17. apr 2019.

150 godina Pančevca: Od slobode do autocenzure

Najstariji nedeljnik na Balkanu prešao je put od vrlo kritičkog lista, koji je zbog toga bio zabranjivan i plenjen, do današnjeg magazina lakšeg sadržaja nauštrb istraživačkih i kritičkih tekstova

Foto: Ivana Predić / Cenzolovka

U subotu, 13. aprila, pančevački list Pančevac proslavio je 150 godina od osnivanja. Najstariji nedeljnik na Balkanu osnovao je 1869. godine Jovan Pavlović, profesor Trgovačke škole. Tokom burne istorije, Pančevac je zbog svoje kritičke oštrice više puta zabranjivan i plenjen.

Sto pedeset godina kasnije, kako ocenjuju sagovornici Cenzolovke, najstariji nedeljnik na Balkanu izgubio je uticaj i britku misao koju je ranije negovao.

Nekada u javnom vlasništvu, od 2015. godine Pančevac je u privatnim rukama Auto-centra „Zoki“ iz Pančeva, čiji je vlasnik Zoran Peševski.

„Stalno smo imali utisak da smo neprestano na oku. Direktor je stajao iza nas i gledao šta pišemo. U vazduhu je lebdeo duh cenzure” (Dragan Vukašinović)

Branislav Đeković Đeka, dugogodišnji čitalac Pančevca i autor kultne emisije „All you need is rock’n’roll“, koja se već dve decenije emituje na Radio Pančevu, smatra da je poslednjih godina otvorenost lista značajno pala.

„Osamdesetih i devedesetih godina bio je to veoma uticajan list i imao je veliko poverenje čitalaca. To je jedan sjajan period novinarstva u gradu, koji su kasnije održali i Radio i Televizija Pančevo“, objašnjava Đeković.

On dodaje da je prva privatizacija nedeljnika, 2008. godine, od strane konzorcijuma fizičkih lica, koji je predstavljala Cvijeta Marković iz Beograda, bila veliki šamar tradiciji Pančevca i veliki pad za jedan tako ugledan list. Dve godine kasnije privatizacija je poništena.

Današnji izgled Pančevca objašnjava u jednoj reči – autocenzura. Dodaje da je oštrina pera novinarki i novinara znatno otupela. Ipak, naš sagovornik ocenjuje da su novine u listu pozitivne i da je dobro da se list održi, makar kao magazin.

Trajković: Vidim autocenzuru kod kolega

Siniša Trajković, glavni i odgovorni urednik Pančevca od 2010. do danas, kaže za Cenzolovku da autocenzuru lično ne oseća, ali da je kod nekih kolega povremeno vidi.

„Preduslov za autocenzuru jeste strah. Ne plašim se razgovora i argumentovane kolegijalne rasprave, bez obzira na to ko je kome šef ili poslodavac. Meni je dovoljno da u dogovoru s menadžmentom utvrdim pravce kretanja, a onda zanat, profesionalnost i mašta nemaju granice“, ističe Trajković.

On dalje navodi da su novinari slobodni u izboru tema. Ali kako će neka tema biti koncipirana, prema njegovim rečima, zavisi i od mišljenja urednika, a u nekim situacijama i od generalnog stava menadžmenta.

BAJATE VESTI NA SAJTU

Mlade ljude danas novine ne zanimaju mnogo. Oni sa kojima smo razgovarali kažu da nemaju naviku da ih kupuju, pa ni Pančevac. Retko ga čitaju, a informišu se preko interneta.

„Vrlo retko kupujem novine, pa i Pančevac, jer je sada sve digitalno. Međutim, u našoj kući se taj list kupuje, to je neka tradicija. Ponekad pročitam ankete i kulturu, ali se o aktuelnim temama najmanje informišem preko novina“, kaže Aleksandra Tomašević, apsolventkinja Filološkog fakulteta u Beogradu.

Interesantno je da u današnjem digitalnom dobu Pančevac ne objavljuje vesti na svom sajtu, iako ga ima. Poslednja postavljena vest je od pre četiri meseca. Na pitanje da li je u planu da se sadržaj prebaci u onlajn sferu, Siniša Trajković kratko odgovora da će u narednom periodu biti mnogo iznenađenja za mlade – i na papiru i onlajn.

A na pitanje koliki je uticaj Pančevca danas u javnom informisanju, Trajković odgovara:

„To je pitanje na koje treba da odgovore Pančevke i Pančevci. Ima onih koji kažu da novine kupuju samo zbog oglasa i čitulja. Postoji grupa čiji pripadnici s vremena na vreme imaju potrebu da iz sebe izbace glasno negodovanje u vezi sa sadržinom lista, a kada se razgovor malo konkretizuje – shvatim da Pančevac nisu uzeli u ruke od 2007. ili 2009. godine. Naravno, tu su i oni koji nas podržavaju, govore da u datim okolnostima i nije moguće mnogo bolje, kao i oni što umeju da argumentuju šta im se tačno u određenom tekstu ili rubrici ne sviđa – o tome uvek možemo da razgovaramo. A, verovali ili ne, imamo i fanove. Sve to treba uzeti u obzir.“

„Ima zabranjenih tema: nije dozvoljeno pljuvanje po bilo kome, uvek se moraju obezbediti barem dve strane da bi tekst bio napisan. To je sveto pravilo novinarstva“, ističe urednik Pančevca.

Period između dve privatizacije Trajković ocenjuje kao najplodnije razdoblje pisanog novinarstva u Pančevu.

„Kada kažem ’najplodniji period’, poredim Pančevac od 2010. do 2015. s onim periodima borbe protiv mladog Slobe i posle Petog oktobra, koji u čaršiji važe za bolje u novinarskom smislu. Ne govorim o Novom Pančevcu i 1992. godini. To je bio neki drugi list“, ističe Trajković.

Kaže da se ovaj Pančevac od aktuelne privatizacije do danas promenio jer ima stabilnije izvore finansiranja, bolje uslove za rad, a „oko ličnih uslova u kojima radiš dogovaraš se direktno s menadžmentom koji te je zadržao ili doveo, a ne s nekim iz Gradske uprave ko je za tebe protežirao, kao što je bilo ranije“.

Od novinara do portira

Ipak, s dolaskom novog vlasnika nije svima u redakciji svanulo. Zaposlenima su smanjene zarade, a usledilo je i još novina. Smanjen je broj honorarnih saradnika, a nedeljnik je na ovaj ili onaj način napustilo i nekoliko stalno zaposlenih radnika. U redakciji je danas sedmoro stalno zaposlenih, uz četiri stalna honorarca i troje-četvoro povremenih saradnika.

Kako svedoči jedan od bivših članova redakcije, Dragan Vukašinović, koji je pisao za Pančevac od 2011. do 2016. godine, atmosfera se s dolaskom novog vlasnika „užasno promenila i odmah je krenuo pritisak i hajka na predstavnike sindikata“.

Pančevac se od privatizacije do danas promenio jer ima stabilnije izvore finansiranja, bolje uslove za rad, a „oko ličnih uslova u kojima radiš dogovaraš se direktno s menadžmentom, a ne sa nekim iz Gradske uprave ko je za tebe protežirao, kao što je bilo ranije“ (Siniša Trajković)

On je, navodi, već na početku zasmetao Peševskom, jer je ranije, pre privatizacije, napisao tekst koji se novom vlasniku nije dopao. Vukašinović kaže i da mu je u dva navrata bez njegovog znanja menjan sadržaj komentara i naslova, i dodaje da su novinari poslužili i kao radna snaga jer je u toku bilo preseljenje redakcije u druge prostorije.

„Kada sam stavio primedbu na to, da mi nismo fizički radnici nego novinari i da smo plaćeni za to, uzeto mi je za zlo. To je bio tek početak“, priča Vukašinović.

On opisuje atmosferu koja je vladala u redakciji:

„Stalno smo imali utisak da smo neprestano na oku. Direktor je stajao iza nas i gledao šta pišemo. U vazduhu je lebdeo duh cenzure.“

Uskoro su počeli da pristižu i neobični novinarski zadaci. Kako navodi Vukašinović, i on i druge kolege počeli su da dobijaju zadatke da pišu tekstove koji su služili za „lični obračun vlasnika sa njegovim neprijateljima“. Zbog neispunjavanja jednog takvog zadatka, kako tvrdi, dobio je otkaz.

„Trebalo da napadam Centar za socijalni rad, jer je vlasnik bio nezadovoljan nekom njihovom odlukom. Prethodno je ta tema data drugom kolegi, kojem je prećeno i nuđeno da potpiše sporazum o prekidu radnog odnosa, a zatim je posao prebačen meni. Rekao sam da mi trebaju podaci, činjenice, dokumenti, sagovornici. Išao sam na razgovor i u Centar, ali materijala jednostavno nije bilo. Rekao sam da nemam priču i tada su počele pretnje otkazom“, svedoči Dragan Vukašinović.

Vlasnik Pančevca Zoran Peševski za Cenzolovku kaže da je ponosan na to da su svi stalno zaposleni u Pančevcu završili fakultete na Beogradskom univerzitetu, te da je ideja menadžmenta bila da se neke novinare premeste na radna mesta u skladu sa njihovom stručnom spremom.

„To što kolega kog  pominjete nije potpisao aneks ugovora za novo radno mesto a, ponavljam, nije završio fakultet – njegova je odluka. To znači da mu niko nije dao otkaz. Time što je odlučio da ne potpiše aneks ugovora za novo radno mesto po sistematizaciji, on lično je odlučio da više neće da radi u Pančevcu“, kaže Peševski.

Vukašinović priča da je, kada se vratio sa godišnjeg odmora, uradio još jedan broj, a onda je dobio  papir na kojem je pisalo da ne preuzima nikakve obaveze do dobijanja novog rešenja.

„Otprilike nedelju dana samo sam dolazio na posao, ništa nisam radio i čekao sam egzekuciju. Bilo mi je jasno da ću dobiti otkaz, samo je bilo pitanje modela. Atmosfera je u redakciji bila mučna, a većina kolega se upadljivo trudila da me ne primećuje“, kaže Vukašinović.

Nakon privatizacije, novinar Dragan Vukašinović je, kako tvrdi, zbog nenapisanog teksta, koji je trebalo da posluži za „lični obračun vlasnika sa njegovim neprijateljima“, raspoređen na novo radno mesto – posao portira, a zatim je dobio otkaz

Ponuđen mu je i sporazumni raskid ugovora, a nakon što je to odbio zbog lošeg zdravstvenog stanja, otišao je na bolovanje. Na kućnu adresu mu je ubrzo stigao novi aneks ugovora o radu za radno mesto portira.

„Po tom ugovoru trebalo je da obučem plavo odelo, stavim plavu kapu i razvodim ljude po Pančevcu, što nije dolazilo u obzir. Nisam pristao niko da me ponižava. Ali, da sam kojim slučajem pristao na to, verovatno bih bio optužen za nestanak nekog materijala – s obzirom na to da se tada u zgradi u kojoj je Pančevac gradio Zdravstveni centar – i otišao bih kao lopov iz firme. Jasno mi je bilo da ću dobiti otkaz, a ja sam izabrao da ga dobijem kao novinar i normalan čovek. S obzirom na to da nisam potpisao aneks ugovora, nakon isteka roka od osam dana, otkaz mi je uručen – simbolično – 5. oktobra“, objašnjava bivši novinar lista.

Nakon odlaska iz Pančevca nastavio je da radi honorarno za Radio-televiziju Vojvodine, čiji je i danas dopisnik iz Pančeva, ali na posao nije mogao da putuje jer nije imao novca za prevoz.

„Kada mi je bilo najteže i kada sam ostao bez prihoda, samo bih se setio kako mi je bilo u Pančevcu i odmah bi mi bilo lakše“, zaključuje Vukašinović.

Novinarski posao koji je obavljao u Pančevcu i njegova sudbina, smatra Vukašinović, nemaju veze sa politikom, već je u pitanju potpuno lični odnos vlasnika prema njemu.

Dodaje da Pančevac svoj veliki jubilej proslavlja na niskim granama i da je u rukama čoveka koji ga nije dostojan.

„Sto pedeset godina je mnogo, i nije prvi put da se ovako nešto dešava. Tokom decenija svašta se dešavalo, rasturale su se države, vodili ratovi, i Pančevac je žrtva vremena u kojem se nalazi“, ocenjuje naš sagovornik.

Živković: Nema više ni kritike ni analize

Kritičko promišljanje bilo je organsko svojstvo Pančevca otkako je osnovan, navodi Nenad Živković, nekadašnji urednik tog lista (od 2003. do 2005. i tokom 2008. godine), a sada novinar portala Pančevo City. Inače, Nenadova majka Ljiljana Živković bila je decenijama novinarka najstarijeg nedeljnika na Balkanu.

On kaže da se principijelna kritika nosilaca javnih funkcija zadržala i u vreme socijalizma i da se do prve privatizacije 2008. godine vrlo kritički pisalo o nosiocima vlasti.

Nakon prve privatizacije, Nenad Živković je svojevoljno prestao da radi u novinama u kojima je 1983. godine započeo novinarsku karijeru.

„Za Pančevac me vežu nežne emocije, ali su mi principi bili draži od njih. Mogao sam da ostanem i radim u uslovima koji nisu bili principijelni i profesionalni, ali to nisam mogao sebi da dozvolim“, ističe Živković.

On smatra da listu danas nedostaje kritičko promišljanje stvarnosti i analiza života u lokalnoj zajednici, zbog čega nove generacije neće imati pravo svedočanstvo o jednom vremenu.

MAGAZINSKI SADRŽAJ

Fanovi, prijatelji i saradnici Pančevca okupili su se u ponedeljak, 15. aprila, u Domu vojske u Pančevu, na proslavi koja je organizovana povodom velikog jubileja.

Vera Carina, dirigentkinja Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva, kaže da sa Pančevcem sarađuje već 40 godina, te da je list zasluženo priznat u Pančevu. Ipak, smatra da je dosta tanji nego ranije i da je potrebno više informacija iz oblasti kulture.

Sličan stav ima i Josip Veber, novinar i publicista, koji sarađuje sa Pančevcem, ali ga i čita. On  predlaže uvođenje novih rubrika, poput pitanja gradonačelniku i gradskim vlastima.

Poslednjih meseci Pančevac se više okrenuo magazinskom sadržaju, nudi razgovore sa zanimljivim ljudima, teme nedelje, članke za razbibrigu, a sve to nauštrb ozbiljnih i kritičkih tekstova, po čemu je nekada bio čuven.

1 komentar za: “150 godina Pančevca: Od slobode do autocenzure

  1. Живослав

    Менаџмент? Колико тога у само једној речи!

    21. apr 2019. at 09:10

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend