02. feb 2015.

Skrivanje informacija

Vojkan-Kostic-IDS obzirom na to da sam u članku Miroslava Lazanskog pomenut imenom i prezimenom, kao i da se dovodi u sumnju moja motivacija da se raspitujem za to koliko se svrsishodno troši novac poreskih obveznika kada je u pitanju vojska, osećam da mi je dužnost da odgovorim kolegi Lazanskom

Da je Srbija zemlja u kojoj su stvari postavljene naopako, ne treba mnogo dokazivati. Ali da ćemo dočekati da se novinar (Miroslav Lazanski) zalaže za skrivanje informacija a državni službenik (Rodoljub Šabić) da one budu dostupne javnosti, zaista je malo ko očekivao.

S obzirom na to da sam u članku Miroslava Lazanskog pomenut imenom i prezimenom, kao i da se dovodi u sumnju moja motivacija da se raspitujem za to koliko se svrsishodno troši novac poreskih obveznika kada je u pitanju vojska, osećam da mi je dužnost da odgovorim kolegi Lazanskom. Zbog čega je između kolege novinara (interesa javnosti) i državnih struktura stao u odbranu ovih drugih, neka odgovori sam.

Poštovani kolega, šta vas se tiče koja je moja motivacija da postavim takva pitanja? Ovo je slobodna zemlja i imam pravo da postavim pitanje kako se troši (i) moj novac i šta dobijam zauzvrat kada je u pitanju bezbednost mog deteta. Osim ako ne mislite da posedujete neko ekskluzivno pravo da se bavite vojnom tematikom? Pa kada Vojska Srbije zbog problema s akumulatorima ostane nedeljama ili čak i mesecima bez lovačkog dežurstva, to onda nije vojna tajna i javnost ima pravo to da zna. A kada u dežurstvu stoje nenaoružani avioni bez radara, e, to neće moći… Iz načina na koji su postavljena ta pitanja i laiku je jasno da su meni odgovori poznati. I da sam kao vazduhoplovni entuzijasta i čovek koji je i privatno jako vezan za vojsku, kroz institucije, želeo da dokažem da se u Srbiji, nezavisno od toga koja je politička struktura na vlasti, kontinuirano loše gazduje vojskom i da se njeni potencijali neprestano iznuruju i slabe.

To da li je moje pitanje umesno ili ne, ne odlučuju komentatori „Politike”, već poverenik za informacije Rodoljub Šabić. A on je odlučio da moja pitanja zaslužuju odgovor. Kome se ne sviđa zakon koji nalaže takvo stanje stvari, neka ga menja.

To da li je moje pitanje umesno ili ne, ne odlučuju komentatori „Politike”, već poverenik za informacije Rodoljub Šabić. A on je odlučio da moja pitanja zaslužuju odgovor. Kome se ne sviđa zakon koji nalaže takvo stanje stvari, neka ga menja. Ali dok se to ne desi, ne bi bilo loše da ga poštuje. A naročito bi bilo loše da se odluka o tome da li državni organ mora da dostavi neku informaciju medijima ili građanima ostavi samom tom državnom organu, jer onda ništa i nikada ne bismo saznali. Ako neko napravi most preko livade, koji ne vodi nikuda, da li imam pravo da pitam koliko vozila dnevno pređe preko njega? Naročito ako je to bio skup most.

Drugo, potpuno je netačno da je reč o informacijama koje nijedna zemlja na svetu ne bi učinila dostupnim javnosti. Evo, na primer, kada su pitanju „migovi 29”, u ruskom listu „Krasnaja zvezda” moguće je pročitati koliki je lični nalet pilota na tom tipu, koliko je mladih pilota te godine došlo u taj i taj puk i sve u tom stilu. Da ne pominjem komšije Hrvate, koji redovno izveštavaju o remontu svojih „migova 21” i kada je koji avion ušao u jedinicu posle remonta. Za Hrvate se čak može reći i da su u tome otišli tako daleko da objavljuju i informacije koje se, ponekad, mogu učiniti detaljnim i nebitnim čak i za stručnu javnost.

Možda i najspornija vaša tvrdnja jeste da se javnosti objavljuje samo ukupni nalet avijacije kao celine. Ako piloti transportne avijacije (zbog poplava) prošle godine nalete oko 40 sati u proseku (cifre su uzete samo kao primer, ne kažem da je tako bilo) a piloti lovačke po dva sata, da li je tačno reći da su u proseku leteli po 21 sat? Da, tačno je. A da li to znači da su piloti lovačke avijacije obučeni i u trenaži za sve svoje borbene zadatke u složenim meteo-uslovima i noću? Ne. E, baš zbog toga je bilo važno da se zna to što sam pitao. Jer, ako to ne znamo, na osnovu čega ćemo meriti efekat činjenice da je ova siromašna zemlja dala 2,7 milijardi dinara na remont aviona? Da li je Srbija zaista toliko bogata da nemilice troši pare na nešto što posle koristi samo na paradama ili prilikom promocije potporučnika.

Zbog toga je bilo važno da se zna to što sam pitao. Jer, ako to ne znamo, na osnovu čega ćemo meriti efekat činjenice da je ova siromašna zemlja dala 2,7 milijardi dinara na remont aviona?

Podsetiću da je poslednjeg dana 2014. godine ministar odbrane Bratislav Gašić posetio dežurnu lovačku jedinicu na aerodromu Batajnica, jedinu te vrste u sistemu PVO. Dok je davao izjavu, iza leđa ministra stajala su, kao što je to i red, dva lovačka aviona. Ali to nisu bili avioni MIG 29, naši najbolji lovci, nego avioni MIG 21. Od kojih je jedan u JNA došao još 1983. godine i kojem je već jednom produžen životni vek (L-17, 17409), dok je drugi bio NL-16, dvoseda verzija lovca MIG 21, koja zbog drugog sedišta nema radar u nosu već teg, i koji je u dežurstvu stajao nenaoružan. Ko ne veruje i ko nije bio tog dana u Batajnici, neka pogleda na sajtu Ministarstva odbrane – slike i video-zapisi verovatno još stoje u arhivi. Ako mi neko kaže da je dobro da država izdvoji nekoliko milijardi za remont „migova 29” da bi u dežurstvu stajao MIG 21, ja sam spreman da odustanem od svog zahteva. Ali neka mi samo objasni kako će taj NL-16 bez radara da nekog presretne u vazdušnom prostoru Srbije i kako će da dejstvuje po tom cilju u slučaju potrebe? Kao i u Prvom svetskom ratu, moraće da neprijatelja otkrije vizuelno a da po njemu puca iz ličnog naoružanja pilota iz kabine. I onda se kolega Lazanski čudi zbog čega se ja interesujem zašto ne leti 18101.

Uzgred, mogao bi kolega Lazanski da objasni odakle mu informacija ko je u ime Novinske agencije Beta Ministarstvu odbrane slao pitanja o remontu „migova 29” i koja su konkretno to pitanja bila. Ne bih rekao da je tu informaciju dobio od Rodoljuba Šabića. S obzirom na to da su u tu prepisku uvid imali još samo Ministarstvo odbrane i ja, a ja mu ništa nisam dostavio, zanima me da li kolega Lazanski ima uvid u sve zahteve koje novinari šalju Upravi za odnose sa javnošću ili je ta privilegija rezervisana samo za moju malenkost.

Autor je urednik u Novinskoj agenciji Beta

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend