Kako izgledaju SMS prepiske sa srpskim političarima

Prilog budućim udžbenicima iz teorije žurnalistike: SMS novinarstvo

Političari su davno prestali da se javljaju na pozive sa fiksnog telefona. Pogotovo oni na visokim državnim funkcijama. Nisu znali ko ih zove, te nisu hteli ni da rizikuju da ih neko ne presretne nezgodnim pitanjem. Vremenom su, većina njih, počeli da ignorišu i kada ih novinari zovu sa svojih mobilnih. Što je sigurno, sigurno. I onda je otkriven novi metod – SMS poruke.

Sve je počelo sa: „Pošaljite poruku, na sastanku sam“. I kada im kažete da ste novinar i da vam treba izjava, ne precizirajući na koju temu, uglavnom nikada ne odgovore. Novinari su onda krenuli na „sve ili ništa“. Konkretno pitanje u poruci pa čekanje da li će odgovoriti. Političarima i državnim funkcionerima se to svidelo. Pogledaju pitanje, ako im se ne sviđa, ne odgovore pod izgovorom da nisu videli poruku ili da nisu stigli, a ako im ide u prilog brzo odgovore uprkos svim obavezama koje imaju u tom trenutku. Neki, iako dobro znaju rokove za štampane medije, odgovaraju na poruke kasno uveče, namerno ili ne, tvrdeći da su tek tada imali vremena da sednu i odgovore. To se dešavalo sa dugogodišnjim ministrom u mnogim vladama Mlađanom Dinkićem.

I tako kažu šta imaju i često ne ostave mogućnost za dodatna pitanja. Uporni i profesionalni novinari, doduše, nastavljaju SMS prepisku sve dok ne dobiju pravi odgovor na pitanje, ali često se dešava da mnogi sagovornici odgovore na nekoliko poruka i onda zaćute. U većem broju slučajeva, ipak, to se završi već na prvoj poruci, po principu – rekli smo šta smo imali. Bilo je, s druge strane, primera i da su na ovakav način urađeni i čitavi intervjui.

Primeri iz prakse

Među komunikativnijim ministrima, da vam navedemo i po neki primer, koji su do nekog trenutka bili ažurni u SMS komunikaciji sa novinarima, su Bratislav Gašić i Zorana Mihajlović. Gašić je redovno odgovarao na SMS poruke novinara sve do nesreće sa helikopterom, a onda se „zaćutao“ i od tada od njega se nije moglo dobiti ni slovo. I ministarka u prethodne dve vlade Mihajlović odgovarala je skoro redovno na medijske SMS upite, ali je potom rešila da, iz njoj poznatih razloga, smanji taj intenzitet, pa se sada „javlja“ u retkim situacijama.

SMS komunikaciju praktikuju i ministarka koja je dosad bila zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović, koja je sve do nedavno poruke završavala sa – „molim da integralno prenesete izjavu“. Socijalista Branko Ružić SMS izjave stavlja u navodnike, njegov predsednik Ivica Dačić odgovara, doduše ne često, vrlo kratko, dok je njihova koleginica Dijana Vukomanović jedna od najažurnijih što se tiče i javljanja i odgovaranja na novinarske poruke.

Nebojša Stefanović pri početku njegovog ministrovanja „koristio“ je mobilni, ali su onda njegovi savetnici rekli da njegov telefon stoji tokom dana kod njih, a potom i da taj broj više nije u funkciji. Lider naprednjaka i premijer Aleksandar Vučić u baš retkim prilikama odgovara na poruke novinara.

Ima i onih koji se kada vide poruku sa zahtevom za izjavom uredno jave novinarima, pa makar i rekli da nemaju komentar. Među takvim pozitivnim primerima je svakako i lider SDPS i ministar Rasim LJajić.

Dešava se i da nekima, koji samo odgovaraju na poruke, ponekad i čujemo glas s druge strane žice, ali samo onda kada nisu zadovoljni kako im je preneta izjava. Neki se i naljute kada napišemo da nismo dobili od njih odgovor na neku temu ili im dva puta tokom dana zatražimo odgovor na isto pitanje, uz opasku „ne možemo mi po ceo dan samo da odgovaramo na vaše poruke“.

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac nikada se nije javio, nikada nije odgovorio na SMS poruke, ali je zato jednom pozvao novinara kada mu se nije svideo neki tekst da se „posavetuje“ da li nešto treba drugačije da radi. Bilo je ironično, naravno. Osim njega, na poruke nikada ne odgovara ni Velimir Velja Ilić, kao ni lider Pokreta socijalista Aleksandar Vulin (ili makar biraju novinare i medije).

I u opoziciji je raznoliko. Lider demokrata Bojan Pajtić odgovara, pre ili kasnije, na SMS-ove, predstavnici desno orijentisanih stranaka se uvek javljaju i na pozive, dok se teško može doći do izjave Borisa Tadića.

Prednosti i mane

Ovakav vid komunikacije između predstavnika medija i političke „elite“ vremenom se proširio i na savetnike i portparole ministara i ministarstava, ali i na sagovornike iz drugih oblasti javnog života. Za to smo odgovorni i mi novinari, prvo jer smo se malo ulenjili, a drugo što to donekle ima i nekih svojih prednosti. Mnogi novinari su odustali od poziva i prepustili se SMS prepiskama, čak i sa onima kod kojih nema potrebe za tim jer bi se svakako javili i na telefon. Prednosti toga su ušteda na vremenu, jer se potom samo prekuca ili iskopira izjava iz poruke, pritom se i preciznije citira izjava sagovornika i ne mora da se razmišlja „kako je tačno rekao/la“.

S druge strane, novinari tako sagovornicima ostavljaju mogućnost, koju oni često i koriste, da ne odgovore na pitanja na koja ne žele ili da odgovore onoliko koliko misle da treba bez odgovora i pojašnjenja na dodatna pitanja. Pritom, tako se nikada ne mogu zateći nespremni za neko pitanje, već im se ostavlja vreme da razmisle da li će, šta i kako odgovoriti ili će dati svojim savetnicima da otkucaju poruku.

Takođe, treba uvek biti pažljiv i sa tim da li imate pravi broj ili da ga pogrešno ne ukucate. Desilo se jednom da smo imali pogrešan broj jednog funkcionera, odnosno broj koji smo imali bio je nekog „običnog“ građanina koji je redovno odgovarao da „ne zna“ i da „nema komentar“. Nije to dugo trajalo, kada se jednom javio i pitao zašto vi mene sve to pitate, ja nemam nikakve veze sa tim. Srećom, nikada njegove odgovore nismo ni objavili, jer nije bilo „mesa“, ali je mogao da se igra sa nama, a mi ispadnemo neprofesionalni. Na toj grešci smo dosta naučili.

Problem može nastati i sa sujetom pojedinih političara. Ako pošaljete pitanje slučajno nekome drugom kome niste planirali, dobijete odgovor, a potom shvatite da vam on zapravo ne treba, možete biti u velikom problemu. Ili ako u slanju brojnih poruka tokom dana, nekog oslovite sa imenom nekog drugog stići će odgovor – „e pa pitajte onda njega/nju“. Ili, ako slučajno pogrešite ime u oslovljavanju, biće uzvraćeno sa „dobićete izjavu kada mi potrefite ime“.

Preporuke

Insistiranje na dobijanju odgovora SMS porukom, uglavnom neće imati efekta. Ako neko ne želi da odgovori, neće skuckati SMS. Zato treba isprovocirati ponekad sagovornika, formulisati pitanje tako da se izvuče odgovor. Odgovore kada se nešto tiče njih lično ili kada treba da odgovore na prozivke nekog kolege političara. Voditi računa o tome da li su brojevi telefona valjani i da li ste ukucali tog koga želite, a ne nekome drugom – da se izbegnu neprijatnosti. Međutim, sve ljutnje i neprijatne poruke, brzo se zaborave – takav je posao, ne treba uzimati za lično.

Ovakav vid komuniciranja novinara i njihovih sagovornika, koji možemo nazvati i „SMS novinarstvom“, zbog brzine i efikasnosti čini se da je pomalo zasenio i sve prednosti interneta i „pošaljite pitanja mejlom“. U svakodnevnoj komunikaciji naravno da veliku ulogu sve više igraju, osim mejla, Vajber, Tviter, Skajp, a ponekad i Fejsbuk ako nemate nečiji broj telefona, ali SMS poruke su, čini se, ipak zagarantovan način dolaska do nečije izjave, kraće ili duže, pošto je i tu sada već neograničen broj reči koji se može poslati.

Da li je takav trend i u drugim zemljama ili samo kod nas, svakako je tema za dalja istraživanja. Nikada se ne zna, ali možda ova tema nađe mesta, a možda bi i trebalo, u novim, budućim udžbenicima i priručnicima iz teorije novinarstva kao poseban metod prikupljanja informacija i kao nova tehnika intervjua.

 Foto: Mrsc.org