30. sep 2017.

Ne čitajte vesti!

Ne treba čitati, gledati i slušati vesti. Kako vesti u novinama, tako i vesti na radiju, televiziji i internetu. Ovo deluje kao jeretički i vanumni stav, posebno za jednu kolumnu u dnevnoj novini, ali tako je.

To ne znači da ne treba čitati novine uopšte, naprotiv. Dugački, analitički tekstovi u dnevnim novinama, nedeljnicima ili časopisima obično su sasvim okej, ako ne i edukativni, cerebralni i sjajni. Baš kao i intervjui, reportaže, istraživački uratci u novinama i na televiziji i slično. Ali, ne i vesti. Svejedno koje – kraće ili duže, iz politike i ekonomije, kulture ili sporta, domaće ili međunarodne, propagandne ili objektivne. Vesti treba izbegavati, ili ih u potpunosti izbrisati iz svog života i dnevnih rutina. Kako to?

Prvo, pogledajmo u „najvažnije“ i „najnovije“ vesti, ali one od pre dve nedelje. Vučić je bio u Sarajevu, Pacoli je podržao Haradinaja, izbeglice iz Mjanmara su preplavile Bangladeš, Srbija je pobedila Tursku u košarci, a uragan Irma je besneo Karibima. Osim što su te vesti danas upadljivo bajate ili sa potpuno isteklim rokom trajanja, zapitajmo se i sledeće: da li nam je zaista trebalo da znamo te stvari? Ili su one potpuno irelevantne? Jer, ove nedelje, Vučić je u Njujorku, Haradinajeva vlada je uveliko formirana, izbeglice iz Mjanmara nastavljaju da pristižu u Bangladeš, Srbija je osvojila srebrnu medalju na tom loptanju, a Karibima sada tutnji uragan Marija. Baš kao što će i te „najvažnije“ i „najnovije“ vesti biti bajate i nebitne za sledeće dve nedelje. A ako nas Vučićeva putovanja, Kosovo, Mjanmar i uragani ne zanimaju, pokušajmo da se prisetimo vesti koje nas jesu provocirale i frustrirale pre nekog krajnje kratkog vremena. Verovatno su to bile pretnje gradonačelnika Subotice, gužva oko tvitova Sergeja Trifunovića ili onog „Bentlija“ u sudaru sa Vučićem, ako ne beba majmuna u „Zadruzi“. Danas smo i na to zaboravili, pred novom poplavom ili uraganom jednako irelevantnih vesti. Zato je glavno pitanje – da li su sve ove vesti uopšte bile vredne naše pažnje, nervoze ili frustracije? Jasno je da nisu. Baš kao što to neće biti ni sve naredne vesti koje ćemo čuti, pročitati ili videti.

Vesti su brza hrana sadašnjice. Ukusna, lako svarljiva, nezdrava, preslatka i zasićeno masna grickalica za mozak. Ali, dok smo verovatno shvatili da u stomak ne treba trpati pomfrit, čips, sladoled i slatkiše svaki dan, po ceo dan, izmiče nam saznanje da su vesti isto to – ali za glavu. U formi vesti, mediji serviraju komadiće trivijalnih tvari ili šećernih kockica koje ne zahtevaju razmišljanje i koje se ne odnose na naše živote. Za razliku od knjiga, dokumentarnih emisija ili podužih analitičkih tekstova u novinama (koji već zahtevaju da promislimo), vesti su jeftine, zašećerene, šarene bombone koje ne stvaraju osećaj sitosti i čine nas gladnim za još (is)praznih kalorija. Naime, naš mozak drugačije reaguje na različite vrste informacija: najnovije, skandalozne, šokantne, usredsređene na konkretne ljude (a ne na procese i fenomene), neverovatne, senzacionalne, šarene, glasne ili napisane velikim slovima – sve su to informacije koje nas stimulišu, zaokupljaju pažnju i „naelektrišu“. S druge strane, informacije koje su apstraktne, analitične, istančane, pribrane, suptilne, pronicljive i dubokoumne nas smiruju i uspavljuju. I sad, iako u opticaju još uvek postoje zdravije informacione alternative, na medijskom tržištu ili trpezi, kapitalistički prirodno dominiraju upravo brze grickalice i nezdravi slatkiši za glavu.

Uzgred, analogija sa nezdravom hranom nije samo (ne)vešta metafora. Vesti koje su skandalozne, panične ili histerične zaista okidaju naš limbički sistem koji izaziva izlivanje glukokortikoida (kortizola), smeštajući nas u stanje hroničnog stresa. Kako prenosi publicista i preduzetnik Rolf Dobeli, preterane količine ovog hormona ili steroida imaju negativno dejstvo po naš imuni sistem, na naše varenje, na rast ćelija, kose i kostiju, i čine nas manje otpornim na infekcije. Takođe, vesti negativno utiču i na naše kognitivne ili mentalne kapacitete. One prezasićuju našu memoriju i prekidaju našu pažnju, zbog čega smanjuju kapacitet za pamćenje i koncentraciju. Ljudi koji su hronično navučeni na vesti retko imaju dovoljno pažnje da uopšte pročitaju vest do kraja ili dalje od naslova, a kamoli neki poduži tekst ili, zlo i naopako, knjigu. Uz to, dnevna doza vesti nas učini taman dovoljno saosećajnim ili empatičnim da budemo pasivni i ne učinimo ništa više od čitanja i nerviranja. Dakle, da se ne pridružimo protestu radnika ili da ne uplatimo dinar Crvenom krstu za žrtve uragana. Vesti su zaista, a ne samo metaforično, nezdrave, otrovne i štetne.

Vesti su štetne i zato što su fundamentalno pristrasne prema određenim događajima: ratovima, krizama, izbornim rezultatima, terorističkim napadima, prirodnim katastrofama, brutalnim zločinima, poznatim ličnostima i tome sličnom. Svet iz vesti je potpuno drugačiji od realnog sveta i života. Zato vesti iskrivljuju našu percepciju i utiču na našu procenu rizika, ali i sveta oko sebe. Na primer, zbog štetnog uticaja vesti precenjujemo rizik od terorizma i avionskih nesreća, a potcenjujemo rizik od dijabetesa ili klizavih pločica u kupatilu. Pošto su vesti po pravilu usredsređene na ličnosti (političare, lidere, privrednike, kriminalce, zvezde), prenaglašavamo njihovu ulogu i lične odluke u istoriji, društvu, ekonomiji i kulturi, dok hronično zapostavljamo šire i dublje sociokulturne i ekonomske uzroke, odnosno strukturne procese i bezlične fenomene. S tim u vezi, iako čovečanstvo objektivno živi u najmiroljubivijem dobu od kada je pisane istorije, verovatno smatramo da u svetu nikada nije bilo više ratova, nasilja i sukoba. I sve to samo zato što su ljudi pre oko 200 godina izmislili tu groznu stvar koja se zove – vesti.

Kao da ovo nije dovoljno, vesti su istovremeno i potpuno nebitne i ne objašnjavaju ništa. Samo u proteklih godinu dana, prosečno informisani čovek je konzumirao preko 10 hiljada različitih vesti iz medija (oko 30 komada vesti dnevno). Međutim, da li možemo da se setimo neke vesti, samo jedne jedine, koja nam je pomogla da donesemo neku dobru odluku u poslu ili životu? Malo ko može da izdvoji više od dve ili tri, što je bedni udeo od 0,02-0,03% „korisnih“ vesti. Dok niko ni u jednim vestima nije pronašao (svakako korisnu) informaciju da će se uskoro dogoditi, recimo, raspad Sovjetskog Saveza ili svetska ekonomska kriza. Pa, uprkos tome, spremno perpetuiramo zabludu da smo, kao „(bolje) informisani“ ili „obavešteni“ pojedinci, u nekakvoj životnoj ili profesionalnoj prednosti nad onima koji to nisu. Da je to istina, tada bi novinari (kao najbolje informisane individue) bili najsrećniji i najbogatiji ljudi na svetu, a ne ovako rastrojeni i ubogi. Pre će biti da je suprotno: što manje vesti konzumiramo, u većoj smo prednosti nad drugima.

Takođe, umesto da nas teraju na razmišljanje i logičko zaključivanje, da prosvećuju, unapređuju ili čak menjaju naše stavove pred novim činjenicama, vesti nas samo dodatno učvršćuju u već ušančenim uverenjima i stavovima. Naime, ljudi sa različitim ideološkim i političkim svetonazorima će identičnu i banalnu agencijsku vest – npr. o Vučiću koji otvara autoput – pročitati i interpretirati na svoj način i u skladu sa tim svetonazorima: da je Vučić veliki, uspešni i istorijski graditelj autoputeva ili da Vučić nije izgradio ništa i da je to sve obmana i propaganda diktatora koji voli da se slika za kamere. To jest, ista vest će biti primljena samo kao još jedna „potvrda“ ili dodatni „dokaz“ već postojećih stavova, mišljenja i predrasuda. Najzad, vesti su svesno dizajnirane tako da ne daju objašnjenje. One su plitka i plitkoumna površina, kakofonija informacija koja ne tumači dublje procese i fenomene o kojima izveštava. Ako želimo da razumemo svet oko sebe, samo jedan naučni rad iz politikologije, ekonomije, sociologije ili istorije će nas učiniti stručnijim od hiljadu vesti iz politike, ekonomije, društva ili kulture. Ukoliko bismo zaista želeli da saznamo nešto o svetu, to znanje ćemo pronaći u knjigama, naučnim i analitičkim tekstovima, a ne u vestima.

Mi smo neverovatno dobro informisani, a znamo zapanjujuće malo. Vesti su samo niz apsurdnih priča bez reda i bez smisla, koje se pojavljuju i nestaju bez objašnjenja. Rečima Marka Tvena: „Ako ne čitate novine, vi ste neinformisani. Ako ih čitate, vi ste dezinformisani“. Dok je Henri Dejvid Toro rekao da su „vesti, za filozofe, samo puko ogovaranje“, a oni koji ih pišu i čitaju „samo su starije gospođe koje tračare uz šoljicu čaja“. Da ne bude zabune ili uvrede: društvu su neophodni novinari i novinarstvo. Ali, ono novinarstvo koje će i kontrolisati i tumačiti naše društvene i političke institucije, te otkrivati ili raskrinkavati istinu, umesto prozaičnog protočnog bojlera koji nazivamo vestima. Dakle, trebaju nam poduži analitički i/ili istraživački novinski tekstovi i radiotelevizijske emisije, a ne vesti.

I zato: ne čitajmo vesti! Ovo deluje kao jeres samo zato što imamo problem da razdvojimo „novo“ i „bitno“, baš kao i informisanost i znanje. Vesti su naprosto loše za naše razmišljanje, zaključivanje, blagostanje i zdravlje. One troše naše vreme, krive našu percepciju i odluke, čine nas pasivnim i nekreativnim, ako ne i otvoreno nesrećnim, frustriranim i bolesnim. Započnimo dijetu ili iz ishrane u potpunosti izbacimo ovu informacionu brzu hranu, mentalne grickalice i slatkiše krcate praznim kalorijama. Informišimo se o svetu na drugačiji način, i posledice te mentalne fiskulture biće jasnije mišljenje, mnogo dublji uvidi, bolje životne odluke i mnogo više slobodnog vremena. A najbolje od svega je to što – ništa važno ne propuštamo.

1 komentar za: “Ne čitajte vesti!

  1. Azra

    Palanački drveni filozof.

    12. okt 2017. at 16:20

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend