19. dec 2022.

Bruka ostaje policiji i tužilaštvu – Ona i dalje diše i piše

Neću prestati da tragam za istinom, ni u ovom slučaju u kojem sam životno ugrožena. Pričaću i pisati o ovome koliko god da sam živa, jer mora se stati na put ovakvim stvarima. Mora se obezbediti dostojanstven i bezbedan život mojih sugrađana i sugrađanki.

Snimak ekrana, Dnevnik

LIČNI STAV

Na današnji dan pre godinu dana probudio me je poziv: „Ti još spavaš a tvoja slika je svuda po gradu“. Sad zamislite sebe u toj situaciji, da vas neko tako probudi. Stavite se na sekund u tu poziciju u kojoj sam se ja našla, samo zato što sam radila svoj posao?! Ne možete, teško je, znam. I ja sam danas pokušala sebe ubediti da se to ipak dogodilo nekom drugom, lakše je, ali manje istinito. A ja ne volim neistinu, laž… Zato neću da bežim od istine. Da, dogodilo se i to baš meni. Da, promenilo me je. Da, promenilo je moj život.

Dogodilo se da se moja glava našla na poternici uz opis „TRAŽI SE“. Dogodilo se da godinu dana policija i tužilaštvo ne znaju ni ko je lepio, ni ko je koordinisao ovim „projekatom“, ni ko je nalogodavac, ni koja štamparija je štampala. Od februara meseca čak ni poziv iz tužilaštva nisam dobila. Dogodilo se da umesto da pišem priče, sama postanem priča, a nisam to želela, kako bih sebi obezbedila život. Ne lak, ne jednostavan, samo toliko da i danas udahnem vazduh i kažem: „Živa sam“. A trebalo je i hrabrosti i snage govoriti o tome, ne pokazati strah, podignute glave nositi činjenicu da se za tom istom, vašom glavom, traga.

Sugrađani koji su mojom slikom izlepili ceo grad ni danas nemaju miran san, jer još uvek sam tu, među njima, i još uvek pišem, dosta manje ali ne bojim se pisati kad treba. Nije lako kad vam govore da su batinaši oko vaše zgrade kao na primer za vreme izbora, kada vas batinaši presreću automobilima, kada vam stižu pretnje koje se obično svode na laži o vašem privatanom životu, jer to danas nemate pravo da imate, kada nema ko da vas zaštiti jer i policija i tužilaštvo ćute. Ali opet, ostati dosledan i jači od svega toga je nešto na šta sam preponosna – niste me uplašili, niste me ućutkali, niste me „pobedili“.

Ne znam koliko još vremena imam na ovoj planeti, ali više ne dozvoljavam da jedan minut prođe mimo mene. Pokušavam i pokušavaću da popravim šta se popraviti da, kako bi ovaj svet bio lepše mesto za život. Zato sam i poternice počela u šali da pominjem: „Ja sam jedina osoba na svetu koja može da kaže da je lepše ispala na poternici nego u ličnoj karti i pasošu“.

Bruka i sramota ostaju policiji i tužilaštvu, koji dopuštaju da njihovi sugrađani budu životno ugroženi, da glave njihovih sugrađana budu ucenjene a ne shvataju da su tom tišinom ugrozili i svoje živote i svoje dostojanstvo, ali i da su dopustili da i njihova deca sutra mogu biti životno ugrožena, jer se zna da niko neće reagovati. Zna se da tužilaštvo i policija čuvaju batinaše sa mosta, učesnike bakljade, one koji su zapalili dečje igralište, one koji su lepili poternice. Zato je i logično pitanje: da nisu isti ljudi lepili poternice ako znamo da su isti ljudi tukli građane na mostu i bili deo bakljada, pošto je isti tretman prema njima od strane tužilaštva i policije bez obzira koliko su Šapčani i Šapčanke u opasnosti zbog njih?!

Neću prestati da tragam za istinom, ni u ovom slučaju u kojem sam životno ugrožena. Pričaću i pisati o ovome koliko god da sam živa, jer mora se stati na put ovakvim stvarima. Mora se obezbediti dostojanstven i bezbedan život mojih sugrađana i sugrađanki.

Za kraj želim da se zahvalim, svojoj porodici i svojim prijateljima koji su mi velika podrška i snaga da istrajem i da ne odustajem od istina a da ipak i živim. Da se zahvalim taksistima koji su samoinicijativno brinuli o meni, da li sam ušla bezbedno u zgradu, da li sam na sigurnom. Da se zahvalim sugrađanima koji javno pružaju podršku i onima koji, bez obzira ko sam, priđu u trenucima mojih napada panike pruže ruku, upute lepu reč i potrude se da pomognu. Više je na ovom svetu dobrih ljudi nego što mislimo, a ja im se neizmerno radujem i beskrajno sam zahvalna što imam priliku da ih upoznajem. Hvala što ne date mojoj nadi da nestane, hvala što sijate u mraku, što ste kao svetionik na mom putu.

Hvala i mojim kolegama i koleginicama! Bez njih nisam sigurna da li bih danas ovo pisala. Znam da danas očekujete izjavu od mene, ali moram javno da vas zamolim da sačekate. Ponovo proživljavam to jutro 17. decembra 2021. godine. Ponovo danas imam iste emocije kao tog jutra, jer znam da pravda nije zadovoljena. Treba mi malo vremena, samo da preguram ovaj dan. Ali želim da vam poručim: hvala što bezuslovno čuvate moj život.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend