06. okt 2017.

Bune se, dakle živi su

Ako je novinarima u Srbiji preostalo išta dostojanstva onda je izgleda konačno došlo to vreme da ga izvuku iz tih ladica, da se podvuku pod jastuke, ispod kreveta, baš tamo gde "pošten" narod šteka ušteđevinu za crne dane. Posebno što je novinarima takva vrsta štekanja gotovo pa nepoznata. Stoga su štekali dostojanstvo. Uslov je, naravno, da su ga prethodno i imali.

I sad, šta sa njim? Dostojanstvom, mislim. Prvo je valjalo proveriti u kakvom je stanju. Koliko je oštećeno. Na koji način te nedostatke ispraviti i ako se isprave znači li to da do sličnih problema više neće dolaziti ili je reč samo o krpljenju koje će već prve sledeće prilike razotkriti prave razmere štete?

Jedan događaj podstakao je sve koji se pronalaze u napisanom da zavire u rupe gde su dostojanstvo sakrili i da ga isture u pokušaju da zbir svih dostojanstava dostegne kritični nivo nakon čega bi jedina maksima morala biti: pukovnik ili pokojnik.

Vukašin Obradović, osnivač „Novina Vranjskih“, donedavno i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), podstaknut činjenicom da je zbog finansijskih problema, prouzrokovanih, u najmanju ruku sumnjivim projektnim finansiranjima lokalnih medija, gde su ove novine u potpunosti marginalizovane, morao ugasiti novine nakon 23 godine poslovanja i 1.069 brojeva. Problemi su koincidirali sa pritiscima iz Poreske uprave, pretnjama itd. Zbog svega se odlučio na drastičan iskorak – štrajk glađu. Za manje upućene ove novine otkrivale su brojne lokalne afere, a među najpoznatijima je bio slučaj vladike Pahomija i pedofilije unutar SPC, pa su prevazišle samo lokalni karakter.

Kao razlog štrajka naveo je: „Ne želim da budem patetičan, ali ovo jeste potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru a da, u isto vreme, zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bih se osećao kao čovek, kao ljudsko biće“. Dodao je još da nakon svega ne može i ne želi da se okrene na drugu stranu i tako zgazi po onome za šta se sve vreme borio, pokušavajući da pomeri granice slobode i demokratije u Vranju i Srbiji, zaključivši da u tome i nije uspeo.

„I vreme je da se suočimo sa tom činjenicom. Nemam ni iluzija da će ovaj moj čin promeniti bilo šta u ovoj nesrećnoj zemlji ogrezloj u nepoštenju, amoralnosti, intelektualnoj i profesionalnoj prostituciji. Ne želim ni da izigravam heroja jer to i nisam, pre svega, jer se užasno plašim za budućnost moje, ali i vaše dece. Ali, još je veća bojazan da nikako ne mogu da im pomognem. Ne tražim ničiju ni pomoć ni podršku. Čak ću takve ponude smatrati licemernim. Jer, onda kada je to bilo smisleno, nailazio sam na zatvorena vrata“, između ostalog navedeno je kao razlog stupanja u štrajk.

Tu istu noć, ispred zgrade Vlade, okupilo se nekoliko stotina novinara kako bi izrazili podršku i, pre svega zahvalnost, Vukašinu Obradoviću što ih je probudio iz sna, što ih je naterao da potraže tu svoju mrvu oštećenog dostojanstva koju su pritom stavili u službu budućnosti profesije.

Ali pre nego što krenemo u to razmatranje valja stvari postaviti u kontekst kako bi barem probali osvetliti koren problema jer bez toga nema ni rešenja.

Često ćemo čuti kako je stanje u medijima danas sličnom onom iz 90-ih godina, kako je stepen slobode izražavanja mali, kako se vrši represija, ali te usporedbe su pomalo i besmislene i to iz više razloga.

Medijska scena u Srbiji i danas boluje od bolesti koju je posejao sam Milošević, a on u ono vreme nije gasio medije. Naprotiv. Omogućio je, malo je to reći, maksimalnu liberalizaciju, jer je medij mogao otvoriti ama BAŠ SVAKO, i to bez ikakvih prethodnih uslova. Pomislićete da je uradio dobru stvar. Nije. U potpunosti je obesmislio smisao njihova poslovanja, a siguran sam i to da je znao da će doći vreme u kom će tome doći kraj, ali da će se još dugo nakon toga bolovati. Baš kao što se boluje danas. Činjenica je da su u ono vreme postojali mediji poput B92, koji je, eto, osim portala, neposredno pred proteste, i zvanično promenio ime u O2. Zgodna koincidencija, nema šta. Time je i definitivno zametnut trag, ne samo RTV B92, već i onome šta su ta radio i televizija simbolizovali 90-ih godina. A simbolizovali su slobodu misli, slobodu izražavanja.

Daleko da je B92 bio jedini medij u to vreme. Bilo ih je dosta ali kad pričamo o ovome oni su najbolja metafora onoga što se desilo, ne samo sa medijima, već i sa slobodom. „Novo“, postmiloševićevsko vreme donelo je nove izazove i nešto što volimo zvati tržištem. Nikad to tržište nije zaživelo ovde jer je od početka bilo pod kontrolom onih koji su držali političke uzde, a to je omogućilo kontrolu finansija, njihovu raspodelu zaslužnima, a samim tim i veći uticaj na medije koji su polako ostavljani u milost tom „tržištu“ jer su se donatori, koji su uveliko pomagali rad i „nezavisnost“ medija odlučili povući. Miloševića više nije bilo, pa nije bilo ni potrebe za „ulaganjem“.

Ako je nekad postojala kritička masa i ono spomenuto dostojanstvo, onda je postojalo u tom periodu. Novinari su sa pravom mogli preuzeti dio zasluga za rušenje Miloševićeve vlasti, ali zaslepila ih sujeta. Taj trenutak je bio šansa za nametanjem osnovnih vrednosti, za nametanjem profesionalizma, etike, odgovornosti prema napisanom i izrečenom. Teško je sad baš precizirati trenutak kad je sve otišlo ili barem krenulo do đavola, ali recimo da je to moglo biti onda kad je postmiloševićevska vlast, odnosno vlast Zorana Đinđića napravila jedan od najtrulijih kompromisa, ako je to uopšte kompromis – odlučila se i sama osloniti na propagandnu, i u svakom smislu zločinačku mašineriju zvanu – Pink, a Željko Mitrović, koji je danas jedna od glavnih medijskih poluga i aktuelnog režima, ispostavilo se, džaba je pakovao kofere. Morao je sve vratiti nazad. Dobio je više nego je imao i nego je očekivao u najluđim snovima.

Tad je moralo biti jasno da će se i sa ostalim medijima postupati slično – zasluge su ipak na prvom mestu, a sve ostalo…Sve ostalo je nevažno. Mediji i novinari su, na žalost, pristali na tu igru. Cenzuru, koja je bila izražena u doba Miloševića, zamenila je autocenzura zbog nesigurnosti posla, naplate novca i korak po korak stigli smo tu gde smo danas. Vlast Aleksandra Vučića dodatno je unapredila ono što su prethodno osmislili u DS-u. U rukama imaju fini finansijski kolač, putem tzv. Projektnog finansiranja medija, putem marketinških agencija, putem reklama od javnih preduzeća. Dakle, sve što smo već viđali i ranije sa tim što su sebi dodali taj element projektnog finansiranja iz Zakona o javnom informisanju i medijima, što je novost u odnosu na vreme vladavine DS-a.

Slučaj sa Vranjskima, ali i slučaj nakon otkrića više puta, u ovom mediju, spominjanog KRIK-a, da aktuelni ministar odbrane, Aleksandar Vulin, nekad pionir JUL-a, Mire Marković, ne može da dokaže poreklo više od 200.000 evra kojima je kupio stan, nakon čega je Vulin napao urednika KRIK-a, Stevana Dojčinovića da je strani agent, da je narkoman, bili su pokretač okupljanja novinara i uposlenika u medijima. Ne bi bilo zgodno propustiti ovde Vulinovo objašnjenje kako je tih 200.000 evra dobio od ženine tetke iz Kanade, a kad je upitan kako je uspeo da prenese toliku količinu novca a da je ne prijavi, što nalaže zakon, rekao je da je prenosio devet po devet hiljada, koliko je dozvoljeno preneti a da se ne prijavi. Pedantni i ne tako pedantni statističari došli su do podatka da su Vulin ili njegova supruga u Kanadu išli 24 puta da bi ukupno preneli tu crkavicu. Niko nije pitao, međutim, Vulina da pokaže svoj pasoš i pečate u njima. Ali, to svakako nije tema naše današnje priče.

U roku od sedam dana organizovao se protest podrške Vukašinu Obradoviću i „Vranjskima“, oformljena je neformalna koalicija za borbu protiv „medijskog mraka“ koju čine oko 100-ak medija, nevladinih organizacija i isto toliko pojedinaca, sa idejom da zajedničkim aktivnostima krenu u borbu za slobodu medija u Srbiji. Dobijena je podrška i Evropske i Međunarodne federacije novinara , kao i regionalnih udruženja, uključujući i BH novinare.

Sad, u kom smeru će sve ovo ići škakljivo je pitanje. Jasno je u kom mora ići da bi sutra uopšte mogli pričati o postojanju medija i novinara koji rade u interesu zajednice u kojoj žive – informišu, propituju, ukazuju…

U toj borbi jedna od ključnih stvari biće pridobijanje te iste zajednice koja je odavno izgubila poverenje u njih. Najgore je što su i sami novinari izgubili poverenje u same sebe, ali tu se vraćamo onoj priči o dostojanstvu.

Biće to mukotrpan i dugoročan proces. Debata o tome kako dalje, na koji način koristiti znanje, u vremenu kad se ono najmanje ceni, kad su informacije površne, pa čak i netačne svuda oko nas, u vremenu koje za novinare i novinarstvo nosi nove izazove koji se već uveliko gube od strane društvenih mreža, tek se pokreće.

Teško mi je ovo reći ali kao da se vodi već unapred izgubljena bitka. Dostojanstvo koje je preostalo bi stoga trebalo biti u službi onih koji tek dolaze, onih za koje se nadamo da neće ponavljati greške svojih prethodnika a prethodnici bi u tom smislu morali iskreno priznati na kojim su to elementarnim ispitima pali. Posuti se pepelom.
Samo da ne bude prekasno i za priznanje.

Na onim protestima nakon predsedničkih izbora na jednom transparentu je pisalo: „Bunim se, dakle živa sam“.


Tekst je originalno objavljen u časopisu „Prizma“.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend