02. apr 2019.

Podkasti, radio za poneti

Za mene su podkasti sve ono što je bio radio devedesetih godina, prilika da slušaoci dobiju sadržaj  koji žele, a koji već dugo ne mogu da čuju na mejnstrim medijima. Bez obzira na jednostavnost, to je kompleksna forma zasnovana na efektima, muzici, dokumentarnom materijalu. Dobri podkasti brišu granicu između informisanja i zabave - daju informativnu priču koja je popkulturna, kaže Ana Martinoli, profesorka FDU

Foto: Medija centar Beograd

Američki “Serijal” iz 2014. godine, koji je doživeo planetarni uspeh, otvorio je  vrata za nove, gotovo nepregledne mogućnosti podkasta. Do tada, nekih desetak godina, radio na interenetu je tražio svoje mesto pod suncem, ali  uglavnom kao eksperiment sa potencijalom.

“Serijal” je dokumentarna krimi priča o stvarnom događaju I ljudima, iza koje stoji grupa producenata, koji su se dugo bavili radijom I postali poznati po emisiji “Ovaj američki život” (This American life). Taj podkast je nakon završetka emitovanja imao posledice i u realnom  životu,  slučaj je ponovo  otvoren, optuženik je dobio priliku da se brani jer je u sudskom procesu bilo nekih propusta.

“Oni su u najboljem maniru pokazali šta su mogućnosti podkasta, kako na čaroban, zavodljiv način može da ispriča jedna priča. Iako je samo slušate vidite je sve vreme”, kaže Ana Martinoli, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti. Ona o podkastu podučava svoje studente, a istovremeno sa njima otkriva I stvara audio proizvode na netu.

“Za mene su podkasti sve ono što je bio radio devedesetih godina, najdraži medij”, kaže i ističe da je podkast prilika “da slušaoci dobiju sadržaj  koji žele, a koji već dugo ne mogu da čuju na mejnstrim medijima. Bez obzira na jednostavnost, to je kompleksna forma zasnovana na efektima, muzici, dokumentarnom materialu. Dobri podkasti brišu granicu između informisanja i zabave – daju informativnu priču koja je popkulturna.

Kada je reč o slušaocima, Martinoli napominje da  može da se konstatuje  da  traže ono što im nedostaje, što ne dobijaju na nekom drugom mestu ili ono što im je poznato. Kao kada su se prebacivali iz fm-a na internet – prvo su tražili ono što su već slušali.  Podkast je ono što je nekada bila kablovska televizija, birate ono što vas zanima.

PROFESIONALCI I ODMETNICI

Kada je reč o zajednici podkasta u Srbiji, po mišljenju Ane Martinoli, ohrabruje činjenica da na našem tržištu to postaje prostor u kome mnogi autori vide za sebe šansu da nametnu neke teme kojih je sve manje  ili uopšte ne postoje u mejnstrim medijima. Međutim, za razliku od sveta tu je još puno muzike, a nedovoljno kvalitetnog sadržaja.

“Ono po čemu je Srbija možda specifična,  jeste da se u našem podkast okruženju uglavnom nalaze pojedinci, odmetnici, ljudi koji su voljno ili nevoljno otišli sa neke radio stanice, avanturisti, ljudi koji žele da eksperimentišu: tema, sadržaj, forma, način prezentacije”, objašnjava profesorka.

Potencijal za neki budući razvoj podkasta u Srbiji ona vidi u mogućnosti da veliki broj ovdašnjih medija prepozna  podkast kao dodatni kanal za plasiranje  sadržaja koji je već proizveden.  Ukazuje kao primere da “Njujork tajms” i “Gardijan” imaju svoje podkaste. Oni su najjednostavniji,  jer se svode na  čitanje tekstova koji su već objavljeni. Nema  montaže, nema nikakvih efekata, nema muzike.  „Iako se čini da je to dosadno, da bi opteretilo slušaoca, zapravo nije,  jer su ti tekstovi zanimljivi”,  napominje Martinoli.

Radio na internetu suštini jeste nova forma, zahteva punu pažnju. Iz te posvećenosti proizilazi činjenica da su slušaoci podkasta veoma lojalni. Ljudi ga slušaju zato što ga vole, zato što ih zanima tema. Imaju mnogo više opcija za izbor sadržaja: specijalizovani programi, autentičnost, personalizacija. U podkastu nema formalnosti, ljude govore  svakodnevnim jezikom, smeju se, prave greške I ispravljaju ih u programu. To je privlačnost radija na mreži, pogotovo  u svetu gde su mediji postali prilično sterilni I predvidljivi.

“Konačno, meni je najzinimljivije to što ti programi omogućavaju neki intimni odnos sa sadržajem, vi kad slušate postojite vi i vaš podkast.  On je  danas ono što je nekada bio piratski radio za zvanične radio stanice”, ističe Martinoli.

Nakon “Serijala”, medijski profesionalci i amateri prepoznali su u onlajn svetu odlično mesto za istraživanje i kreaciju, za emitovanje  sadržaja na mnogo različitih načina.  Mali audio fajlovi  o svim  temama, od sporta i mode, do psihologije i politike  počeli su da dopunjuju  u virtuelnom svetu sve ono što je izgubio radio, kao prvi najznačajniji medij.

“Za podkast se često kaže da je disruptivan”, objašnjava naša sagovornica, da predstavlja digitalnu transformaciju.  Činjenica jeste da je on promenio načine  na kojima smo do sada razmišljali o produkciji I distribuciji sadržaja. Kreiraju ga ljudi koji žele da se specijalizovano  bave nekim temama, vidi se jasna usmerenost, tematska i žanrovska.

Radio na internetu suštini jeste nova forma, zahteva punu pažnju. Iz te posvećenosti proizilazi činjenica da su slušaoci podkasta veoma lojalni. Ljudi ga slušaju zato što ga vole, zato što ih zanima tema

Pojava  ajpeda, uređaja koji je omogućio pravljenje lične muzičke plej liste, tehnološki je otvorila prostor i za razmišljanje o stvaranju i emitovanju drugih sadržaja. Korisnik samostalno, koristeći neke alate koji su dostupni, može da proizvede sadržaj koji će distribuirati nekim kanalima  koji su bezbedni i dostupni.  Tako radio za poneti, jer može da se sluša na bilo kom mestu u bilo koje vreme, stiže kao logična posledica.

Ono što je nadalje bilo važno za razvoj svojevrsnog audio bloga jeste jačanje mobilnih telefona kao uređaja koji nisu tu više samo za komunkaciju nego su i za konzumiranje medijskih sadržaja. Pametni telefoni imaju prirodnu kopču sa podkastima.

Martinoli  ističe da je “britansko regulatorno telo proglasilo Veliku Britaniju  za društvo pametnih telefona”, pa se tako  potrošnja medijskih sadržaja preko telefona približila  praćenju programa preko televizije i računara”.

“Podkasti govore, pričaju i meni je ta perspektiva podkasta jako važna i zanimljiva zato što živimo u okruženju u kome se radio stanice reklamiraju sloganima koji nam obećavaju da neće biti priče, već samo muzika i malo govora. Govor se sada pozicionirao čak i u svesti slušalaca kao nešto što opterećuje, a zaboravljamo da radio može da priča dobre price”, kaže Ana Martinoli.

Ona podseća da je prošle godine u Americi  govorni format, čak I kad je reč o radiju, bio najpopularniji. Nakon “Serijala” shvaćeno je da podkast može da uđe u mejnstrim, da on više nije  pitanje smo za ljude koji su specijalizovani,  koji dolaze samo iz radija i da nije samo za ljude koji su zainteresovani za tehnilku i tehnologiju. Naprotiv,  to je  forma koja je otvorena za najrazličitije teme, za sve one koji žele da ispričaju neku priču za koju misle da je važna.

Prema njenim rečima, “Sirijal” je skrenuo pažnju na odnos publike prema sadržaju, da postoji način da se publika angažuje, da iz nedelje u nedelju prati neku priču koja se događa u audio okruženju. Takođe, ukazao je na važnost  sadržaja. Ako je dovoljno zanimljiv publika će biti spremna da mu pokloni vreme.

“U nekom trenutku “Sirijal” je počeo da poziva svoje slušaoce da doniraju novac da bi učinio svoj koncept održivim. Pokazao je da kultura pretpalte jeste nešto na šta podkast u budućnosti može da računa”, kaže naša sagovornica.

Širenjem radija na mreži, otvoreno je pitanje održivosti. Kao svaka druga tehničkotehnološka inovacija on mora da bude neka vrsta sinergije sa onim što publika i tržište traže. “To je ono što se sa podkastom desilo, on je istovremeno bio odgovor na činjenicu da smo sve više umreženi, da je internet sve dostupniji, jeftiniji, pa čak i besplatan”, ukazuje naša sagovornica I dodaje da se tržište podkasta  I dalje razvija i u Americi a da je kod nas  tek u početku.

Martinoli kaže da je u svetu podkasta aktuelna dilema, pa i bojazan: da li je on pokušaj da se potpuno demokratizuje jedan medijski sistem, pa da svako od nas ima mogućnost da proizvede svoj medijski sadržaj ili će to u budućnosti postati instrument I alat u rukama velikih multinaciomalnih medijskih kompanija  koje će ulaskom na to tržište da ga potpuno uruše?

“U ovom momentu čak je i američko tržište skoncentrisano na podkaste koji dolaze iz manjih inicijativa. Polako ulaze mejnstrim kompanije koje tu prepoznaju veliki potencijal. Mnogi strahuju da bi ulaskom velikih igrača podkast izgubio ono što je njegova snaga, a to je – egzotičnost, eksperiment, neka ivica, bavljenje nekim temama koje nisu obavezno popularne. Sve ono što se desilo kada je komercijalni radio  izgubio spontanost, neposrednost, nepredvidljivost, ono što možda podkast danas ima”, objašnjava profesorka FDU.

Ono po čemu je Srbija možda specifična,  jeste da se u našem podkast okruženju uglavnom nalaze pojedinci, odmetnici, ljudi koji su voljno ili nevoljno otišli sa neke radio stanice, avanturisti, ljudi koji žele da eksperimentišu: tema, sadržaj, forma, način prezentacije

Kako  se meri uspešnost  nekog  podcasta? Naša sagovornica ističe važnost  evalucije sadržaja. Za razliku od radija  čiji uspeh se određuje  brojem slušalaca, dužinom vremena provedenog uz neku emisiju, šerom i ričem, u slučaju podkasta se govori o broju naloga i broju preslušavanja. Martinoli smatra da je ipak najvredniji  angažman koji se stvara oko nekog sadržaja.  To je prava mera uspeha podkasta – “koliko je uspeo da stvori lojalnu publiku, koja se emocionalno investira u ono što sluša”.

Sa razvojem radija na mreži u budućnosti će biti važno umrežavanje  u koje  je neminovno potrebno uključiti postojeće medijske kompanije, ističe Martinoli. Potrebno je takođe da se napravi kredibilan sistem merenja popularnosti odnosno slušanja da bi se omogućio upliv  oglašivača.  Osim toga, podkast treba da uđe u medijski registar kao pružalac audiovizuelnih sadržaja. “Za sada, generiše se publika ali u suštini tržišta nema, zato što nema merenja, nema pravnih tela koja tu primenjuju zakon”, naglašava Martinoli.

Ali podkast ni u Americi nije baš samoodrživi i tu je dosta problema, osim izuzetaka koji su deo nekih velikih medijskih kompanija ili su uspeli da obezbede dosta oglašivača. Agregacija je važna za malu scenu kao što je podkast. U američkoj praksi postoji projekat Radiotopija koji je okupio 50-tak različitih podkasta I svi oni imaju neku svoju autonomiju. S druge strane, oni nastupaju kao deo veće grupe i to jeste potrebno da bi se prava i obaveze te scene definisali u odnosu na druge medije.

U Americi su očekivanja da će do 2020. godine podkast rasti za oko 25 odsto godišnje. I to je trend rasta koji prati i trend oglašavanja na internetu.

Kad je reč o održivoti, biznis model jeste u fokusu, ali održivost  je i u  raznolikosti izvora informacija, u diverzitetu sadržaja, definisanju  profesionalnih uloga.

Bliskost slušaoca sa izabranim podkastom i mogućnost da ga sluša na bilo kom mestu, kod kuće, u prevozu, čekaonici, dok nešto radi ovaj medij promoviše u primarni, bar tako smatra Ana  Martinoli koja na kraju ističe: „Moja vera u moć podkasta je velika”.

MEDIJ NA DUGE STAZE

Radio je medij na duge staze, morate da budete dosledni u onome što radite, u sadržaju,  porukama  i vrednostima za koje se zalažete. Da date vremena publici da se navikne i da to zavoli. Isti je slučaj i sa podkastom.

Većina ljudi koji se bave ovim medijem se slaže da je nekih šest meseci ili pedesetak epizoda, minimalan period da očekujete povratnu informaciju od publike. Posle toga možete da počnete da evaluirate svoje rezultate, jer pre toga, sve je novo, ljudi dođu, čuju, zadrže se ili odu.

Za podkast kao projekat je važno da bude nešto na duge staze, da bi se oformila zajednica i da bi se zadovoljile sve njene potrebe, od programskih, produkcijskih, do stvaranja navike kod publike koju treba obučiti da koristi nove kanale i na kraju oglašivače i ceo biznis sektor bez koga ne može da se napravi održiva finansijska operacija.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend