07. okt 2020.

Sloboda medija u Srbiji kao zec na nišanu

Već 20 godina smenjuju se talasi reformi medijskog zakonodavstva, a pluralizma u medijima je sve manje.

Televizijska ekipa pokušala je prošlog meseca da snimi zgradu kompanije o čijoj navodnoj umešanosti u koruptivne radnje sprovodi istraživanje. Pošto se nisu udaljili kako im je naredio, radnik obezbeđenja je članu ekipe poručio da će ga „upucati kao zeca“. Događaj koji slikovito prikazuje do koje mere je novinarska profesija degradirana u srpskom društvu samo je jedan među više od 150 slučajeva napada na novinare u godini u kojoj se u Srbiji obeležava 20. godišnjice promena koje je trebalo da označe početak približavanja društva vrednostima u kojima sloboda izražavanja zauzima centralno mesto.

U poslednjih 20 godina Srbija je prošla kroz nekoliko talasa reformi medijskog zakonodavstva, od kojih je svaki označavao novi korak bliže evropskoj regulativi. Prvi talas obeležen je stavljanjem van snage Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine, na osnovu koga su antirežimski mediji sistematski finansijski iscrpljivani, a koji i danas važi za jedan od sinonima represivnosti režima Slobodana Miloševića. Nove vlasti su time jasno istakle nameru da raskinu s praksom gušenja medijskih sloboda.

Što se grbo rodi

Pristupilo se procesu izrade novog, kako se govorilo, modernog seta zakona, u čijem središtu je bilo stvaranje uslova za privatizaciju medija, uspostavljanje javnih medijskih servisa i regulatornog tela (RRA, Republička radiodifuzna agnecija) u oblasti elektronskih medija. U nadležnosti tog za Srbiju sasvim novog regulatornog tela, nezavisnog i samostalnog, bilo je, između ostalog, odlučivanje o dodeli dozvola elektronskim medijima i nadzor nad njihovim programskim sadržajem.

Ubrzo se, međutim, pokazalo da će proces udaljavanja licenciranja i nadzora nad elektronskim medijima od tradicionalnih državnih organa biti mukotrpan. Sumnje u kredibilitet i nepristrasnost članova Saveta RRA postojale su od formiranja prvog saziva 2003. godine, a ponovo su došle u fokus 2006. kada je Savet dodelio dozvole za emitovanje televizijskog i radio programa sa nacionalnom pokrivenošću u procesu koji je već tada ocenjen kao netransparentan i politizovan. Rani period funkcionisanja regulatora obeležile su i izmene zakona koje su oslabile nadležnosti Saveta i omogućile veće nadležnosti zakonodavne i izvršne vlasti u odnosu na to telo.

Istovremeno s turbulentnim tokom nastajanja regulatornog tela odvijao se i proces transformacije državne Radio-televizije Srbije i regionalne Radio–televizije Vojvodine u javne medijske servise. Proces, koji je trebalo da rezultira stvaranjem servisa koji proizvode program od opšteg interesa za građane i to u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava, razmene ideja i mišljenja i negovanja tolerancije, bio je spor i u nekoliko navrata odlagan.

Garnitura koja je došla na vlast posle 5. oktobra nije novouspostavljene institucije postavila na čvrste osnove pre nego što je smenjena. Nakon izbora 2012. godine premijer je postao Ivica Dačić, nekadašnji portparol Miloševićevog SPS, a prvi potpredsednik Vlade postao je Aleksandar Vučić koji je bio ministar informisanja 1998. godine, u vreme usvajanja zloglasnog Zakona o javnom informisanju. Nove vlasti formalno su ostale posvećene ciljevima Medijske strategije iz 2011. godine i 2014. su usvojile novi set medijskih zakona, čije su odredbe imale potencijal da depolitizuju Savet regulatora, ali i da dodatno afirmišu javne servise kao istinske forume za javnu debatu.

Međutim, u godinama koje su usledile, politizacija Saveta regulatora i politički uticaj na uređivačku politiku RTS-a postali su izraženiji nego ikada. Regulator, koji od osnivanja nije ispunjavao očekivanja javnosti, potpuno je paralisan nakon izborne kampanje za parlamentarne izbore 2016. godine. Nesrazmerno velika zastupljenost vladajuće stranke u odnosu na ostale učesnike izbora ostala je zabeležena u izveštajima regulatora koji nikada nisu objavljeni. Izborne kampanje za predsedničke izbore 2017. i lokalne izbore u Beogradu 2018. Regulator uopšte nije nadzirao.

Strmoglavi pad

Osim toga, izostala je i emancipacija javnih medijskih servisa od države. Umesto da promovišu pluralizam političkih ideja i štite javni interes, postali su platforma za promociju provladinih stavova. Građani koji se prevashodno informišu putem televizija sa nacionalnom pokrivenošću o relevantnim političkim temama obaveštavaju se prvenstveno kroz stavove predstavnika vladajuće koalicije koji se ne ustručavaju da u svakom nastupu diskredituju političke protivnike i promovišu uspehe javnih vlasti kao sopstvene, izbegavajući pri tome da preuzmu odgovornost za bilo koji problem u društvu.

Novinari koji ne izveštavaju po volji predstavnika vlasti predmet su javnih kritika i dugotrajnih negativnih kampanja, često etiketirani kao neprijatelji države. Stanje medijskih sloboda u Srbiji najslikovitije prikazuje Svetski indeks medijskih sloboda Reportera bez granica, na kome naša zemlja iz godine u godinu pada i u 2020. godini se nalazi na 93. mestu od 180 zemalja, što predstavlja pad od 34 mesta u poređenju s 2016. godinom. Učinak pravosudnih organa u postupcima povodom napada na novinare ne doprinosi stvaranju atmosfere u kojoj bi novinari osećali da imaju veću institucionalnu zaštitu.

Nedovoljno izgrađene nezavisne institucije, koje ne brane javni interes na način za koji im je poveren mandat, u sprezi s izrazito lošim položajem novinara koji nisu ohrabreni da budu kontrolor vlasti rezultuju neograničenom mogućnošću vlasti da plasira informacije koje smatra oportunim. Novi talas reforme zakonodavnog okvira najavljen je januara 2020. godine usvajanjem nove Medijske strategije. Iskustva iz prethodne dve decenije govore da stvarno stanje medijskih sloboda u najvećoj meri ipak neće zavisiti od onoga što u tim aktima bude pisalo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend