Internet-kukavice i navikavanje na pretnje

Napadi na novinare u onlajn prostoru postaju jedan od najvećih izazova u sistemu zaštite novinara, a posebno su ugrožene novinarke, koje trpe teške posledice usled različitih pretnji, uvreda i pritisaka. U Srbiji su novinarke, iznosimo zaključke na osnovi intervjua sa ispitanicama, sa kojima su razgovarali istraživači NUNS-a ugrožene onlajn napadima i zbog kukavičluka napadača, što otežava njihovo pronalaženje.

S obzirom na utisak manjeg stepena odgovornosti zbog same pretnje ukoliko se izvrši na društvenim mrežama, i već pomenutog izostanka bliskosti i fizičkog odnosa „licem u lice“, internet postaje ključni prostor za olako i veoma grubo ispoljavanje nezadovoljstva stavovima drugih. Istraživanje NUNS-a ukazuje na to da danas i dalje imamo situacije u kojima je građanima neophodno objašnjavati koliko je važno da se sloboda govora i pravo na iznošenje mišljenja moraju braniti, te da propisi ne dozvoljavaju prekoračenje granica netolerancije.

Građani veoma često i ne uočavaju iste ili slične elemente u ponašanju na društvenim mrežama sa postupcima koji se čine uživo, prilikom fizičkog kontakta sa osobama kojima se obraćaju i prete (primer: „pa šta, nije to isto, nisam joj to rekao uživo, ovo je samo Fejsbuk“).

Sa druge strane, povećava se svest i znanje onih koji su te napade već činili, ali i drugih mogućih počinilaca o tome gde se nalazi granica preko koje ne bi smeli da prelaze (potencijal i način na koji su izrečene određene pretnje, gde se nalazi granica između pretnji, uvreda i pritisaka).

Nažalost, s obzirom na brojne primere izrečenih veoma ozbiljnih pretnji putem interneta, praksa i nekažnjivost govore drugačije.  No, razlozi za to su brojni: od izostanka reakcije samih oštećenih do načina na koji praksa u krivičnoj materiji vidi realnu opasnost od izrečenih pretnji.

Kao probleme u određenom broju napada posebno ističemo stanje faktičke nekažnjivosti većine sličnih postupaka na društvenim mrežama, odnos određenog dela nadležnih organa, naročito u manjim sredinama kod nižih službenika u hijerarhiji, kod kojih postoji stav o propuštanju reakcije i nerazumevanja negativnog ponašanja na društvenim mrežama, pa čak i odobravanja („nije to mislio”, „ne zna šta piše”, „nemoj tako, pa poznajete se”, „ma to je Fejsbuk, tamo svi pišu svašta”, „ko da ti je napisao ne znam šta”, itd) .

Kao jedan od problema beleže se i poteškoće u procesuiranju pred nadležnim organima koje se ogledaju u postupku prikupljanja podataka, kao što su: dostupne informacije na društvenim mrežama o identitetu osobe koje preti, informacije u vezi sa događajima, a sve zbog zbog sedišta servera ili portala van Srbije i težine pribavljanja podataka od nadležnih organa iz zemalja u kojima su registrovani.

Problem predstavlja i dodatni teret za žrtve koje su, prema nalogu nadležnih, u obavezi da dostave dokazni materijal. To predstavlja oblik sekundarne viktimizacije i jedan je od češćih razloga za odustajanje od daljeg gonjenja ili neprijavljivanje novih napada.

Onlajn prostor je i mesto na kojem ostali građani uče na primeru drugih učinilaca. Koliko je dobro zbog toga što se podiže svest o tome šta jeste napad i pretnja, sa druge strane negativan efekat je prilagođavanje potencijalnih učinilaca na osnovu primera drugih (pretnja izrečena u potencijalu). Za razliku od događaja na ulici kome može da prisustvuje samo napadač i oštećeni novinar, u onlajn prostoru veliki broj događaja ostaje zabeležen.

Novinarke sa kojima su razgovarali istraživači NUNS-a smatraju da identifikacija i povezivanje svih relevantnih institucija koje mogu da doprinesu poboljšanju položaja novinarki u sistemu zaštite, te da je potrebno uspostavljanje preciznih kriterijuma za praćenje i analizu napada na žene u novinarstvu, pri čemu treba obratiti pažnju na oblasti kojima se novinarke bave, sredine iz kojih napadi dolaze, specifične oblike napada koji se najčešće ponavljaju, posledice. Ocena ispitanica je da je neophodno redovno i detaljno praćenje svih onlajn pretnji, napada i pritisaka na novinarke, te da je potrebna izrada posebne analize napada na novinarke koji su zasnovani na rodnim razlikama i drugim oblicima diskriminacije. Neophodna je kontinuirana edukacija građana koja bi obuhvatila podizanje svesti o zabrani diskriminacije novinarki. Edukaciju treba da prate osude članova SRG, institucija RS ali i drugih predstavnika vlast. U tom kontekstu, istakle su sagovornice NUNS-a, jedno od rešenja moglo bi da bude i organizovanje manjih podgrupa na lokalnom nivou (na sličan način kao i Stalna radna grupa za bezbednost novinara), u čijem radu bi učestvovali lokalni tužioci, službenici policije i novinari.

Istraživanje je podržala Vlade Kraljevine Švedske u okviru programa Beogradske otvorene škole (BOŠ) „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“.

Vanja Đurić (N1)

– Predstavnici države neke novinare označavaju kao neprijatelje i mrzitelje Srbije. To je ujedno i podstrek onima koji bi da nam „zabiju sekiru u glavu“. Naivno bi bilo da se u takvoj postavci stvari ne osećam zaštićeno, ali nisu uspeli da me obuzdaju i verujem da neće. Sa druge strane, ma koliko hrabra bila, nije mi svejedno kada pročitam da ću zbog bavljenja nekom temom da „zagrizem beton“.

Milena Popović (Istinomer)

– Ne mogu da se osećam zaštićeno i bezbedno kada su u velikom broju slučajeva upravo najviši javni zvaničnici i predstavnici državnih organa ti koji odnosom prema novinarkama i novinarima pokreću talas nasilja prema njima.

Žaklina Tatalović (N1)

– Prosto poruka mora biti upućena jednom čoveku, a to je predsednik države, i poruka jednostavno glasi da šta god da radite, šta god da izmišljate i šta god da pišete na tim društvenim mrežama, mene neće zastrašiti i ja ću i dalje, kao što možete da vidite, da se bavim svojim poslom, da vam postavljam pitanja i da insistiram na odgovorima na ta pitanja, jer to su pitanja pre svega građana Srbije koji vas plaćaju.

Sanja Kljajić (DW)

– Postalo mi je strašno mučno da objašnjavam zašto me zbog nečega nazivaju pogrdnim imenima, zbog čega mi prete, i na kraju krajeva, zbog čega i dalje radim taj posao, zašto izveštavam o nekim temama. Ili najgore je pitanje roditelja – zašto odlazim na Kosovo kada znam kakve će mi to probleme naknadno doneti.

Ana Lalić (Nova S)

– Ne postoji nikakva razlika između onlajn zlostavljanja i bilo kakvog fizičkog nasilja sa kojim se možete susresti na ulici, naprotiv, ja čak mislim da mi ovo možda teže palo u smislu jer ste potpuno nemoćni, i taj osećaj nemoći da zaštitite svoju porodicu je za mene najstrašnije i najtraumatičnije iskustvo iz svega što je proisteklo od mog hapšenja pa do danas.

Jasmina Prodanović (Cenzolovka)

– Izgledalo je da gospodin Čučković samo „vešto“ izbegava odgovor na neugodno pitanje, no, nakon toga je istu kvalifikaciju činio javno dostupnom na svom nalogu na društvenoj mreži Tviter. (“Novinarka Istinomera iz Obrenovca ponovo na Skupštini provocira, samo ovaj put nema skrivenu kameru u torbi kao voajer psihopata. Lažomeri!”). Izostala je osuda od strane institucija sistema, uključujući i resorno Ministarstvo kulture i informisanja.

Verica Marinčić (Inđija)

– Tekst o asfaltiranju dela ulice u kojoj živim, opštinski sajt ilustrovao je fotografijom koju je napravio opštinski fotograf, na kojoj se vidim u povratku iz prodavnice. Nakon objava tog teksta nizali su se komentari ispod njega, koji nisu u vezi sa „projektom asfaltiranja“. Nizale su se salve uvreda na moj izgled, kako sam obučena, šta je u kesi koju nosim iz radnje, moje podočnjake, godine i moju „radnu biografiju“, adresa, tvrdnje da sam narkomanka, alkoholičarka, tvrdnje da sam „nekada drmala opštinom“. jer sam bila „ljubavnica predsednika opštine“, komentari o mom ocu, braći, porodici i prijateljima. Niz laži i uvreda slivao se ispod teksta.

Snežana Čongradin (Danas)

– Uvrede i pretnje danas ne utiču mnogo na mene i moj rad. Kada sam bila mlađa, jesu, bila sam razočaranija, jer sam bila uverena da radim u javnom interesu, a da se to, ne samo ne prepoznaje, već izaziva pozive na linč i mržnju. Danas razumem i zašto ljudi tako reaguju, a nisam odstupila nimalo i nisam se prilagodila potrebama održavanja zločinačke i koruptivne političke, kulturne, medijske elite, koja neumoljivo, na istim sramnim osnovama, vlada javnim prostorom otkad se bavim novinarstvom. Zapravo, nadam se da nisam odstupila, jer ne mogu da sudim o sebi samoj. Hoću da kažem da se trudim isto kao i ranije, o tome mogu da svedočim.

Marija Vučić (KRIK)

– Ono što me je uplašilo je to što ja na svom Fejsbuk profilu nisam imala nikakve informacije o tome da sam novinarka, da radim za Cenzolovku, profil mi je bio zaključan za javnost. Neko je morao da se „pomuči“ da bi taj profil povezao sa novinarkom koja potpisuje tekst, tim pre što na profilu nisam imala vidljivu fotografiju koja mi jasno prikazuje lice, niti je moje lice poznato široj javnosti, s obzirom da sam onlajn novinar. Poruka je glasila „Kamenjarko, ići ćeš pod mač ubrzo“, a na profilnoj slici ta anonimna osoba imala je fotografiju Miroljuba Petrovića. Prijava je odmah, sa dokazima, prosleđena Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. Od tada do danas ja više nemam nikakve informacije o tom slučaju.