08. jun 2016.

Kad ti je gost optuženi za seksualno zlostavljanje deteta, treba da postaviš mnogo pitanja

zivot_prica_tvprvaObrađujući važnu i osetljivu temu porodičnog nasilja na površan način, voditeljka emisija „Očevi na određeno vreme“ na Televiziji Prva zasula je publiku mešavinom sugestivnih pitanja, te neverbalnim iskazima saosećanja sa gostom, koji su, uz nedovoljno edukovanu publiku i praktično otkrivanje identiteta žrtve, usmeravali stav gledalaca i navodili na zaključak da je čovek nevino optužen. Da bi se tako nešto zaključilo, potrebni su dokazi i odgovori na bezbroj pitanja umesto serviranja sopstvenih neutemeljenih zaključaka

Dan nakon što je na TV Prva emitovana nova epizoda serijala „Život priča“, autorke Tatjane Vojtehovski, pod nazivom „Očevi na određeno vreme“, Autonomni ženski (AŽC), organizacija koja duže od 20 godina štiti žene žrtve nasilja, izdao je oštro saopštenje, spočitavši autorki neprofesionalizam i kršenje nekoliko zakona i Kodeksa novinara Srbije.

Sarađujem sa AŽC nekoliko godina, njima pomažući da komuniciraju s medijima, a medijima da kvalitetnije razumeju fenomen nasilja, i bila sam svedok furiozne reakcije njihove advokatice Vanje Macanović kad je odgledala emisiju. Za nju je jedna od priča iz ove emisije – ona o M. V. koji je optužen za seksualno zlostavljanje deteta, pa potom oslobođen te optužbe – ispričana tendenciozno, paušalno, bez kritičkog otklona, uz nedovoljno štićenje identiteta deteta.

Pogledala sam emisiju „Očevi na određeno vreme iz serijala „Život priča“, emitovanu 2. juna na TV Prva. Gledala sam je kao medijski pismena gledateljka, kao neko ko je zainteresovan za istraživanje društvenih fenomena i kao neko ko, u suštini, voli životne priče kao novinarsku formu. Za moj ukus, u toj emisiji je postavljeno premalo pitanja, a autorka se previše oslanjala na tvrdnje svog gosta.

Serviranje tvrdnji

Emisija počinje tvrdnjom koja odmah usmerava stav gledalaca:

„Trenutno u Srbiji živi od 80.000 do 100.000 dece koja ne viđaju svoje očeve ili ih viđaju u smanjenom obimu uprkos sudskoj odluci, uglavnom zbog samovolje majke.“ (Vojtehovski)

– Odakle ovaj broj?

– Ko je zaključio da je u svim tim slučajevima reč o „samovolji majke“?

– Da li se autorka ovde poziva na statistiku sudskih odluka ili na neki drugi izvor?

Jasno mi je da je održavanje odnosa sa detetom veliki problem za mnoge razvedene parove i da predstavlja teren ucena i iznuda. Baš zato što je to toliko osetljiva tema, treba nam suptilno i pažljivo izveštavanje o tome, potrebni su nam autori koji će strpljivo ispitivati svaki detalj priče, porediti podatke, sučeljavati mišljenja, pa i odustati od objavljivanja priče ako ona nema sve elemente, sve strane

„U 95 odsto slučajeva, u Srbiji se deca sudski dodeljuju majci, u susednoj Hrvatskoj je taj procenat manji – 60 odsto.“ (autorka)

– Iz kog izvora je ovaj podatak?

Na početku emisije nam se servira a ne dokazuje tvrdnja da očevi ne viđaju decu uglavnom zbog samovolje majke i da se deca ovde mahom dodeljuju majkama nakon razvoda.

Gost emisije je M. V, muškarac optužen za seksualno zlostavljanje sopstvenog deteta. Voditeljka kaže da je odlučio da ostane anoniman kako bi zaštitio svoje dete. Njegovo lice ostaje u senci, atmosfera u studiju je napeta, lica u publici potresena.

Na velikom ekranu u studiju pojavljuju se lica (dete, bivša supruga i on) sa crnom trakom na očima. Da je ta devojčica vaša komšinica ili da ide s vašim detetom u vrtić, odmah biste je prepoznali. Crna traka na očima nije adekvatna zaštita, a pravila profesionalnog izveštavanja o žrtvama nasilja insistiraju na tome da se ne otkriva identitet žrtve.

Autorka nas uvodi u priču: roditelji su se razišli, dogovorili se da „dete raste uz oba roditelja“, ali majka, nakon što je dete provelo jedan vikend sa ocem, podiže protiv njega prijavu za seksualno zlostavljanje. Tim veštaka iz novosadskog Centra za socijalni rad utvrđuje da je sumnja da je krivično delo za koje ga tereti majka – opravdana.

Test koji su koristili psiholozi Centra za socijalni rad, takozvani test anatomskim lutkama, kasnije će, tokom sudskog postupka, opovrgnuti dva druga veštaka i označiti ga kao diskutabilan.

Pitanja bez odgovora

Emisija je dinamična, ali meni naviru pitanja.

– Zašto je opravdana sumnja Centra?

– Ko je potpisao taj nalaz? Kako se zove taj veštak?

– Kakav je to test anatomskim lutkama i zašto ga jedni psiholozi koriste, a drugi ne?

– Koliko je zaista pouzdan?

– Da li svaki centar za socijalni rad koristi iste testove?

– Da li se rade neki dodatni, kontrolni testovi?

– Da li se samo na osnovu jednog testa utvrđuje da jeste ili da nije bilo zlostavljanja deteta?

Ekipa ove emisije pokušala je da dobije odgovore od Centra za socijalni rad, ali su ih u Centru zvanično odbili. Zašto nemamo odgovor iz nadležnog ministarstva, na primer? Tu su i drugi centri za socijalni rad, tu su drugi psiholozi. Nije valjda Novi Sad jedino mesto gde se radi sporni test anatomskim lutkama?

„Ovo mišljenje (misli se na mišljenje Centra za socijalni rad, prim. aut.) veštak u okviru sudskog procesa protiv oca karakteriše kao diskutabilno“, kaže voditeljka i autorka.

– Kako se zove novi veštak?

– Ko ga je angažovao?

I naknadno angažovani sudsko-psihijatrijski odbor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu utvrđuje da je test koji su veštaci Centra za socijalni rad radili „nepouzdan s obzirom na visok stepen navođenja deteta u toku testa“.

Ko je angažovao ovaj odbor? Ko ga čini? Zašto je taj test nepouzdan? Kakvi se testovi koriste u svetu?

Na ekranu se smenjuju dokazi, nalazi jednih i drugih veštaka. I lekarski pregled devojčice pokazao je da nema povreda.

– Ko je lekar koji je dete pregledao?

– Zašto njega ne pitamo kako se utvrđuje da je bilo zlostavljanja?

– Da li su samo povrede dokaz? Šta kad nema povreda?

Optuženi otac bio je 100 dana u pritvoru i 11 meseci nakon toga imao je elektronski nadzor. Posle isteka tog perioda oslobođen je svih optužbi.

– Ko je sudija koji je doneo odluku da bude u pritvoru?

– Ko je rekao da treba da ima elektronski nadzor, a ko ga je oslobodio?

– Zašto nema izjave nijednog sudije, nijednog advokata, zašto nema nikog iz tužilaštva?

M. V. sada u studiju objašnjava kako izgleda test anatomskim lutkama. Govori o tome da se taj test radi u tzv. skrin sobama, da Centar za socijalni rad sudu posle toga dostavlja i video i audio snimak, kao i tekstualni podnesak u kom daje mišljenje.

„Baš u mom slučaju, mislim da je možda i jedini slučaj, zakazale su kamere pa je sudu stigao samo napismeno izveštaj…“, objašnjava gost, autorka saosećajno klima glavom.

– Zašto nisu radile kamere?

– Ko je prihvatio taj test kao validan? Kako se zove ta osoba?

– Kako se zove njen šef?

Kamera ide na publiku, mlađa žena sluša pažljivo, oči su joj već pune suza.

M. V. priča kako je izgledalo testiranje. Devojčica je presvlačila lutku koja predstavlja tatu, skinula košulju na lutki, pokazala bradavicu, rekla da je to sika, pokazala genitalni organ, rekla da je to piša.

I to je to, kaže on, na osnovu toga su izneli mišljenje da je u pitanju seksualna zloupotreba.

– Da li je moguće da je Centar za socijalni rad ovako doneo stručno mišljenje takve težine?

– Koliko često su veštaci napravili grešku u ovakvim procenama?

– Zašto nam ostaje da samo verujemo jednom izvoru, i to optuženom?

– Zašto nemamo izjavu ili pokušaj uzimanja izjave od majke? Ili, još bolje, njenog advokata?

M. V. kaže da je sam otišao u policiju, potražio nadležnog inspektora, da on tog dana nije bio na poslu, da se on uredno vratio sutradan i da ga je inspektor uhapsio na osnovu mišljenja Centra za socijalni rad.

– Zar nije logično ovde čuti mišljenje inspektora koji je vodio slučaj?

Na velikom ekranu u studiju pojavljuju se lica (dete, bivša supruga i on) sa crnom trakom na očima. Da je ta devojčica vaša komšinica ili da ide s vašim detetom u vrtić, odmah biste je prepoznali. Crna traka na očima nije adekvatna zaštita, a pravila profesionalnog izveštavanja o žrtvama nasilja insistiraju na tome da se ne otkriva identitet žrtve

Ako on neće (a kako to neće?), onda nekog ko je iznad njega, ako ni on neće, nekog ko je u policiji zadužen za medije.

U dokumentaciji koja se vidi na ekranu u studiju stoji da je M. V. tražio da bude poligrafski ispitan. U tom tekstu piše da je dobrovoljno poligrafski ispitan i da je odreagovao „laganjem“ na postavljena ključna pitanja.

„Prvo kad sam došao tamo, ta inspektorka mi je govorila da sve priznam… Ona je ispred sebe imala neki debeli spis. Posle sam shvatio da je to mišljenje Centra za socijalni rad da ja imam iza sebe kriminalne radnje, da se družim s narkomanima, da sam narkoman, da se ponašam neuravnoteženo…“

Autorka saosećajno klima glavom i napregnuto sluša.

Autorka: „Pre nego što ste prošli poligraf, inspektori vam kažu da priznate?“

M. V.: „Tako je, inspektorka mi kaže, uz uslov da priznam, ona će se potruditi da dobijem što manju kaznu. Ona mi je i rekla ‘eto, bio je jedan čovek pre neki dan pa će ona da mu sredi manju’. Kad me je jednom ispitala, ispalo je da sam se ja mnogo pomerao. Ponovo mi daju ista pitanja, pa je ispalo da lažem…“

– Ko je ta inspektorka?

– Zašto nemamo njenu izjavu?

– Da li neko po službenoj dužnosti, kad odgleda ovu emisiju, ima obavezu da reaguje i podnese prijavu protiv nje? Ili je to „uobičajeni“ pritisak inspektora na optužene kad su na poligrafu?

Odlazi ka ćeliji, vode ga ka marici, kamera opet ide na ženu u publici čije su oči pune suza.

Dok je prolazio do ćelije, ili dok je čekao maricu, „ti komandiri neki tamo“ su mu pretili, govorili da će mu postaviti nož u leđa…

Autorka: „Uniformisana lica su vam to govorila?“

M. V.: „Da.“

– Ko su ta uniformisana lica koja optuženom prete ubistvom?

– Da li će javni tužilac sad to da ispita?

Ekipa ove emisije je osam puta pokušala da postavi pitanja Centru za socijalni rad i nije uspela da dobije odgovore. Nije jasno da li su pokušali sa bilo kim drugim da razgovaraju, sa ljudima iz policije, tužilaštva, suda, bolnice.

Godinu dana kasnije Viši sud donosi rešenje da se ukida elektronski nadzor jer je utvrđeno da nije izvršio krivično delo, ukida se i zabrana prilaska detetu na manje od 200 metara, koju je u međuvremenu dobio.

– Zašto nemamo izjavu sudije Višeg suda?

– Ako je on lažno optužen, da li će žena odgovarati za lažno optuživanje?

Na kraju emisije gost kaže da nije video svoje dete od marta 2012. godine, sem jednom na pijaci, slučajno, da neće teretiti majku – „kakva god da je, ona je njena majka“ i ipak otkriva javnosti da je dete sada u Banjaluci.

Lice mlade žene, puno suza i saosećanja, u publici.

Voditeljka: „Oprostili biste vašoj supruzi lažne prijave?“

M. V.: „Tako je, vrlo rado.“

Voditeljka: „Hvala vam što ste podelili svoju priču sa nama.“

Osetljiva tema traži suptilno izveštavanje

Da sam imala odgovore na sva ova pitanja koja sam postavila, sa zadovoljstvom bih odgledala emisiju koja se hrabro i profesionalno suočava sa tabu temom. Jasno mi je da je održavanje odnosa sa detetom veliki problem za mnoge razvedene parove i da predstavlja teren ucena i iznuda. Baš zato što je to toliko osetljiva tema, treba nam suptilno i pažljivo izveštavanje o tome, potrebni su nam autori koji će strpljivo ispitivati svaki detalj priče, porediti podatke, sučeljavati mišljenja, pa i odustati od objavljivanja priče ako ona nema sve elemente, sve strane.

Mediji treba da grade naš odnos prema ovakvim temama, da nas podsećaju šta je nedozvoljeno ponašanje, da afirmišu institucije koje se bave zaštitom dece i žena, jačajući tako njihov uticaj.

Jasna mi je medijska atraktivnost koncepta „pojedinac protiv sistema“, ali onda mi dajte argumentovanu priču. Nemojte me zasuti mešavinom sugestivnih pitanja, neverbalnim iskazima saosećanja i nedovoljno edukovanom publikom koja se sve vreme vešto navodi na zaključak kakav emisija od starta želi da postigne – da nam kaže da je ovo čovek koji je nevino optužen za seksualno zlostavljanje svog deteta.

Ne znam, možda jeste. Ja bih postavila još bezbroj pitanja pre nego što bih to ustvrdila. Zato, kad vidite da ih ne postavlja novinar, postavite ih vi sebi.

 Skrinšot: prva.rs 

2 komentara za: “Kad ti je gost optuženi za seksualno zlostavljanje deteta, treba da postaviš mnogo pitanja

  1. M.

    Prvo i prvo, naslov Vam je tendenciozan i pogrešan, čovek nije optuženi za seksualno zlostavljanje deteta, već je oslobođen optužbe. Razlika je ogromna, čovek je potpuno slobodan, pravosnažno sudski oslobođen optužbi. Iako su neka pitanja koja postavljate dobra, većina ne doprinosi ničemu. Npr. kakve ima veze kako se zove doktorka koja je utvrdila da na detetu nema ni starih ni novih povreda. Šta tu ima nedorečeno, to je veoma čista situacija koju svaki lekar veoma lako utvrdi. Ako su sve strane na sudu to prihvatile, kakve veze ima ime lekara. U emisiji su prikazivani delovi dokumenata, ne stoji Vaša tvrdnja da voditeljka veruje na reč.
    Recimo da je korisno što dovodite u sumnju toliko stvari, samo bih voleo da vidim komentar neke isto tako novinarske priče o zlostavljanoj ženi… Mislim da bi tu bilo očiglednije koliko je neukusno dovoditi u pitanje neke stvari.
    Ne znam koliko ima očeva koji ne viđaju decu samovoljom majke. Ne znam ni koliko ima majki koje u procesu razvoda lažno prijavljuju nasilje, kako bi bolje prošle u razvodu. Verujem da velika većina žena koje prijave nasilje, ne prijavljuju lažno. Neka bude po slobodnoj proceni, 70%, nije bitno. Međutim, isto tako mislim da uopšte nije zanemarljiv broj žena koje, po konsultaciji sa advokatom (ili frizerkom) lažno prijave nasilje. To se desilo meni lično, kasnije sam upoznao i druge ljude kojima se to desilo. U mom slučaju verujem da je to bilo po savetu advokata. Dovoljno dokaza za dobro dokazivo krivično gonjenje nemam, ali nekih dokaza a pogotovo indicija ima. Ponavljam, verujem da je broj žena koje to urade u velikoj manjini, ali dodajem da je poricanje takvih slučajeva loša usluga svima. To je loša usluga čak i ženama koje su pretrpele nasilje. Ako želimo kao društvo da bolje rešimo problem nasilja u porodici, ne smemo nikako da razmišljamo selektivno, po nekoj polnoj razlici. Takođe svaka zloupotreba zakona o nasilju u porodici, u krajnjoj liniji treba još više da smeta ženama koje zaista jesu žrtve, kao i onima koji im u tome pomažu.

    09. juna 2016. at 20:03
  2. BILJANA KOLAR

    Svaka cast za oba oca.Izneli su istinu sa dokazima ,Koliko oceva nevidja svoju decu zašto ?Zlonamernih majki svakim danom je sve vise i vise i tome treba stati na put .I otac je roditelj.Bravo za tate ISTRAJTE U SVOJIM ZAHTEVIMA !!!!!!!!!!!

    10. juna 2016. at 20:11

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend