteku“.

Postoje udžbenici za nastavnike građanskog vaspitanja koje je objavila organizacija Građanske inicijative, a koji uključuju neke delove i pitanja u vezi sa medijskim obrazovanjem…

Mogu li nepismeni opismenjavati?

Medijska pismenost je, dakle, daleko prisutnija kao deo neformalnog obrazovanja.

Kvalitet medija i novinarstva zavisi od toga da li će mediji uspeti da preokrenu aktuelne trendove.

Postoji potreba da se podigne razina svesti među medijskim profesionalcima o moći koju imaju nad korisnicima i o njihovoj važnosti za razvoj građanskog društva. Mediji moraju kao partneri biti uključeni u proces medijskog opismenjavanja.

Medijsko opismenjavanje počinje od nas. Mi smo – a pritom ne mislim samo na novinare, već mislim na sve ljude – najodgovorniji za ovakvo stanje. Medijsko opismenjavanje počinje kad nešto pričate svojoj bebi dok je još u stomaku, kad detetu puštate crtane filmove, kad mu čitate priče… Veliko je pitanje da li smo mi sami spremni da nekog medijski opismenjavamo ako smo i sami nepismeni.

Potrebno je da uložitmo ozbiljan, višegodišnji trud da bismo izašli iz čemera u kom se nalazimo. Da li smo mi spremni za to? Da li smo spremni da ulažemo svoje vreme za dobrobit sebe, svoje male ali i velike zajednice? To bi bio patriotizam, a ne ono što nam se već desetinama godina nameće. Najjednostavnije je dići ruke i reći da mi tu ne možemo ništa.

Možemo. I to mnogo. Pitanje je samo da li želimo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend