Naša „Atlantida“

Ubacio pravu knjigu i naredio veštačkoj inteligenciji da prepriča na stotinak strana, prevrne da se ne vidi plagijat i hopla. Izmislio autorku i knjiga se prodaje kao alva. Knjiga je inače o tome kako da ne ponavljamo greške svojih roditelja.

Ko je toliko glup da tako nešto pazari? Vama podmetačina ne bi mogla da prođe, ipak čitate ozbiljne novine.

Jer čime se tu zapravo trguje? Ne znanjem, jer njega nema. Ne empatijom, jer ona se ne kupuje. Trguje se strahom roditelja da će nešto zeznuti. U tom strahu, i najgluplji savet obučen u grafiku pastelnih boja i napisan u „maminom glasu“ zvuči kao spasenje.

Ali šta kad ta „mama“ ne postoji? Šta kad iza nje stoji lik koji nije imao petlju da knjigu potpiše sopstvenim imenom, ali jeste da računa na vašu glupost?

Neće ovde pomoći zakoni ni regulative. Pomoći će jedino da pamtimo: ako neka knjiga miriše na floskule, ako autorka zvuči kao generička nežna vila iz PowerPoint prezentacije – možda jeste.

I možda je zapravo napisao neki čika što nikad nije presvukao pelenu, ali je naučio da koristi promptove.

Uzgred, prethodna četiri pasusa ove kolumne napisao je ChatGPT. Samo sam mu izložio (istiniti!) slučaj prevaranta sa knjigom i rekao: „Hoću da mi na to napišeš kratak komentar u stilu kolumne ‘Vaservaga’ Nemanje Rujevića.“

Za moj ukus malo previše patetično (a i ne znam šta su promptovi), ali sasvim dobro. Pre par meseci program to nije mogao. Za par meseci moći će da mi piše cele kolumne. Za par godina, verovatno neću moći da razlikujem sebe od njega – ne sećam se kad sam tačno ovo pisao, ali što je dobro!

Redakcije diljem sveta uveliko koriste veštačku inteligenciju da „olakšaju“ sebi posao. Da nađu teme. Smisle bolji naslov. Sažmu, preformulišu ili poprave gramatičke greške.

O tome niste obavešteni. Okej, može se reći da iza svega i dalje stoji čovek jer stvari daje poslednji šlif. Nekad je sa dva prsta ubadao po pisaćoj mašini, sad ima ovo čudo.

Kao što čovek vozi kombajn umesto da tera ralo i volove. Zašto više ne tera ralo i volove? Pa zato što ima kombajn!

Takve su stvari sa napretkom, on je nezadrživ, a posle ćemo se pitati da li je baš napredak. Za krupne kapitaliste i futuriste sve ovo je kao eliminacija liftboya, to jest upravljača dizala. Napredak je unapredio i lift i svako ume da pritisne gumb. Šta će vam „stručno lice“ da upravlja liftom?

Ne budimo ludisti kao što su i novinari oduvek bili. Pre stotinak godina su radio-aparati postali dostupni širokim masama. Ozbiljna štampa tog vremena je proklinjala novo sokoćalo, tvrdeći da će da kvari ljude lakom muzikom.

Ama, da li je ovaj pohod veštačke inteligencije baš u tzv. kreativne poslove baš uporediv sa radijom? Nisu u pitanju samo novine. Redom će padati muzika, fotografija, film. Dođavola, to čudo već sada komponuje odlično.

Brine me što nikad neću postati novinarska legenda, a fali mi još samo tridesetak godina! Tada bih šetao po redakciji u sakou sa zakrpama na laktovima i pričao glupe anegdote. Eh u moje vreme kad se lepo družilo na Tviteru!

Ali, ko da postane legenda ako se ovako nastavi? Koliko još do trenutka kad ću moći da ukucam: „Hej, napravi mi informativni portal koji prati najvažnije vesti iz zemlje i sveta, kao predložak uzmi NJujork tajms, ali to zamaskiraj da se ne vidi od koga smo ukrali. Objavljuj dvesta tekstova dnevno.“

Što samo jedan portal kad može hiljadu? Izmišljeni novinari, biografije, sve. Pare od reklame kaplju. Ako taj i taj političar, tajkun ili kriminalac plate, onda samo ukucam u program: „Hvali tog i tog. Ali suptilno, ne budi Informer!“

I sad ima novinara na žetone i plagijatora i propagandista. Ali sad barem naslućujemo koga jednog dana treba jahati, ako ih dohvatimo. A kako da jašemo ChatGPT?

Nije ovo kao priče sa ukidanjem rala i volova, liftboya ili pojavom radija. Ovo je masa i sila i oružje čije domete ne umemo ni da počnemo da pojmimo.

Sociobiolog Edvard O. Vilson je rekao da je čovečanstvo obeleženo paleolitskim emocijama, srednjevekovnim institucijama i božanskom tehnologijom. Ona nas je prerasla. Sa njom ćemo činiti još veće gluposti nego sa nuklearnom tehnologijom.

Možda će ostati neki da tome prkose. Možda naučimo da se sporazumevamo kao u Pekićevoj „Atlantidi“, razvijemo neke signale da je ovaj tekst stvarno napisao čovek za čoveka.