15. maj 2015.

Statisti

Goran Markovic, Intervju, Beograd, 26/04/2013, Foto: Ivan Sepic

Nisu li savremeni stratezi manipulisanja ljudima pomoću botova i sami prešli na mašinsko generisanje svojih istomišljenika? Da li kompjuteri već izmišljaju njihova imena, karaktere, rečnik i politička mišljenja?

U poslednje vreme često se pominje pojam bot, pa sam, kako mi nije bilo najjasnije šta on označava, prionuo na internet, ne bih li se malo obavestio o toj novoj pojavi. Shvatio sam kako je bot osoba koja za novac neutrališe negativne komentare o svom partijskom, političkom ili bilo kakvom drugom gazdi. Predstavljajući se kao slučajni učesnik u debati koji ima sopstveno mišljenje, on na kritičke stavove izrečene preko internet-sajtova postavlja sasvim suprotne, dakle pozitivne komentare. Uz to, one prve ocenjuje minusima, a na „mišljenja” svojih kolega plaćenika upisuje pluseve.

Pretpostavljam da su botovi ili fanatični pobornici lika i dela vođe ili najobičnije moralne ruine kojima se ništa ne gadi. Kako bilo, onaj ko ima najviše para taj ima i najviše botova, a u ovom trenutku to je verovatno vladajuća stranka.

Posao kao posao. Jedino što se ovaj obavlja potpuno anonimno, najčešće uz upotrebu pseudonima i nadimaka. Pravo ime verovatno je poznato samo poslodavcu ili organizaciji koja botove okuplja, instruira, sugeriše strategiju, smišlja sadržaje njihovih „priloga” i kasnije ih, naravno, isplaćuje. Pretpostavljam da su botovi ili fanatični pobornici lika i dela vođe ili najobičnije moralne ruine kojima se ništa ne gadi. Kako bilo, onaj ko ima najviše para taj ima i najviše botova, a u ovom trenutku to je verovatno vladajuća stranka.

Ne bih se toliko bavio ovom pojavom, koja bi se možda najbolje okarakterisala kao političko podzemlje, da me sve to, nažalost, ne podseća na deo moje profesije koji se zove – rad sa statistima. Neko bi pomislio da je to jednostavan posao, bez velikih finesa. Moram odmah reći kako to nije tačno. Većina gledalaca nije svesna koliko je teško pred kamerom napraviti prometnu ulicu, sukob dve vojske na bojnom polju ili snimiti dijalog zaljubljenog para u prepunoj kafani.

Statisti su, po pravilu, sirotinja koja za bedne pare po ceo dan, na kiši ili suncu, čeka da napravi nekoliko koraka u ovom ili onom pravcu ili, ako ima sreće, presedi u nekom uglu studija. To su uglavnom glumi potpuno nevični ljudi, koji samo popunjavaju broj prisutnih ispred kamere. Kako je ipak važno da podsećaju na „prave” ljude, potrebno im je zadati vrlo precizne zadatke. Ako ih ostavite bez tačnih uputstava, oni će se ponašati kao drvene lutke i privlačiće pažnju svojom neprirodnošću.

Tu je prva analogija sa pomenutim botovima. Njihovi komentari su uglavnom bezlični, predstavljaju kopiju rečenica koje izgovara njihov vođa i na prvi pogled su prepoznatljivi. Ljudi koji posećuju društvene mreže lako detektuju botove i izvrgavaju ih ruglu. Na drugoj strani, onima koji o problemu koji se iznosi nemaju određeno mišljenje botovi pomažu da se opredele, jer je razlika između istine i laži sasvim uočljiva.

Ako pogledate neku veliku američku produkciju, zapazićete da su scene sa masama urađene izvanredno. U čemu je tajna? Reći ću vam: novac i organizacija.

Ako pogledate neku veliku američku produkciju, zapazićete da su scene sa masama urađene izvanredno. U čemu je tajna? Reći ću vam: novac i organizacija. Novac je važan, jer možete umesto običnih, neukih statista za važne scene angažovati glumce. U Americi ih, hvala bogu, ima na pretek, naročito onih bez posla, pa ponudu da za stotinjak dolara statiraju prihvataju oberučke. Sa glumcima možete ono što ne uspevate sa statistima: napraviti čitavu dramaturgiju koja se odvija u drugom planu, razigrati karaktere svih prisutnih, uključiti u pozadinu razne sukobe i marginalna zbivanja.

I kod botova je slično. Kada bi to, kojim slučajem, bile osobe koje imaju mašte ili literarnog znanja, neko ko poznaje psihologiju ili je makar obrazovan, njihove priče ne bi bile tako jednoobrazne i, samim tim, providne. Ovako, prilično su jadni u svojoj skučenosti i patetičnom pokušaju da budu uverljivi.

Na kraju, podsetiću vas na to da je u poslednje vreme statiste moguće generisati digitalno. Nekolicini pravih ljudi obučete različite kostime, snimite ih u raznim kretnjama i onda ih, jednostavno, UMNOŽITE. Da, da. Obratite pažnju na vojske u ratnim spektaklima ili neprijateljska bića u SF filmovima, pa ćete primetiti kako se ponašaju nekako mehanički, neuverljivo. Oni su zapravo digitalna tvorevina. Isto je i sa pozadinama. Umnožene statiste možete premeštati iz jednog u drugi, treći virtuelni dekor.

To nameće pitanje: nisu li savremeni stratezi manipulisanja ljudima pomoću botova i sami prešli na mašinsko generisanje svojih istomišljenika? Da li kompjuteri već izmišljaju imena, karaktere, rečnik i politička mišljenja raznih Mikica sa Vračara, Đure iz Jagodine, učiteljice iz Beograda i medicinske sestre iz Australije? Nadam se da im ovu ideju nisam dao ja i verujem da su i oni sami, kao nekakvi likovi iz romana Džordža Orvela, već prionuli na posao.

Reditelj

 Foto: Vreme, Ivan Sepić 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend