18. jan 2016.

Intervju sa Brankicom Stanković: Novinari kleče pred svima koji su na vlasti

Photo: Dejana Batalović

Foto: Dejana Batalović

O tome zašto je odlučila da, posle dve decenije, ode s B92, o napadima na Insider, novom projektu, kao i o novinarima koji (ne)kleče, cenzuri i autocenzuri, govori Brankica Stanković, najcenjeniji domaći istraživački novinar

Koliko je teško baviti se istraživačkim novinarstvom u Srbiji možda najbolje zna autorka Insajdera Brankica Stanković. Novinarka, koja je za svoj rad dobila gotovo sve domaće, kao i brojne svetske nagrade, skupo je platila beskompromisnost u radu -već šest godina, zbog brojnih pretnji, živi pod stalnim policijskim obezbeđenjem. Ali nju gotovo ništa ne može da zaustavi, te tako krajem januara pokreće sopstveni portal i na velika vrata se vraća u medijski prostor.

Gotovo da nije bilo čoveka koji nije bio zatečen izjavom ministra odbrane Bratislava Gašića da voli novinarke koje lako kleknu. Novinarska udruženja već nedeljama organizuju proteste ispred Vlade sa zahtevom da on bude smenjen i stvarno, a ne samo u izjavama premijera Vučića… Da li vi vidite smisao svega toga?

Meni i dalje nije jasno kako je moguće da su novinari, pa i ta novinarka, ostali da snime Gašićevu izjavu o nečemu posle takvog njegovog skandaloznog komentara. Zar nije najmanje što su mogli da urade da se odmah okrenu i odu? Ne, oni su ostali, neki su se čak i smejali, a onda imamo nekoliko sati kasnije priču o tome kako „novinari ne kleče“. Pa kleče, i to ne samo pred Gašićem nego uvek, pred svima koji su na vlasti.

Naravno, ne mislim da su svi novinari takvi, ali većina se sklanja i dozvoljava da bude ponižena. Drugo, ta Gašićeva izjava nije samo seksistička, nego je i odnos vlasti prema novinarima. Novinari su uvek u potčinjenom položaju. Zašto se novinari nisu isto tako bunili kada se, na primer, neko od ministra s nipodaštavanjem obraćao bilo kom novinaru koji postavlja pitanje? Nisam bila na protestu „Novinari ne kleče“ niti ću ići jer mislim da nije posao novinara da na protestima smenjuju bilo kog ministra, ali je zato obaveza novinara da bar napuste svaku konferenciju za novinare na kojoj im nisu dozvoljena pitanja.

Mislite li da će „slučaj Gašić“ makar malo promeniti odnos predstavnika vlasti prema novinarima?

Ovo sa Gašićem samo je kulminacija nipodaštavajućeg odnosa mnogih koji su na vlasti prema novinarima. I sada i ranijih godina. Njegova smena neće rešiti suštinu problema, a to je da oni koji su na vlasti moraju da poštuju osnovno pravo novinarske profesije, a to je da novinar ima pravo da pita i da dobije odgovor. U Srbiji se, međutim, dešava to da se svi koji su na vlasti uvek ponašaju tako da novinare koji postavljaju konkretna, a ne naručena pitanja proglase za najveći problem u zemlji. Takva praksa mora da se prekine.

A kako biste ocenili odnos premijera Vučića prema novinarima?

Meni je zanimljiviji odnos novinara prema Vučiću. Uglavnom to izgleda tako kao da novinari otrče na njegovu konferenciju za novinare da mu se samo jave, da ga vide uživo i da mu kažu: „Dobar dan, kako ste danas?“ Ima, naravno, i onih novinara koji seusude nešto da pitaju, ali takvi uglavnom prođu tako što ostale „kolege“ prevrću očima i cokću. Nas stvarno ne zanima ko je na vlasti, isto smo se ponašali u vremeKoštunice, Tadića, pa sada Vučića. Možda je naša prednost u tome što nismo aktivisti, nego novinari, i trudimo se da svoj posao radimo na profesionalan način. Nas interesuje da nešto istražimo, prikupimo dokaze i dobijemo odgovore i da na takav način utičemo na promene sistemskih propusta. Donekle smo i uspevali u tome.

Stanje medija u Srbiji vidite kao…

Užasno.

Gde je nestala novinarska solidarnost? I sami ste ovih dana rekli da ste se nekoliko puta oglašavali saopštenjima u slučaju Olje Bećković, a ona nikada nije stala u vašu odbranu kada ste trpeli napade, pretnje…

Na svojoj koži sam osetila šta znači kada nema novinarske solidarnosti i kada ste vi i još nekoliko kolega sa kojima radite sami na svetu. I zato je veoma nezahvalno da ja o tome govorim, pošto možda nisam objektivna jer sve gledam iz svog ugla, ali u krajnjem slučaju, na to imam pravo. Zato je bolje i za vas, kao kolegu, da ne kažem šta mislim o „novinarskoj solidarnosti“.

Kako vam zvuče priče o cenzuri i autocenzuri, koje su aktuelne u poslednje vreme?

Za mene su to stvarno gluposti. Dakle, ako vas, kao novinara, neko pozove i traži od vas da neku temu ne pustite, da nešto ne objavite i vi na to pristanete, o kakvoj cenzuri pričamo? Vi ste pristali. Tačka. A ako odbijete tako nešto, a taj neko vam zapreti na ovaj ili onaj način, a vi to objavite, e onda je to pokušaj cenzure koji nije uspeo. Evo jedan primer kako mi reagujemo na takve stvari. Kada smo radili serijal „Službena zloupotreba“, konkretno emisiju o prodaji „Luke Beograd“ Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću, imali smo praktično pokušaj cenzure tako što su advokati „Luke“ dva dana pre emitovanja emisije slali redakciji Insajdera upozorenje da će nas tužiti ako emitujemo emisiju.

Pošto je najava za emisiju išla i dalje, onda su poslali upozorenje upozorenja i mi smo tog dana odlučili da objavimo sva njihova upozorenja u vestima i na takav način im rekli šta mislimo o takvoj vrsti pritiska. Emisija je, naravno, emitovana, a oni nas nikada nisu tužili. Dakle, da li će cenzura postojati ili ne, zavisi isključivo od vlasnika medija i urednika. A to da li će neko ko je na vlasti pokušati nešto da cenzuriše -pa verovatno hoće, kao i svuda u svetu, ali ako vi imate jaku novinarsku profesiju, to ne može da prođe.

S druge strane, mediji i novinari koji nisu pristajali na pritiske i koji su objavljivali istraživačke tekstove o ljudima na vlasti nisu baš dobro prošli…

Opasnije od ovoga o čemu sam govorila jeste to što postoji „nevidljiva“ cenzura, odnosno pritisak koji sprovode mediji bliski vlastima. Kako je moguće da svaki put imamo isto pravilo -ukoliko neko objavi nešto što je, na primer, dokaz protiv nekog predstavnika vlasti, taj neko obavezno preživi pravi pakao putem medija koji su bliski vlasti. Ko su oni da bilo koga proglašavaju za neprijatelje države, izdajnike, strane plaćenike? Pa čekajte, neko ko dobije donaciju od, na primer, EU za neki projekat automatski je proglašen za najveće zlo u zemlji, a država Srbija zvanično dobija donacije od te iste EU. Da li to znači da su i predstavnici Vlade Srbije strani plaćenici?

A šta je sa autocenzurom?

Autocenzura? Može da se desi ako živite i radite u strahu, ali onda morate sami sebe da preispitate i da budete svesni kao novinar da ste podložni autocenzuri i da onda pošteno kažete: „Ja ovim poslom više ne želim da se bavim, idem da radim nešto drugo jer kao novinar nemam pravo na autocenzuru.“

Pošto će se zbog ovakvog mog stava javiti dežurni kritičari da mi objašnjavaju da nemam pojma, moram samo da kažem da su nama iz Insajdera bezbroj puta, na posredan način, maltene posle svake teme, pretili razni, na ovaj ili onaj način. Ali mi nikada nismo rekli: „OK, sada smo se uplašili, pa ćemo da kukamo na sav glas.“ Takvima mogu samo da poručim: „Ajde radite svoj posao na najbolji mogući način, a nemojte pre podne da ćaskate na kafi s političarima, da se s njima družite, pa kada se posvađate da kukate na sav glas -cenzura.“ Kako to u Insajderu nikada nije bilo cenzure?

Dakle, vas niko nikada nije zvao da pokuša da zaustavi neku temu, vrši pritisak, cenzuriše…?

Nikada. Niko. Ali iz iskustva mogu da kažem da je presudno kakav stav imate kao novinar. U Insajderu je, na primer, zabranjeno da se ide na ručkove i da se druži s političarima, nije važno da li su oni vlast ili opozicija. Svako od njih ima svoje interese i novinar je taj koji postavlja granicu. Naravno da sa potencijalnim sagovornicima možete da se vidite na kafi, ali to je isključivo poslovni sastanak na kom pokušavate da proverite informacije do kojih ste došli.

Kod nas nema toga da budete pajtosi sa raznima u slobodno vreme, a onda novinar koji treba nešto da objavi o svojim drugarima. Nas su pokušavali na razne načine da zaustave. Prvo su krenuli sa tezom da se Insajder zlonamerno montira, a to su tvrdili oni koje nikada nismo ni snimali ni montirali. Ipak, mi smo zbog takve tvrdnje uveli pravilo da svaki naš sagovornik ima pravo da pogleda svoj deo pre emitovanja da bi bio uveren da ništa prilikom montaže nije izvučeno iz konteksta. Takvi uslovi verovatno ne postoje nigde, ali nama nije cilj da bilo koga uništimo prilikom montaže.

Naš cilj je da prikupimo dokaze i da onda postavimo pitanja. Ne treba nikakva montaža da se vidi da li neko laže ili je iskren kada odgovara na pitanja. Zatim, optuživali su nas da iza nas stoje tajne službe, pa kada smo uradili serijal o tajnim službama, onda su okrenuli priču da strane tajne službe stoje iza nas. I stalno nas prati tako neko osporavanje, ali to je toliko nebitno u odnosu na sve ono što smo uradili.

Mnogi su očekivali da ćete odustati od istraživačkog novinarstva?

Ne pada mi na pamet da odustanem. Možda jednog dana, kada odem u penziju. Uostalom, i da odlučim sutra da odem iz Srbije, postoji čitav tim novinara Insajdera koji će nastaviti da rade. Uskoro će to biti brojni novinari, ne samo u Srbiji nego i u regionu, Evropi i svetu. Paralelno sa pokretanjem portala pravimo i veliku mrežu istraživačkih novinara. Nećemo se zaustaviti samo u Srbiji.

I dalje živite sa dvadesetčetvoročasovnim policijskim obezbeđenjem. Pre nekoliko meseci smo u medijima čitali rasprave o tome da li vam obezbeđenje zapravo treba, te se, ako se dobro sećam, pisalo i koliko to košta državu. Mislite li da su te priče bile servirane iz nekih centara?

Vaše pitanje je potpuno maliciozno, sa sve ovim: „Ako se dobro sećam…“. Ne sećate se dobro. Gde ste to čitali raspravu o tome?

Danima se o tome pisalo u medijima…

Nije bilo nikakve rasprave. Čitali ste izmišljene tekstove od reči do reči u Informeru. A to da li obezbeđenje košta državu, tačno je, košta državu, i to dosta. Ali niti sam jasamoj sebi dodelila obezbeđenje, niti sam ga tražila. Naprotiv, postoje moji zvanični zahtevi MUP, koje sam slala godinama unazad, da mi ukinu obezbeđenje. Pa poslednji put sam čak tražila da mi ga na ličnu odgovornost ukinu.

Dakle, nisam problem ja, nego je problem u sistemu, jer sistem koji štiti nasilnike ima obavezu da zaštiti i pojedince koji su na meti tih nasilnika. Kako je moguće da niko od novinara u zemlji Srbiji nikada nije pitao nikoga iz vlasti kada misle da reše ovaj problem, jer neverovatno je da novinar mora da živi sa policijskim obezbeđenjem punih šest godina. Svako od nas ko je pod takozvanom zaštitom u stvari je zarobljen, dok su svi oni koji su potencijalna opasnost uglavnom na slobodi ili sa velikim mogućnostima da vam nanesu zlo čak i ako su u zatvoru.

A kako ste se osećali kad je član uprave FK Crvena zvezda Nebojša Čović doveo u pitanje opravdanost policijskog obezbeđenja?

To je čovek koji je u nekoliko serijala Insajdera bio tema, od serijala o ubistvu premijera Đinđića do serijala o patriotskoj pljački i nekontrolisanom trošenju sredstava iz budžeta pod izgovorom „Kosovo je Srbija“. Nebojša Čović odlično zna da je sve što smo objavili tačno jer da nije -do sada bi nas tužio već milion puta. Njegovo tumačenje da li meni treba obezbeđenje mogu da shvatim samo kao poruku jednog „opasnog igrača“.

Postali ste majka pre dve godine. Da li možda zbog odgovornosti prema detetu pravite neke kompromise u poslu?

A kakvu vrstu kompromisa uopšte mogu da pravim u ovom poslu? Da ne radim neku temu za koju smatram da je u interesu javnosti? Pa tu nema kompromisa! Moj cilj je da uradim sve što mogu da bi moje dete jednog dana živelo u normalnoj državi, sa normalnim sistemom vrednosti, u zemlji u kojoj se tuđi uspeh poštuje i ne dovodi u pitanje. Ako sam već odlučila da ostanem u ovoj zemlji, sigurno neću sedeti skrštenih ruku i čekati da neko drugi nešto uradi umesto mene.

Zašto bih, na primer, ostajala i dalje na B92 da radim dva serijala godišnje, a usput da se svakog dana nerviram zašto neko na konferenciji za novinare nije pitao ovo ili ono? Pa zar nije onda logično da napravimo privatnu produkciju i da naši novinari odlaze na konferencije za novinare? Novinari su zaboravili da imaju mogućnost da pokreću i menjaju neke stvari, ali to mogu da rade samo ukoliko se pošteno bave svojim poslom. A ako pristaju na kompromise, a to u prevodu znači reketiranje u smislu „neću da objavim to ako mi platiš toliko“ ili „ako te hvalim, pusti me da ne plaćam porez“ itd., e pa baš zbog takvih „novinara“ oni pošteni i dobri su se povukli sa scene.

Ali sigurna sam da smo mi koji samo želimo profesionalno da radimo svoj posao brojniji i da ćemo vrlo brzo pobediti taj užas koji se danas naziva novinarstvom.

Mnogi, kada govore o vama, kažu: „Lako je njoj, ona je baš hrabra.“ Šta je zapravo za vas hrabrost?

A šta je uopšte strah? Ljudi sami sebi postave neke granice i onda se plaše da naprave jedan korak u odnosu na imaginarnu liniju. Ne mislim da treba srljati, ali mislim da je strah koji vas sputava poguban u svakom smislu čime god da se bavite. Ne znam ni šta je strah, a ne znam ni šta je hrabrost. Samo želim da uradim maksimum u svom poslu i verujem da mogu mnogo više. I uvek me nervira kada neko za mene kaže da sam hrabra umesto da kaže: „Ona odgovorno i profesionalno radi svoj posao.“

Nedavno ste napustili B92. Kako ste doneli takvu odluku, odnosno šta je presudilo da odete?

U redakciji RTV B92 radila sam ukupno 17 godina i odluku da odem nisam donela preko noći. Insajder je postao mnogo više od emisije i smatrala sam da je sada vreme da pokušamo da proširimo Insajder na sve moguće načine. Na B92 sam imala odlične uslove za rad. Nikada nam niko nije zabranio nijednu temu koju smo hteli da radimo, naprotiv -imali smo ogromnu podršku rukovodstva za sve što smo radili, prema nama su se ophodili s velikim poštovanjem jer su i sami bili svesni da smo sve što smo uradili uspeli zahvaljujući svom znanju, radu i istrajnosti.

Dakle, sa te strane mnogi su smatrali da pravim veliku grešku što odlazim iz takvog jednog stabilnog okruženja u nešto što se zove privatna produkcija, veb-portal, odnosno u neizvesnost. Ipak, za mene i ljude s kojima radim to predstavlja izazov da pokušamo da napravimo svoj medij koji će biti uspešan bar onoliko koliko je bila uspešna i emisija Insajder.

Kako je Veran Matić reagovao na to?

Veran je podržao moju odluku, možda i zbog toga što me dobro poznaje i što zna da kada nešto zacrtam, to moram i da uradim.

Kako vam danas izgleda TV B92? 

O svemu što sam smatrala da je greška na programu B92 govorila sam dok sam bila stalno zaposlena u toj kući. Sada bi bilo krajnje licemerno da bilo šta kažem na tu temu.

Najavili ste pokretanje internet portala. Kada se to može očekivati i kako će on funkcionisati?

Insajder.net počeće sa radom zvanično krajem januara. U našoj produkciji pratićemo dnevne događaje, ali radićemo i serijale, odnosno istraživačke priče, po čemu je Insajder i poznat. Naš cilj je da promovišemo odgovorno novinarstvo. Novinari su zaboravili šta znači odgovornost. Ne možete da optužite nekoga, a da nemate dokaze bukvalno za svaku reč koju objavite. Ovde je sve postalo normalno i nama je to strašno. Nekako se većina novinara pretvorila u političke radnike.

Jedni rade za vlast, drugi protiv vlasti. To nije normalno, to je nedopustivo. I to nije posao novinara. Kao novinar, morate svakog trenutka da budete svesni činjenice da imate ogromnu moć i da imate ogromnu odgovornost za ono što objavljujete i da je nečiji život bukvalno u vašim rukama. Novinari mogu da unište nečiji život površnim i neproverenim informacijama. Možda je najbolji dokaz našeg profesionalizma taj što mi od kada postojimo kao redakcija Insajder, a to je 10 godina rada, nemamo nijednu pravosnažnu izgubljenu tužbu na sudu i pored toga što smo se bavili veoma ozbiljnim temama i ljudima koji su moćni u svakom smislu te reči.

Kako ćete se finansirati?

Transparentno. A to znači da ako budemo imali donacije, na našem sajtu će biti objavljeno koje su to donacije. Nemamo cilj da se obogatimo u ovom poslu, već nam je cilj da stvorimo normalne uslove za rad i da pokažemo da odgovorno novinarstvo može da opstane i da može da ima uspeha.

Šta odgovarate onima koji tvrde da se Insajder retko bavi ljudima koji su na vlasti?

Ovo pitanje je najbolji primer kako dolazi do konstrukcija koje, kada se na razne načine vremenom ponove milion puta, postanu informacije koje su navodno tačne. Vi ste meni, kao ozbiljan novinar, postavili pitanje kao da se zasniva na činjenicama, a i sami znate da je u pitanju obična podmetačina upravo onih kojima se Insajder bavio svih ovih godina.

Svako ko je pogledao bar jedan serijal Insajdera mogao je da vidi da se mi uvek bavimo sistemom. Postoji arhiva, pa svako može odmah da proveri koje godine je koji serijal emitovan i ko je tada bio na vlasti. Samo pretragom arhive i vi ste sami mogli da se uverite da smo uvek radili teme o onima koji su baš tada na vlasti. Ali ne zato što su na vlasti. Jednostavno, bavimo se temama za koje je uvek odgovoran neko ko je deo sistema, na ovaj ili onaj način.

A uradili smo brojne serijale -iznošenje novca na Kipar tokom sankcija, šverc cigareta, zloupotrebe u rudarskom basenu „Kolubara“, patriotska pljačka prilikom trošenja novca iz budžeta bez ikakve kontrole pod izgovorom „Kosovo je Srbija“, fudbalska mafija, malverzacije u topionici Bor, Azotara, prodaja NIS i izgradnja Južnog toka, zatim serijal o huliganima, o zloupotrebi službenog položaja, o svim političkim strankama i svim biznismenima, u kom smo otkrili da je za nekoliko godina budžet oštećen za oko dve milijarde evra, radili smo i o privatizaciji koja se pretvorila u kupoprodaju nekretnina. I? O kome su bili svi ti serijali? O Marsovcima ili o ljudima sa imenom i prezimenom, koji su i te kako baš u trenutku emitovanja svakog serijala bili toliko moćni da niko ništa nije smeo da kaže o njima.

Insajder je insistirao na tome da se utvrde sve činjenice o ubistvu premijera Zorana Đinđića. Mislite li da će se ikada konačno ispitati i politička pozadina ubistva?

Moraće da se ispita politička pozadina jer bez ispitivanja prošlosti nema ni svetle budućnosti. A ta tema je veoma važna za budućnost ove zemlje. Mi smo čak tužili vladu Mirka Cvetkovića zato što nisu hteli da daju na uvid javnosti dokumentaciju koja sadrži izveštaj Koraćeve komisije. Prema našim saznanjima, tu se može naći mnogo toga. Ustavni sud je po našoj tužbi odlučio da Vlada ponovo razmotri naš zahtev po zakonu. Međutim, i ova vlada je to odbila, pa smo sada tužili i vladu Aleksandra Vučića. To je tema koju i dalje radimo i nećemo odustati dok ne istražimo do kraja sve što je dovelo do ubistva.

Na kraju, šta ste prvo pomislili kada je ovih dana jedan tabloid objavio kao ekskluzivne informacije koje je Insajder otkrio pre sedam-osam godina?

Taj dokument je objavio Informer, a ne „jedan tabloid“. Dragan J. Vučićević je inače neko ko je za obračun sa Insajderom u svojim kolumnama koristio tezu da se mi nikada nismo bavili onima koji su na vlasti, odnosno, kako on voli da kaže, „žutima“, a onda je kao svetsku ekskluzivu 2015. godine objavio dokument iz maja 2007. da biznismen Miroslav Mišković finansira predstavnike Demokratske stranke, a pod kontrolom je držao i tadašnji DSS i G17. U to vreme Dragan J. Vučićević je na čelu lista Pres, koji je, kako se ispostavilo, bio u vlasništvu Miroslava Miškovića. Toliko o tome.

Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.

Send this to a friend