20. nov 2016.

Volšebni Tanjug

basaraU tom čudesnom svetu samovolje ne postoji „može“, „ne može“, još manje postoji „ispravno“, „neispravno“, tu postoji samo „hoću“, neću“ i „sviđa mi se“, „ne sviđa mi se“

Iako je Tanjug pravno prestao da postoji, volšebno proizvodi najviše vesti i fotografija i još je najpouzdanija agencija“.

Evo rečenice iz pera Politikine novindžike koja savršeno ilustruje temu naše današnje kolumne – početak doba postfaktičnosti, u kome će biti sve više nepostojećih institucija koje „volšebno“, ali „perfektno“ funkcionišu i u kome činjenice – uključujući i najočiglednije, pa i naučne, više neće značiti ništa, a još će manje nekoga obavezivati na bilo šta.

Osupnuta usponom Trampove beznačajnosti, termin „postfaktičnost“ prva je upotrebila naša prija, Angela Merkel, a šta tačno postfaktičnost jeste, do u sitna crevca se možete obavestiti u najnovijim kolumnama Miljenka Jergovića u Jutarnjem listu i Teofila Pančića u Vremenu, kojima se, evo, i ja pridružujem, u nameri da cenjenom Danasovom publikumu na Tanjugovom primeru pojasnim kako postfaktičnost deluje u praksisu.

Pre nego što krenemo u akciju, treba spomenuti da na „prostorima bivše Jugoslavije“ postfaktičnost ima dugu tradiciju i da je veliko pitanje da li su se ti prostori (i ljudi koji ih nastanjuju) ikada obazirali na činjenice ukoliko se, naravno, ne poklapaju sa ličnim interesima i kolektivnim fantazijama. U tom čudesnom svetu samovolje ne postoji „može“, „ne može“, još manje postoji „ispravno“, „neispravno“, tu postoji samo „hoću“, neću“ i „sviđa mi se“, „ne sviđa mi se“.

Slobodan Milošević, koji baš nije voleo da biva poražen, pa je – kada je poražen, a Srbija načisto razlupana – proglasio „veličanstvenu pobedu“, jeste bio jedan od velikana srpskog neobaziranja na činjenice, ali nipošto nije bio njegov rodonačelnik. O, ne! Setite se samo – ako još možete – kako se princu Đorđu Karađorđeviću nije „svidela“ austrougarska aneksija Bosne, pa je naumio da sa dvadeset tri olupana topa i deset hiljada vojnika krene na Beč, što bi zacelo i uradio da na jedvite jade nije bio sprečen.

Idemo sada na Tanjug. Tu agenciju je – iz razloga u koje nisam upućen i koji me, uostalom, i ne interesuju – država Srbija poodavno ukinula pravnim aktom, ali to se, predvidivo, nije „svidelo“ Tanjugovim uposlenicima. I šta su uposlenici uradili? Potražili drugi posao? Pokrenuli privatni posao? Ma jok! Naprosto su se oglušili o činjenicu da je Tanjug ukinut, nastavili da dolaze na posao i da „volšebno proizvode najviše vesti i fotografija“. A šta je uradila država Srbija? Posrala se na svoj pravni akt, eto šta, zažmurila pred činjenicom da tanjugovci „neće“ da budu ukinuti i počela da se pretvara da se ništa nije dogodilo. Zbog toga se – a i zbog drugih stvari – nemojte začuditi ako jednog dana, koji uopšte ne mora da bude daleko, Tanjug „proizvede“ ovakvu vest: „Iako je umro pre tri godine, D. M. iz LJiga je nastavio da krade žičanu ogradu pored auto-puta LJig – Preljina, a organi gonjenja mu ne mogu ništa jer je mrtav.“

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend