02. apr 2019.

50 godina Radio Študenta: Čuvari kritičkog duha i plamena alternative

Može li neko da zamisli da danas u etru nad Beogradom i Srbijom postoji nešto poput Radija B92, iz najboljih dana, i da je to nešto još bolje, beskompromisnije, dinamičnije, provokativnije, sadržajnije? Danas, kada su kvalitetno novinarstvo, beskompromisnost i alternativna kultura, kakve neguje Radio Študent, kod nas proterani na margine?

Foto: Matevž Čebašek

„Najstarija nezavisna radio-stanica u Evropi i šire, koja je iz skromnog medija, namenjenog prvenstveno studentskoj populaciji, preko pank alternative, učešća u sociokulturnim dešavanjima i inicijativama, kritičnosti do mitova vezanih uz osamostaljenje Slovenije i konstantnom i beskompromisnom refleksijom društvene realnosti postala muzička, politička i kulturna medijska avangarda, opstajući do dan-danas kao svojevrsni radijski endemit.“

Upravo tim rečima, a povodom ovogodišnjeg jubileja – 50 godina od početka emitovanja programa ­– aktuelno uredništvo Radio Študenta predstavlja svoj istorijat, poslanstvo i status.

Fenomen postojanja Radio Študenta (skraćeno i kolokvijalno RŠ iliti eReŠ), u simboličkom smislu, daleko nadilazi prostore Ljubljane i Slovenije. Imajući u vidu da je praktično jedini od po profilu i karakteru sličnih medija na prostorima nekadašnje države Jugoslavije (SFRJ), koji je nekim čudom iliti spletom okolnosti, s jedne strane, preživeo izazove tranzicije, privatizacije i političkih pritisaka, a sa druge strane ne deli iskustvo nesnalaženja, neodgovornosti i nekompetentnosti vodećih ljudi unutar nekada bitnih a danas uglavnom nepostojećih kritičkih i alternativnih medija i (ne)zainteresovane javnosti u nekim drugim sredinama.

Misterija opstanka RŠ

Može li neko da zamisli da danas u etru nad Beogradom i Srbijom postoji nešto poput, recimo, nekadašnjeg Radija B92, iz najboljih dana, i da je to nešto još bolje, dinamičnije, provokativnije, sadržajnije?

Ne ulazeći u spekulacije o uzrocima (samo)uništenja pomenutog medija, bavimo se predstavljanjem njegovog slovenačkog pandana, još uvek, po mnogo čemu alternativnog radija, medijske kuće i neformalne obrazovne institucije, koja ne samo da opstaje već 50 godina nego samopregorno nagoveštava i niz novih dekada.

Najveća odlika Radio Študenta jeste da smo beskompromisno kritični već 50 godina (Ana Kandare)

O tome kakve bi bile moguće posledice hipotetičkog postojanja medija tog profila na dosadašnji razvoj i aktuelni sled društvenih, kulturnih i političkih događanja na terenu Srbije, možda nekom drugom prilikom.

Da li je nekome zaista potpuno jasno kako i zašto je RŠ preživeo do danas? Odgovor je – ne!

U mnoštvu kako prigodnih osvrta, tako i ranijih godina organizovanih debatnih skupova, seminara i simpozijuma na temu Radio Študent – juče, danas, sutra – nalazimo obilje više-manje zanimljivih spekulacija i teza, bolje ili lošije dokumentovanih i obrazloženih, ali definitivnog odgovora nema i, po svemu sudeći, neće ga ni biti.

To, u stvari, potpuno odgovara karakteru misterije postojanja Radio Študenta, svojevrsnog izroda – kako prethodnog, tako i sadašnjeg sistema. Medija od kojeg zaziru i visoka politika i kultura, medija koji se ciklično (samo)uklanja na marginu i koji kao feniks oživi i blesne s vremena na vreme, kako iniciranjem tema i rasprava od kojih mejnstrim mediji redovno beže ili ih ignorišu, tako i produkcijom sopstvenih sadržaja, istovremeno regrutujući svake godine na desetine novih, uglavnom mladih saradnika, od kojih će neki, poput njihovih prethodnika, sasvim izvesno ostaviti pečate drugačijeg, alternativnog i progresivnog na medijskoj, kulturnoj i političkoj sceni Slovenije.

„Zašto u Srbiji nijedan skvot ne zaživi dugo, za razliku od ovih ovde?“, ilustrativno pitanje postavlja Bojan Anđelković, danas stalni saradnik, a do pre nekoliko godina urednik redakcije za kulturu i humanističke nauke i potom odgovorni urednik Radio Študenta.

„Pa, zato što ovde imamo medij koji informiše i mobiliše po potrebi. Ako nemaš medij, onda mogu da te zatvore, izbace na ulicu. Ljudi često nisu svesni kolika je to moć.“

Snaga da javnost digne na noge

Bilo da je u pitanju mobilisanje javnosti u odbranu svog golog postojanja, kada su mu raznim političko-finansijskim mehanizmima rezana sredstva, ili u odbranu neformalnih institucija i još uvek bastiona ovdašnje alternativne kulture poput Metelkove ili alter-umetničkog skvota smeštenog u prostorima nekadašnje fabrike „Rog“ (mesto gde su nam nekada pravili „poni“ bicikle), Radio Študent je pokazivao snagu i umeće da pokrene kritičnu masu i uticajnu javnost digne na noge.

„Mehanizmi odbrane su brojnost i puno upletenih strana“, kaže Anđelković. „Kad smo pravili peticiju za Radio Študent, nju je za nekoliko dana potpisalo deset hiljada ljudi, što je za Sloveniju puno, izveli smo hiljade ljudi na ulice, skupili desetine hiljada evra preko dobrovoljnih priloga. Potpisnici i donatori bili su i sa leve i sa desne strane. Kad zaista zagusti, možeš da mobilišeš tu masu nekadašnjih saradnika, i to po horizontali i vertikali ide u sve strukture društva… u politiku, medije, univerzitet.“

(SAMO)FINANSIRANJE

Kao hronični i osnovni problem Radio Študenta redovno se ispostavlja nedostatak sistemskog finansiranja. 

„U najvećoj meri se finansiramo iz sopstvenih izvora, to su marketing i projekti. Tri četvrtine sredstava dobijamo na taj način, preostalu četvrtinu nam daje osnivač, a to je ŠOU (Študentska organizacija Univerze v Ljubljani)“, kaže Ana Kandare, direktorka Zavoda Radio Študent. 

„Iako na državnom nivou Radio Študent formalno ima status organizacije od posebnog značaja, to u praksi, odnosno obezbeđivanju redovnog finansiranja, ne znači mnogo.“

[povezaneprice]

„Radio Študent je kod nas jedini strukturni ostatak alternativne kulture, koja je – od kraja osamdesetih kada je njeno istorijsko mesto uglavnom zauzelo civilno društvo – ili privatizovana ili dezintegrisana, ili je čak sama nesrećno propala“, mišljenja je Miha Zadnikar, kulturni aktivista, dugogodišnji saradnik i autor emisije „Idealna godba“.

Po njegovim rečima, Radio Študent je uspeo da zadrži duh „slavne“ alternative osamdesetih koja je pored društvenog i političkog naboja bila sposobna da deluje strukturno kroz svoje autentične produkcijske načine.

„Tako da bih ga ja“, kaže Zadnikar, „najradije definisao kao alternativni medij. Ne govorim toliko o sadržini, govorim o strukturi i načinu delovanja, međugeneracijskoj saradnji, o protoku ljudi i ideja, o radiju kao kulturnoj formaciji, o načinu međusobne komunikacije, o društvenim i produkcijskim odnosima koji se tamo odvijaju i razvijaju. Reč je doslovno o fenomenu alternativne kulture.“

Kultura političke nekorektnosti

Duh alternativnosti i subverzivnosti dobrim delom nose i voditelji programa.

Nekonvencionalni govor i neusiljeni humor zaštitni su znakovi Radio Študenta, a jedan od prepoznatljivih glasova jeste i Pia Nikolič, pored ostalog, autorka emisije o stripu „Stripofilija“ i vođa službe za najave, odnosno spikerske sekcije Radio Študenta.

„Da, gajimo i kulturu verbalne političke nekorektnosti, malo iz inata. Ako želiš da sve zvuči korektno, onda treba da se prebaciš na nacionalni radio, a mi nekako baš volimo da bacimo pogled na stvari i sa druge strane. Zato u emisijama ima i puno cinizma, satire, svakojake zajebancije. Recimo, kod nas cenimo prirodnost, da je čovek čovek. Ne očekujemo od voditelja, koji je možda baš taj dan ustao na levu nogu, da je, po svaku cenu, izveštačeno vedar, nasmejan, kao što se radi i očekuje na komercijalnom radiju, da glumata da je sve okej, jer nije sve okej u životu, pa zašto bismo se sad pravili da smo nešto što nismo.“

Da, gajimo i kulturu verbalne političke nekorektnosti, malo iz inata… Zato u emisijama ima i puno cinizma, satire, svakojake zajebancije (Pia Nikolič)

Naravno, po rečima Pije Nikolič, i Radio Študent ima svoj interni kodeks zabrana, odnosno, nepoželjnog govora.

„Nepisano pravilo je da ne govorimo o vremenu. Nekako podrazumevamo da ako čovek pogleda kroz prozor, zna kakvo je vreme napolju, pa zašto bismo i mi morali da govorimo o tome. U stvari, šalu na stranu, jedina ozbiljna zabrana vezana je uz to da organski ne tolerišemo rasizam, šovinizam, seksizam, isključivost bilo koje vrste, ali mogući su i takvi ispadi ako govorimo u nekom kontekstu humora, kada se zna da je humor i da baš svi znaju da je to humor.“

Jedna od specifičnosti Radio Študenta jeste i da se prilozi na engleskom i jugoslovenskim jezicima generalno ne prevode. O tome svedoči i Biljana Žikić, autorka emisije na srpskom jeziku „Kontrola leta“, koja nastaje u koprodukciji Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ i Radio Študenta.

„Jedino mesto gde možeš na svom maternjem jeziku, bilo da je to srpski ili neki drugi, da govoriš pred mikrofonom jeste Radio Študent. Na drugim radio-stanicama moraš ili da prevedeš ili da pričaš na slovenačkom, ili da spiker ide preko tebe.“

PROVETRAVANJE I OBRAZOVANJE

„Radio Študent je, osim kao medij, veoma važan i kao neformalna obrazovna institucija posebnog kova“, naglašava odgovorna urednica Polona Torkar. 

„Svake godine na audicijama, s namerom da se kolektiv stalno osvežava, primimo oko 50 novih saradnika, u različitim redakcijama i službama. To su tonski tehničari, muzički saradnici, saradnici univerzitetske, naučne, aktuelnopolitičke redakcije, spikeri…“

Detalje vezane uz obrazovni proces i audicije pojašnjava Pia Nikolič, vođa spikerske službe. 

„Za spikere i tonske tehničare organizujemo duže audicije, odnosno – školovanje. Primera radi, svake godine za spikere organizujemo prvu audiciju, na kojoj primimo dvadesetak ljudi. Oni su tokom prvog meseca svakodnevno pored spikera u programu, tako da se upoznaju sa radiom, imaju sastanke svake nedelje, predavanja iz istorije i teorije radija, pa praktične vežbe kako se pravilno diše, artikuliše, kako se govori na stranim jezicima, recimo izgovor imena itd. Posle druge audicije napravi se selekcija i broj se smanji na deset ljudi. Tada dobiju i vežbe čitanja, svako od njih individualno radi sa svojim mentorom, i onda na kraju svake godine primimo dvoje do četvoro novih spikera. Taj proces, audicije, školovanja i selekcije, traje oko pola godine.“

Beskompromisno kritični već 50 godina

„Radio Študent je najnezavisniji medij u državi, a verovatno i šire“, nedvosmislena je Ana Kandare, direktorka Zavoda Radio Študent.

Radio Študent je kod nas jedini strukturni ostatak alternativne kulture, koja je ili privatizovana ili dezintegrisana, ili je čak sama nesrećno propala (Miha Zadnikar)

„Možda je nezahvalno da o tome govori direktor, ali mislim da je upravo to ono što naša publika oseća i po čemu nas prepoznaje. Ni u jednom primeru i nikada finansiranje koje dolazi u kuću ne uslovljava način na koji će Radio Študent da izveštava o pojedinim stvarima i temama. Mislim da bi ljudi ovde veoma brzo izgubili volju za radom i da ne bi bilo toliko solidarnosti i borbe za svoje ideale ako bi bilo drugačije. Najveća odlika Radio Študenta jeste da smo beskompromisno kritični već 50 godina.“

„Naravno da postoje određeni pritisci. Bilo ih je i biće ih… Ali da bi to uticalo na neku internu cenzuru, korekciju, promenu uređivačke politike, to nije moguće“, izričita je Polona Torkar, odgovorna urednica Radio Študenta. „Jedna od stvari na kojima konzistentno insistiramo jeste praćenje osnovnih i neupitnih novinarskih standarda. Kroz uredničku politiku neke teme više preferiramo, a neke manje. To znači da se možda više bavimo nekim zapostavljenim, marginalizovanim grupama, pitanjima koja su iz perspektive mejnstrim medija suviše egzotična. U svemu, Radio Študent je verovatno najbolji onda kada uz dozu satire i parodije uspe da napravi kvalitetan iskorak kako iz realne situacije o kojoj izveštava, tako i iz samoga sebe. Ponekad nam to i ne uspe. Ali kome pa sve uspeva?!“

VITALNOST SAMOUPRAVLJANJA, SAODLUČIVANJA I NEPOSREDNE DEMOKRATIJE

„Jedan od odgovora na to kako je moguće da Radio Študent još uvek postoji leži i u načinu kako je organizovan“, navodi odgovorna urednica Polona Torkar.

„Organizacija radija je veoma horizontalna. Sa medijem zaista bukvalno upravljaju i o bitnim pitanjima odlučuju saradnici koji su članovi uredništva. To znači da često imamo mnogo diskusija, smaranja, ali i zabave, ali najvažnija je aktivna participacija pojedinaca koji stvaraju program pri sudbini medija. Praktikujemo i pružamo jedan iskaz demokratičnosti koji je obično veoma neobičan nekome sa strane.“

Po Bojanu Anđelkoviću, svojevremeno uredniku redakcije za kulturu i humanističke nauke i potom odgovornom uredniku, unutrašnja i operativna struktura Radio Študenta i dalje se temelji i uspeva na ideji neposredne demokratije, može se reći i samoupravljanja.

„Skoro svi saradnici, odnosno oni koji ispune kvotu od nekih pet priloga tokom tri meseca, imaju pravo glasa. Konkretno, saradnici redakcija biraju urednike redakcija, a na kraju svi saradnici biraju odgovornog urednika. Minimum je trećina glasova svih saradnika sa pravom glasa. Na primer, ako je 200 saradnika, a izađe na glasanje njih 100, moraš da obezbediš 70 glasova. Izbori se ponavljaju sve dok neko ne skupi dovoljan broj glasova. Na isti način se i urednik, po potrebi, smenjuje pre isteka predviđenog mandata. Direktora nominalno postavlja ŠOU (Študentska organizacija Univerze v Ljubljani), ali opet ni to ne ide bez saglasnosti saradnika. Vrhovni organ je Svet Zavoda. Odgovorni urednik ne odgovara direktoru. Direktor nema prava i ne može formalno da utiče na program. Postoji pet redakcija, tri službe, marketing, uprava… uredništvo u užem sastavu (urednici redakcija i vođe službi) i uredništvo u širem sastavu, koje čine svi saradnici Radio Študenta. Sastanak uredništva u širem sastavu je u stvari vrhunski organ na kojem može da se inicira i sprovede i smena uredništva. Njega može da sazove bilo koji saradnik. Postaviš na listu, kažeš da je neki problem, ako dovoljno ljudi kaže da je to problem, sazove se taj sastanak i na njemu se odlučuje. Konkretno, saradnici mogu da izglasaju nešto što je uredništvo potom dužno da uradi.“

„Sedam godina sam bio u uredništvu i dve godine odgovorni urednik“, na sopstvenom primeru Bojan Anđelković objašnjava strukturu upravljanja Radio Študentom. „E sad, jeste da sam ja upravljao odozgo, ali upravljali su i oni sa mnom odozdo. To je nekih dvesta ljudi. Probao sam da izguram neku viziju, većina stvari je prošla, ali neke i nisu, i onda su me na kraju skinuli, iako i dalje mislim da sam super radio i da smo napravili džumbus. U osnovi, kritikovan sam i smenjen zbog samovolje i pokušaja da uspostavim vertikalniju strukturu uređivanja, saradnici su se pobunili i opet je prevladala horizontala. Kako god… idemo dalje.“

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend